LINGVISTIKA

Pripremio: Oliver Klajn

Pomoćni jezici

Dalje od Vavilonske kule

Konstruisani ili, kako se drugačije nazivaju, planski jezici su veštački stvoreni. O prirodi tih jezika postoje različita shvatanja budući da su i tzv. prirodni jezici regulisani i pod uticajem su odluka određenih lingvističkih institucija. Otuda neki smatraju da su svi jezici zapravo veštački.

Zagovornici nekih veštačkih jezika veruju da su oni prirodni jer proističu iz kombinacije prirodnih jezika. U okviru toga definisana je podela na a priori i a posteriori jezike. Prvu grupu čine oni koji nemaju veze sa rečnikom i gramatikom postojećih jezika a drugu oni koji se zasnivaju na pojednostavljivanju i mešanju postojećih jezika. U okviru kontrusianih, najveći značaj imaju pomoćni jezici, određeni svrhom da se omogući različitim narodima da komuniciraju.

Preteča pomoćnih su bili filozoski jezici. Oni su proizilazili iz aksioma i postulata i nisu imali praktičnu svrhu. Uglavnom logički, težili su savršenstvu ili metafizčkoj pa i mističnoj istini. Bili su u bliskoj vezi sa verovanjem u božanski jezik kojim je govorio Adam u rajskom vrtu.

Slogovi kao note

Francuski muzičar i pisac Žan Fransoa Sudre izmislio je 1827. godine prvi pravi pomoćni jezik - solresol (gramatika solresola je izašla 1902). Neobičnost ovog je u tome da slogovi odgovaraju notama. Foneme (osnovne fonološke jedinice) se menjaju poput nota u oktavi. One mogu biti predstavljene i simbolima, raznim gestovima, bojama duge i sl. Otuda je solresol i govorni i znakovni jezik. Na njemu se može komunicirati pevanjem, raznobojnim crtežima, slikanjem. I danas širom sveta ima manji broj poznavalaca solresola.

Važno mesto među pomoćnim jezicima zauzima volapik. Njega je krajem osme decenije 19. veka konstruisao nemački katolički sveštenik Johan Martin Šlejer, posle sna u kojem mu je bog rekao da izmisli međunarodni jezik.

Šlejer je objavio knjigu o volapiku 1880. godine. Jezik se brzo širio i sticao popularnost. Prevazišao je granice Nemačke i već 1899, u Parizu, održan je treći kongres govornika tog jezika. Kongres je držan na volapiku dok je na ranijim konvencijama korišćen i nemački.

Postojali su krajem 19. veka udžbenici na 25 jezika i tvrdilo se da ima skoro milion govornika. Međunarodna akademija za volapik osnovana je 1887. Ali, sukobi Šlejera sa nekim članovima akademije i pojava drugih veštačkih jezika a posebno esperanta doveli su do slabljenja međunarodnog pokreta vezanog za volapik.

Holanđanin Arije De Jong uneo je značajne promene 1931. On je pojednostavio ovaj jezik i eliminisao nepotrebne elemente, što je dovelo do ponovnog porasta broja govornika volapika u Nemačkoj i Holandiji.

Uzlet je bio kratkotrajan. Nacisti nisu podnosili planske jezike. Njihova vladavina gurnula je volapik na marginu, gde je ostao do danas. Početkom ovog veka registrovano je svega 20 govornika. Vrhovni starešina pokreta oko ovog jezika nosi titulu cifal. Prvi cifal je bio Johan Martin Šlejer. Danas titulu cifala nosi Englez Brajan Bišop. Reči u volapiku nastaju kombinovanjem morfema koje su osnovne morfološke jedinice. Ima sličnu gramatiku kao i indoevropski jezici. Naziv je nastao modifikacijom engleskih reči svet i govoriti (world i speak). Vokabular je preuzet iz engleskog i u manjoj meri iz nemačkog i francuskog jezika. Reči iz tih jezika su izobličene u meri da je učenje jezika znatno otežano.

Esperanto, mundolinko

Najpoznatiji od svih pomoćnih jezika je esperanto. Izmislio ga je lekar Ludvig Zamenhof, rodom iz Bialistoka, u današnjoj Poljskoj. Nakon dugogodišnjeg rada, 1887. Zamenhof je objavio delo pod naslovom „Unua Libro“ (Prva knjiga). To je bio udžbenik u kome je data srž ovog jezika. Malo toga je izmenjeno do danas. Te malobrojne razlike u odnosu na početne godine uglavnom su semantičke. Gramatičke i fonološke razlike skoro da ne postoje.

Prvi svetski kongres esperentista održan je u Bulonj-Sur-Meru, na severu Francuske, 1905. Tada je Zamenhof podneo ostavku na rukovođenje pokretom esperantista.

Ovaj jezik je ozbiljno progonjen od nacista ali i od Staljinovog režima. Nakon početnog napretka u SSSR-u, proglašen je jezikom špijuna a mnoge njegove govornike zadesilo je progonstvo pa i smrt. Tek od 1956. ponovo je bilo dozvoljeno učenje i upotreba esperanta u toj državi.

Prvo izdanje jednojezičkog rečnika izašlo 1911. Godine 1930. pokrenuta je serija rečnika esperanta. Do danas je izašlo jedanaest izdanja. Od 1970. izlazi i ilustrovani rečnik koji je u dobroj meri istisnuo stariji vokabular. Na internetu izlazi i ilustrovana verzija.

Iz pomoćnih jezika proisteklih iz esperanta proizašli su jezici pod zajedničkim nazivom esperantido. Uprkos jasno uređenim principima i tradiciji esperanta, javljaju se grupacije onih koji su smatrali da ima prostora za osetno poboljšanje, tj. za zamenu za esperanto. Prvi od ovih njegovih derivata je jezik mundolinko koje je stvorio Holanđanin Jan Braakman, krajem 19. veka. Značajne izmene u njemu su i to što su se i pridevi i prilozi završavali na e i više je reči latinskih korena.

Jezik za dvesta ljudi

Pomoćni jezik romanik, nazvan po gradu Rimu, sličniji je engleskom od esperanta i esperantida. Ima sva slova kao i englesko pismo, izuzev slova k. Nema padeže. Ido je najvažniji među pokušajima stvaranja jednostavnijeg jezika na temelju esperanta. Nastao je dve decenije nakom Zamenhofove tvorevine.

Početkom 20. veka formirana je Delegacija za usvajanje međunarodnog pomoćnog jezika. Značajnu ulogu u ovome imao je francuski matematičar i lingvista Luj Kutura, najistaknutiji sledbenik ida. Predlog iznet 1907. da se izabere jedan međunarodni jezik, odbilo je Međunarodno udruženje akademija nauka koje je tad delovalo u Parizu.

Ido je dosta blizak pojednostavljenoj verziji esperanta kakvu je 1894. prihvatio Zamenhof a odbila zajednica esperantista. Glavnu ulogu u osmišljavanju ida imao je esperantista, Francuz Luj De Bofron. Iako je formalno zastupao esperanto pred Delegacijom za usvajanje međunarodnog pomoćnog jezika, Bofron je zajedno sa Kuturom podržavao ido kao jednostavniji i praktičniji jezik. Ipak, samo manji deo esperantista prihvatio je ido.

Pogibija u saobraćajnoj nesreći Luja Kuture i izbijanje Prvog svetskog rata rezultirali su prekidom delovanja institucije koja je u međuvremenu osnovana - Ido akademije.

U novije vreme ido je od zaborava sačuvao internet, zahvaljujući kome dolazi do porasta broja govornika. Reči potiču iz francuskog, španskog, italijanskog, nemačkog, engleskog i ruskog jezika. Najzastupljenije su francuske a najređe ruske reči. Ido ima 7 samoglasnika, 26 slova uz tri digrafa, odnosno para slova koji se pišu da bi se nastala fonema. Procene o broju govornika su između sto i dvesta.

Panslovenski slovio

Naredni projekat vredan pažnje izmislio je Estonac Edgar Fon Val. Godine 1922. Stvorio je okcidental. U okviru okcidentala postoji pravilo da se glagolski infinitivi najčešće završavaju na ar i na er. Od njih u okcidentalu nastaju izvedeni pridevi i imenice. Reči po formi podsećaju na romanske jezike a gramatika je jednostavna. Pred Drugi svetski rat bio je drugi po broju govornika, odmah iza esperanta. Ali, osamdesetih godina prošlog veka okcidental je gotovo nestao.

Sledeći tradiciju Delegacije za usvajanje međunarodnog pomoćnog jezika 1924. Osnovano je Međunarodno udruženje za pomoćni jezika sa sedištem u Njujorku. Osnovano je sa ciljem da od niza ponuđenih rešenja odabere jedno. Nakon sveobuhvatnog proučavanja nisu izabrali nijedan od postojećih već stvorili novi pomoćni jezik. Temelji za ovo udareni su 1937. godine kada su 24 filologa svetskog ugleda, sa 19 univerziteta, učestvovati u izradi dela “Neki kriterijumi za međunarodni jezik uz komentare“. Ratna dešavanja odložila su završetak rada. A potom je svetlo dana ugledala gramatika jezika koji će biti nazvan interlingva. Iste godine pojavio se i dvojezični rečnik.

Ovaj rečnik ima 27000 reči proisteklih iz 10000 korena reči. Vokabular ukazuje i na veze među rečima na osnovu porekla. Tri godina nakon ovih izdanja pojavio se priručnik „Interlingva na prvi pogled“. Reč je o praktičnom priručniku u kome je tekst propraćen slikama. Ovaj jezik je prihvatila i Međunarodna organizacija za standardizaciju sa sedištem u Ženevi. A 1970. Osnovan je institut za interlingvu koji je delovao naredne tri decenije.

Iz SAD ovaj jezik se širio po čitavom svetu. Svetska unija za interlingvu postoji gotovo 60 godina. Svoje kongrese održavaju svake druge godine. Uprkos socijalizma u istočnoj Evropi, ovaj pomoćni jezik je imao pristalica a štampani materijali su ulazili u zemlje istočnog lagera. I danas je interlingva u ekspanziji: štampaju se časopisi i knjige mahom pod pokroviteljstvom Svetske unije za interlingvu koja ima i mnoge lokalne ogranke širom sveta. I interlingva posebno odgovara govornicima romanskih jezika budući da ima najviše reči i korena koji odatle potiču.

Pored pokušaja stvaranja svetskog jezika, postoje nastojanja da se olakša komunikacija srodnih naroda. Takav je recimo afrihilo koji bi trebalo da bude panafrički. Za nas su posebno značajni jezici slovio, koji je mešavina esperanta i slovenskih jezika, i slovjanski koji je 2006. godine

osmislila grupa lingvista sa ambicijom da to bude panslovenski veštački jezik. Može da se piše na oba pisma.

Oliver Klajn

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja