GEOLOGIJA

Pripremila: Dubravka Marić

Tragovima Paratetisa

Srbija ispod okeana

Na teritoriji današnje Srbije postoji šest geotektonskih jedinica, a svaka svedoči o događanjima u trenutku njenog nastanka. Najupadljivija i najznačajnija je velika tektonska jedinica poznata kao Vardarska zona, koja obuhvata centralni deo Srbije.

Vardarska zona predstavlja ostatak nekadašnjeg Vardarskog okeana ili Paratetisa, koji se prostirao od današnjeg Bečkog basena, preko Panonskog i Vlaško-pontijskog basena do Crnog mora i Aralskog jezera na istoku. Ovaj okean je postojao od sredine trijasa, geološkog perioda od pre 200 milona godina, pa sve do kraja krede - moguće čak i malo duže, što je otprilike pre 60 miliona godina, a geolozi raspravljaju o teoriji postojanja jednog ili više okeana. Na činjenicu da je na ovim prostorima nekada postojao okean, nesumnjivo ukazuju ofioliti, grupa stena koje grade okeansku koru i gornju litosferu, a danas su na površini.

U Srbiji se ofioliti nalaze na dva različita mesta razdvojena kontinentalnom korom.

- Pretpostavlja se da su to bila dva okeana odvojena kontinentom. Ta kontinentalna kora, koju nazivamo Drinsko-ivanjički element je nekadašnji mikrokontinent između ta dva okeana. Opet, moguće je i da je to bila kontinentalna masa okružena okeanom. Okean se zatvarao, tj. nestajao zbog podvlačenja okeanske kore pod kontinentalnu koru, a onda je u jednom trenutku, zbog velikih pritisaka, okeanska kora počela da se navlači preko kontinentalne. Zahvaljujući postupku obdukcije (okeanska kora se navlači na kontinentalnu), ofioliti su smešteni na površinu, preko kontinentalne kore. Tako se oni danas nalaze na kopnu. Ono što je sigurno jeste da se današnja Srbija nalazila na prostoru tog okeana, i to je ono od čega svi polazimo u istraživanjima vezanim za najmlađe geodinamičke procese na teritoriji naše zemlje - kaže master inženjer geologije Ana Mladenović, istraživač-saradnik na Rudarsko-geološkom fakultetu.  

Nastanak ofiolita

Danas postoje dve grane ofiolita, od kojih se jedna prostire iz pravca Rumunije i Banata, preko Panonskog basena, centralne Srbije i Makedonije, i završava se u severnoj Grčkoj, dok druga zona ide od Julijskih Alpa, dolinom Save kroz Hrvatsku, skreće kod Fruške gore gde pravi luk, i onda pravcem sever-jug nastavlja kroz zapadnu Srbiju i istočnu Bosnu, preko Albanije, a na kraju se opet završava u Grčkoj.

- Kako nastaju ofioliti? Kora ispod okeana i kontinenata se razlikuje. Ispod okeana je mnogo tanja - debela je 5-10 km, a stene su uglavnom magmatske i metamorfne. Kontinentalna kora, u čijem se najnižem delu takođe nalaze pomenute stene, sadrži i sedimentne naslage. Ona ispod visokih planina može biti debela i do 70 km (Himalaji, Andi, Alpi). To je osnovna razlika. Kada vidimo stene tipične za okeansku koru, jasno nam je da se ta kora morala nalaziti baš ispod okeana. Ovi procesi postoje i danas; zahvaljujući njima, znamo na koji način su se odvijali u prošlosti. Dok danas posmatramo srednjo-atlantski greben, zapažamo da se Atlantik širi i da na tom mestu nastaje nova kora. Kada okeanska kora dostigne kritičnu gustinu (i težinu), ona počne da se subdukuje (podvlači) ispod kontinentalne kore. Kada se okean konačno zatvori, ta kora mo že da počne da se obdukuje, tj. navlači preko kontinentalne kore. Dakle, ako vidimo te stene, znamo gde se tačno nalazio okean - objašnjava Ana Mladenović, koja je na doktorskim studijama na RGF-u, upravo kao i njena koleginica, istraživač-saradnik Centra za daljinsku detekciju i GIS Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, Dragana Petrović.

- Posebno važan zadatak moje doktorske disertacije je kreiranje sadašnjeg modela ofiolita istočnog oboda Vardarske zone, kao i utvrđivanje kontakta između nje i Srpsko-makedonske mase koja se nalazi istočno. Pri tom koristim geofizičke podatke, pre svega magnetizam i gravimetriju, ali i metodu daljinske detekcije, odnosno radim obradu, analizu i interpretaciju satelitskih snimaka. U Centru koristimo snimke satelita landsat 7 i aerosnimke područja na kojima treba utvrditi rupturni (rasedni) sklop i eventualne promene na samoj površini. Terenska istraživanja su svakako nezaobilazna u ovom poslu. Mnogo toga možete uraditi kabinetski, ali terenski rad ima svoju težinu i daje konkretnije podatke. Nakon postavljanja današnjeg modela ofiolita istočnog oboda Vardarske zone, trebalo bi rekonstruisati tektonske događaje u prošlosti i pomoću još nekoliko metoda, na primer paleomagnetizma, dati geodinamički model ofiolita. Samo definisanje kontakta između Vardarske zone i Srpsko-makedonske mase bilo bi značajno u geodinamičkom smislu jer bi ukazalo na tektonske događaje kakvi su se nekada dešavali na našim prostorima. Kontakt bi pokazao da li je reč o aktivnoj ili pasivnoj margini, a model ofiolita bi eventualno dao veću šansu teoriji jednog ili više okeana.

Srbija je relativno dobro istražena u okviru projekta izrade „Osnovne geološke karte“ na kom su šezdesetih godina prošlog veka sarađivali naši najbolji geolozi. Ono što nas zanima jeste potpovršinska interpretacija profila, vertikalnih preseka po dubini. Profili su naravno izrađeni i tada, ali su oni u skladu sa shvatanjima tadašnje geologije, kada teorija tektonike ploča još uvek nije bila prihvaćena. Osim toga, nama su potrebni profili koji idu do većih dubina. Otežavajuća okolnost je to što ili ne postoje bušotine ili mi nemamo podatke o postojećim. Zato koristimo sva površinska merenja, a Ana primenjuje i seizmologiju - prostiranje talasa prilikom zemljotresa, kako bi odredila to stanje po dubini - objašnjava Dragana Petrović.

Obe kažu da se kao i sve njihove kolege trude da daju podatke koji će potvrditi jednu ili drugu teoriju, kao i da se sazna nešto novo.

Četiri seizmičke zone Srbije

- Ja kombinujem četiri različite metode, koje bi u idealnom slučaju trebalo da ukažu na isto. Prevashodno je reč o seizmologiji, taj deo posla sam praktično završila i imam sliku naponskog stanja u Zemljinoj kori na delovima našeg područja. U Zapadnoj Srbiji se nalaze četiri velike seizmičke zone: Kopaonik, Kraljevo, Rudnik i Maljen, i na osnovu zemljotresa koji su se tamo odigrali pokušavam da otkrijem kakvo to naponsko stanje u Zemljinoj kori dovodi do njih. Na osnovu podataka koje imam za Kopaonik, odakle sam i počela istraživanje, pošto je to naše seizmički najaktivnije područje, generalno se može zaključiti da sada, baš kao i tokom poslednjih pet miliona godina, na tektoniku centralnog i severnog dela Balkanskog poluostrva utiče sudaranje Jadranske ploče sa Dinaridima. Koristim i paleostres analizu, kojom se mogu odrediti naponska stanja u Zemljinoj kori tokom različitih geoloških perioda. Ako već znamo da Jadranska tektonska ploča na ovaj način deluje poslednjih pet miliona godina, jasno je da na stenama ostaju tipični tragovi. Nadam se da ću tom rekonstrukcijom stići do krede, kada se zatvorio Vardarski okean, odnosno da će to zatvaranje biti moja početna tačka. Nadam se da ću na osnovu ove dve vrste rekonstrukcije otkriti na koji način se menjalo naponsko stanje. Kada kasnije budem primenila i paleomagnetizam i fission-track metodu, koja otkriva kada je stenski blok prošao granicu određene temperature, nadam se da ću utvrditi ne samo kako je evoluirao stres, nego i kada su se tačno odigrali ti tektonski događaji. Tako ću moći da potvrdim ili opovrgnem neku od teorija o formiranju geologije naše zemlje - procenjuje Ana Mladenović.

Na drugoj strani, Dragana Petrović se nada da će, na osnovu sopstvenih istraživanja, postaviti model ofiolita istočnog oboda Vardarske zone, odnosno rekonstruisati procese koji su doveli do smeštanja ofiolita na današnju poziciju.

- Specifično je da, potpuno suprotno od svih drugih, ofioliti istočnog oboda Vardarske zone imaju istočnu vergencu, tj. padaju ka istoku. I pristalice teorije jednog okeana se takođe slažu da su ofioliti istočnog oboda Vardarske zone zaista drugačiji. Kolege u Grčkoj su dobile određene rezultate u vezi s tim, i sada bi trebalo videti kako će se moj model uklopiti sa tim rezultatima, s obzirom na to da svi ti ofioliti pripadaju istoj zoni i da je na sve uticala ista tektonika. Ukoliko se na još nekoliko modela dobije kao rezultat jedinstven blok ofiolita ka zapadu, moglo bi se pretpostaviti da je reč o jednom okeanu - smatra Dragana Petrović.

Dubravka Marić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja