TEMA BROJA - Mika Petrović Alas

Pripremio: Borka Marinković

Mihailo Petrović - Alas (1848 - 1943)

Jedini među stotinu

Za razliku od mnogih velikih matematičara, koji su još od detinjstva nagoveštavali svoju matematičku opredeljenost, Mihailo Petrović je pokazivao veliko zanimanje za hemiju, napravivši kao šesnaestogodišnji učenik pravu malu hemijsku laboratoriju u kući roditelja. Međutim, u intelektualni svet svojih izuzetnih školskih drugova Jovana Cvijića, Pavla Popovića i Jaše Prodanovića, uvelo ga je talentovano sviranje violine, koju ni kasnije nije zapostavljao.

Prvi profesori Univerziteta u Beogradu, 1905. Mihailo Petrović Alas, donji red, prvi sdesna

  Uvučen u svet prirodnih nauka, pročitavši mnoge ozbiljne naučne knjige, Mihailo je upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole, ne slutivši da će u njoj provesti punih pedeset pet godina. Godine 1878. ušao je kao učenik prvog razreda gimnazije, da bi iz nje izašao 1937. kao penzionisani redovni profesor Beogradskog univerziteta.

Od gimnazije pa nadalje njegovo obrazovanje bilo je blistavo, napredujući brzinom genija koji u svakom trenutku postiže zapažene rezultate. U književnosti se istakao radom "Da se izlože i kritički pretresu različite teorije o volji" kod uvaženog profesora Nedića. Kao jednog od četvorice najboljih učenika u generaciji, njegov deda prota Novica Lazarević nagradio ga je tako što ga je poslao na studije u Pariz, u Ecole Normal Supérieur , Section des Sciences (Visoka normalna škola, Naučni odsek).

Na predavanjima čuvenih matematičara

Potvrda opravdanosti dedinog poteza bila je činjenica da je, posle brilijantnog prijemnog ispita, postao prvi strani student u istoriji ove čuvene ustanove. Istovremeno je bio primljen i u odgovarajući internat kao svaki normalac.

Sorbona

Petrović je brzo zavoleo dinamični Pariz. Radio je mnogo, ali i upoznavao grad u kome je ostao četiri godine. Takođe, ovaj svestrani mladić pratio je naučne tokove u svojoj domovini pa je poslao matematički rad na konkurs za Svetosavsku nagradu. Dobivši je, novac je upotrebio za nabavku potrebnih knjiga. Iz Pariza je pisao svom prijatelju Paji Popoviću lepa i duhovita pisma, ali pokazujući i jasne ciljeve kojima je ozbiljno i disciplinovano težio.

Svoje intelektualne snage koncentrisao je na predavanja koja su držali čuveni matematičari, ali i hemičari i fizičari: Poenkare (Jules Henri Poincaré), Pikar (Charles Emile Picard), Penleve (Paul Painleve), Gursa, Darbu, Taneri, Lipman i drugi... svi ponos francuske nauke! Mihailo se odmah uvrstio u najbolje studente pa je svake godine bio gost kod predsednika Republike, što je bila tradicija normalaca. O tim prijemima pisao je i svom dedi u Beograd:

"I ove sam godine, kao i lane, pozvat sam sa još četvoro drugova iz ove škole kod Predsednika na zabavu koja će biti kroz tri nedelje. Nemojte, molim vas, to nikome pričati jer će vam retko ko verovati od onih koji su me videli letos bosoga, sa iscepanim turom, noseći one štuke koje sam hvatao u Miškinom viru."

Mihailo Petrović nije voleo atmosferu prijema i zakopčanosti, nikada nije nosio frak, smoking, redengot, ni cilindar.

Za tri godine položio je na Sorboni lisans iz hemijskih, matematičkih i fizičkih nauka (Licence des sciences chemie, mathématiques et physiques). Četvrte školske godine pripremao je doktorsku tezu koju je odbranio 1984. pod naslovom "Sur les zéros et les infinis des intégrales des équations differentielles algébriques" (O nulama i beskonačnosti integrala algebarskih diferencijalnih jednačina). Predsednik ispitne komisije bio je Ermit, a članovi Pikar i Penleve. Ni pre ni posle njega, nijedan srpski matematičar nije odbranio doktorat pred komisijom tako visokog ranga.

Među srpskom profesorskom elitom

Njegov rad je ocenjen kao originalni doprinos u toj oblasti. Najveće priznanje odao mu je profesor Pikar, koji je u svoje delo iz matematičke analize uneo i Petrovićeve rezultate iz teze. Petrović je istovremeno napisao još jedan rad iz diferencijalnih jednačina, svoje omiljene oblasti, koji je objavljen u časopisu Francuske akademije nauka. Sa preporukama koje se samo mogu poželeti, vratio se 1894. u Beograd. Odmah po povratku, izabran je za redovnog profesora Velike škole.

Bio je jedan od prvih osam redovnih profesora Univerziteta u Beogradu, osnovanog 1905. Predavao je teorijsku matematiku do odlaska u penziju, bio je prodekan i dekan Fakulteta. Takođe, imao je zvanje professeur agrégé na univerzitetima u Parizu i Briselu. Redovni član Srpske kraljevske akademije postao je u svojoj 31. godini. Bio je član više inostranih akademija nauka (Prag, Bukurešt, Varšava, Krakov) i velikog broja naučnih društava.

Jedan je od osnivača beogradskih naučnih časopisa na stranim jezicima preko kojih su srpski matematičari mogli da se predstave svetskoj javnosti. Godine 1939. postao je počasni doktor Beogradskog univerziteta. Iste godine nagrađen je ordenom Svetog Save prvog reda.

Po svom naučnom radu i rezultatima, Mihailo Petrović Alas spada u najveće srpske matematičare i jedini je matematičar među sto najznamenitijih Srba.

Borka Marinković

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja