TEMA BROJA - Mika Petrović Alas

Sledbenici

Alasovi doktori nauka

Mladen Berić

Mihailo Petrović je odličnog studenta Filozofskog fakulteta Mladena Berića izabrao za asitenta - dnevničara za teorijsku matematiku. Doktorsku disertaciju "Figurativni poligoni diferencijalnih jednačina i reda i njihova veza sa osobinama integrala" odbranio je 1912.godine kod Mihaila Petrovića. Berićeva teza je prva doktorska disertacija iz matematike odbranjena na Beogradskom univerzitetu. Rezultati u tezi su neposredni naučni sled Petrovićevih rezultata. Nažalost, ovaj talentovani naučnik je prestao da se bavi matematikom 1921.godine.

Sima Marković

Posle završetka studija matematike na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1911. godine Sima Marković zaposlio se kao suplent u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Pored rada u školi, pomagao je Mihailu Petroviću i Bogdanu Gavriloviću u izvođenju nastave i bavio se naučnim i stručnim radom objavljujući članke u pedagoškim časopisima onog vremena. Doktorsku disertaciju "Opšta Riccati-jeva jednačina I reda" odbranio je 1913. godine pred ispitnom komisijom koju su sačinjavali Mihailo Petrović i Milutin Milanković. To je bio drugi doktorat iz matematičkih nauka odbranjen na Beogradskom univerzitetu.

Tokom Prvog svetskog rata napisao je četiri srednjoškolska udžbenika iz algebre. Posle rata unapređen je u zvanje docenta. Po donošenju Obznane, Sima Marković je bio udaljen sa Univerziteta. Iako se okrenuo politici, nije zapostavio naučni rad tako da je u zatvoru napisao knjige "Iz nauke i filozofije" i "Teorija relativnosti".

Početkom 1933. objavio je veći broj dužih članaka. U tekstu "O pokretu za reformu matematičke nastave", Marković je izložio svoje stavove o sadržajima nastavnih programa i planova u školama i ulogu istorije u nastavi matematike. Takođe, izneo je svoja mišljenja o matematičkim udžbenicima, obrazovanju nastavnika i polaganju profesorskog ispita. "Sve više treba obraćati pažnju na logičko mišljenje i logičko iskazivanje misli. Preciznost i konciznost u mišljenju i iskazivanju misli, to su dve sjajne osobine ljudskog duha, koje više nego i jedna nauka razvija matematika". U skladu sa svojim filozofskim uverenjima, smatrao je da je opšta i velika zabluda da je matematika "čisto apstraktna i čisto deduktivna nauka" već "kao i sve ostale nauke, ima svoj izvor u iskustvu i u potrebama praktičnog života".

U knjizi " Princip kauzaliteta i moderna fizika" naglasio je povezanost fizike sa matematikom, smatrajući da je jedna od bitnih crta razvoja moderne fizike njeno "matematiziranje" koje je "dalo povoda najrazličitijim metafizičkim spekulacijama o biću. Koren svih ovih spekulacija leži u pogrešnom shvatanju same suštine i smisla matematičkog simbolizma, a iz tog pogrešnog shvatanja neizbežno proističe i nerazumevanje same uloge matematike u fizici...". Po njemu, matematika rezimira, precizira i generališe iskustva koja stiče fizika. Za Markovića je "Matematička slika sveta samo jedna specifična, apstraktna forma opšte mislene slike sveta".

Tadija Pejović

Treći doktorat iz matematike " Novi slučajevi integrabilnosti jedne važne diferencijalne jednačine " , na Beogradskom univerzitetu, odbranio je Tadija Pejović, 1923. godine. Životna i profesionalna priča ovog matematičara čiji su rezultati ušli u svetske univerzitetske udžbenike je dokaz da talenat, kao i voda, uvek nađe svoj put, ma koliko on bio nedostupan.

Svoje školovanje Pejović je započeo sa deset godina. Veliku maturu je sa odličnim uspehom položio sa 22 godine, juna 1914. godine. Tih dvanaest godina već je pokazalo da se radi o izuzetno pametnoj, hrabroj i upornoj osobi. Neke razrede je polagao privatno, neke u uslovima Prvog i Drugog balkanskog rata. Po izbijanju Prvog svetskog rata, njegovo školovanje se naglo prekida da bi tek 1919. godine, u 27. godini života, upisao studije matematike. Jedan veliki matematičar napisao je da se matematičar postaje između 18. i 23. godine života, što bi značilo da je Pejović promašio prirodno vreme za zrenje u matematici. Ipak, postao je matematičar. Njegova supruga, inače koleginica sa studija, kasnije se sećala “kad je sa zadocnjenjem došao na fakultet, u pohabanom vojničkom odelu. Svi su se smejali njegovom neznanju matematike a posle samo tri meseca znao je bolje od bilo koga u generaciji.”

Posle samo pet semestara diplomirao je. Od jeseni 1921. godine profesor Tadija Pejovi ć započinje jednu od najdužih i najuspešnijih pedagoških karijera u srpskoj matematici. Njegov nastavnički rad traje skoro šezdeset godina. Poslednji doktorat u kome je Pejović, na pragu desete decenije života bio mentor, odbranjen je 1981.godine. Svih godina nesebično je pomagao mlađim matematičarima, posebno u naučnim istraživanjima.

Desetak godina je radio na razvoju Beogradske matematičke škole. Sa Antonom Bilimovićem pokrenuo je naučni časopis "Publications mathématiques de l' Université de Belgrade" koji je uticao da Beograd postane jak matematički centar, poznat i priznat u Evropi. U periodu 1952-1954. bio je dekan Prirodno-matematičkog fakulteta, a direktor Matematičkog instituta do 1968. Bio je i prvi predsednik Društva matematičara i fizičara Srbije, osnovanog 1948.godine.

Objavio je brojne univerzitetske udžbenike, među kojima su posebno značajni oni iz matematičke analize i diferencijalnih jednačina koji i danas koriste studentima.

Biografija Tadije Pejovića je prepuna podviga. Ušao je u pakao Prvog svetskog rata kao kaplar, jedan od čuvenih 1300 kaplara. Bio je prvi solunac koji ušao u oslobođeni Dubrovnik. Za samo dva meseca, uz skoro stalne borbe, prevalio je put od Soluna do Dubrovnika. Bio je to kraj ratovanja za koje je odlikovan sa tri Obilićeve medalje za hrabrost. Teške godine ropstva u Drugom svetskom ratu proveo je u logorima: Varburg, Nirnberg... što je kao potpukovnik podnosio stoički. Snagom svog unutrašnjeg mira delovao je umirujuće na logoraše držeći im kurseve iz matematike i svirajući na gitari i blok flauti.

"Ovaj čovek izuzetnih duhovnih sposobnosti, kraj života dočekao je kao antički filozof : smiren, veseo, sa plemenitim izrazom lica i pitao se: kome još da pomognem? Morao je tada osetiti i jednu veliku tugu: kao poslednji predsednik Udruženja 300 kaplara, potpisao je 1980.godine rešenje o gašenju udruženja - poslednjih preživelih devet članova nije više moglo činiti udruženeje".

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja