TEMA BROJA - ŽELEZNICE

Metro „pod pritiskom“

Njujorška pneumatska železnica

Krajem 19. veka, industrijalizacija i porast stanovništva u velikim gradovima nametnuli su potrebu da se pronađu nova saobraćajna rešenja i modernizuje transport putnika i robe. U moru ponekad egzotičnih i futurističkih rešenja za smanjenje velikih gužvi na ulicama, postojala su i rešenja koja su obećavala. Ali, zbog loših ekonomskih okolnosti, nerazumevanja, ili jednostavno zato što su isuviše bila ispred svoga vremena, ona su ostajala na nivou makete ili prototipa.

Kasnih šezdesetih godina 19. veka, američki pronalazač Alfred Eli Bič izložio je javnosti neobičnu ideju: da bi se izbegla zagušenja u saobraćaju na ulicama tadašnjeg Njujorka, izgraditi pneumatski podzemni saobraćajni sistem! Ispod zemlje bi bio napravljen sistem širokih cevi kroz koje bi se, pritiskom stvorenim velikim kompresorima na krajevima tunela, specijalna šinska vozila potiskivala u smeru kretanja. Kretanje bi bilo brzo i tiho.

Mnoge velike pošte u SAD su već koristile slične tunele, tačnije: cevi, kroz koje su su pomoću potiska vazduhom razmenjivale male pošiljke ili pisma između različitih prostorija i spratova. Maketa koja je demonstrirala rad Bičovog sistema, uspešno je predstavljena na Njujorškom sajmu, 1867. godine. Bič je sledeće godine dobio dozvolu da izgradi tunel ispod Brodveja, namenjen robnom i industrijskom transportu. U tajnosti, on je radio i na ideji prevoza putnika luksuzno opremljenim „pneumatskim vozovima“.

95 m atrakcije

Radovi na probnoj liniji dugoj 95 m ispod Brodveja završeni su za 58 dana. Veoma važne komponente, pre svega kompresore sa ventilatorima, napravila je kompanija “Roots”, čiji naslednik, kompanija “Dresser” i danas proizvodi male cevne sisteme pod pritiskom. Prva demonstracija ovog „metroa“ svečano je obavljena 26. februara 1870. Zvanice su se do portala tunela, ispred kojeg je napravljena mala stanica, spuštale kroz podrum prodavnice odeće “Devlin”, a zabeleženo je da su one tom prilikom ostavljale i donacije za dom za siročad. Zbog iznenenadnog kvara motora ventilatora, „metro“ nije saobraćao prvog dana, ali već sledećeg putnici su dobili priliku da se „provozaju“ ispod Brodveja: od Warren-a do Ulice Murray i nazad. Po svemu sudeći, tunel je, iako male dužine, fascinirao građane Njujorka, pa su se do njega spuštali u turama: preko dana da prošetaju ispod Brodveja, a u večernjim satima da se provozaju „vozom“. Celokupan vozni park je sve vreme rada „metroa“, činio samo jedan vagon.

Kriza i interesi

Početni uspeh je motivisao Biča da uradi projekat čitave mreže podzemnih tunela, a tokom 1871. i 1872. godine kompanija “Beach Transit” je imala i veliku podršku vlasti. Međutim, situacija se početkom 1873. promenila; pod pritiskom bogatih zemljoposednika, projekat je zaustavljen. Navodno, razlog je bio njihov strah da bi povećani transport kroz brodvejski i novoplanirane tunele mogao da naruši bezbednost građevinskih objekata na površini. Konačni udarac „pneumatskom metrou“ uputila je ekonomska kriza, poznatija kao „Duga depresija“, tj. serija finansijskih udara i propadanje mnogih banaka. Raspadu kompanije su kumovali i kongresmeni zainteresovani za druge vidove transporta, ali i pojava električnih lokomotiva na samom kraju 19. i početkom 20. veka.

Godinama, uprkos avetinjskom izgledu zbog zapuštenost, objekte brodvejske linije niko nije rušio, da bi 1898. godine stanica ispod Devlina izgorela u požaru, a cev tunela se potpuno obrušila tokom izgradnje novog tunela namenjenog klasičnom metrou između Bruklina i Menhetna, 1912. godine. Danas se City Hall metro stanica u Njujorku nalazi upravo na mestu gde se protezao tunel Bičeve pneumatske železnice.