TEMA BROJA - ŽELEZNICE

Pripremio: Vladimir Milojević

Atomski megavoz

Nuklearka na šinama

Nije prošla ni čitava decenija od tragičnog bombardovanja Hirošime i Nagasakija, a svet je postao opčinjen mogućnostima atomske energije. Jednostavno rečeno, nuklearna energija je ušla u modu. Timovi fizičara i inženjeri iz SAD-a i SSSR-a su sa velikim entuzijazmom radili na projektima gde bi energija stvorena nuklearnim reaktorom bila iskorišćena za pogon različitih prevoznih sredstava. Neka od njih uspešno realizovana i danas su u upotrebi: nuklearne podmornice, nosači aviona i ledolomci… Tada se ozbiljno razmišljalo i o atomskim avionima, automobilima, svemirskim brodovima. Sredinom prošlog veka, pojavili su se projekti džinovskih “megavozova”, koje bi lokomotive pogonjene snagom atoma, bez zaustavljanja i dodavanja goriva, mogle da prevezu desetak hiljada kilometara.

U Sovjetskom Savezu se, pedesetih godina prošlog veka, u najvećoj tajnosti radilo na projektu atomskog aviona koji bi, sa jednim punjenjem specijalno dizajniranog reaktora, mogao da preleti čak 48.000 km! Istovremeno, radilo se i na konstrukciji nuklearne lokomotive. Ona nije bila prekrivena velom tajne već suprotno: njen projekat je popularisan u zvaničnim stručnim časopisima.

U časopisu ministarstva saobraćaja SSSR-a iz 1956. godine piše “da na severu zemlje, Dalekom istoku i u pustinjama centralne Azije postoje hiljade kilometara neelektrificiranih pruga. Pošto bi cena njihovog osavremenjivanja elektrifikacijom bila suviše velika, smatra se da je bolje rešenje izrada atomskih lokomotiva sa velikom autonomijom delovanja i rada, bez potrebe za transportom i skladištenjem velikih količina goriva ili drugog pogonskog materijala”.

Širokim kolosekom kroz tundru

Lokomotiva opremljena nuklearnim reaktorom bila bi i teža i duža od konvencionalnih lokomotiva slične vučne sile. Međutim, ako se ona pošalje na put u daleke predele, kao što je na primer zona Arktika, biće sposobna da radi tokom cele zimske sezone, bez dodatnih zaliha goriva. Takođe, prema potrebi će lako moći da se „pretvori“ u mobilnu elektranu i kao takva da bude u stanju da proizvodi struju za napajanje i grejanje stambenog prostora, kupatila, perionica, radionica, plastenika za gajenje povrća i sl.

Za mnoge kreativne timove, uzgajanje krastavca u Artičkom krugu nije bilo dovoljno inspirativno pa su se „bacili“ na projektovanje „megavozova“. Oni bi se sastojali od moćne nuklearne super-lokomotive i garniture gigantskih vagona koji će jezditi kolosekom znatno širim od standardnog (tzv. “normalnog”- u Rusiji 1.520 mm, u većem delu Evrope 1.435mm). Presek ovih vagona podseća na brodove-trajekte, i po dimanzijama i po nosivosti, a predviđeno je i luksuzno opremanje, kao i maksimalan komfor za putnike. Megavoz je poslužio kao inspiracija mnogim futurističkim umetnicima toga vremena.

Železnički Titanik

Zamišljen princip rada nuklearne lokomotive je sledeći: u malom mobilnom atomskom reaktoru se odvija nuklearna reakcija. Stvara se visoka temperatura koja greje tečnost (vodu) u generatoru pare. Vrela para se pod pritiskom prosleđuje do turbine, a turbina pokreće osovinu generatora električne energije. Stvorenom jednosmernom strujom napajaju se elektromotori smešteni u okviru pogonskih osovina. Osnovni problem koji je usporavao praktičnu realizaciju ovog projekta bilo je rešavanje problema zaštite od radioaktivnog zračenja.

Da bi zaštita bila obezbeđena na dovoljnom nivou, nuklearni reaktor lokomotive morao bi da bude izolovan debelim slojem olova ili betona sa svih strana (u tzv. “kovčegu”). Bez toga, smrtonosna radijacija bi, osim na osoblje voza i putnike), delovala i na svo živo okruženje pruge, ispod mostova i nadvožnjaka, na stanovništvo u bliskim objektima i u stanicama. Masa komponenti neophodne antiradiološke odbrane iznosila bi više stotina tona. Ako uzmemo u obzir da su čak i nuklearni reaktori malih kapaciteta , pedesetih godina, bili relativno velikog gabarita, atomska lokomotiva bi dimenzijama predstavljala svojevrstan železnički Titanik. Iako bi pomoću velikog broja predviđenih točkova njena težina bila ravnomerno raspoređena po tračnicama, tzv. „osovinsko opterećenje“ takvog vučnog vozila bi najmanje dvostruko premašivalo uobičajene vrednosti koje su dozvoljene na normalnim prugama. Istovremeno bi promena širine koloseka bila neophodna.

Dva koloseka kao jedan

Ideja „proširenog“ koloseka u Sovjetskom Savezu je razmatrana do ranih šezdesetih godina prošlog veka, ali ne da se on gradi kao nov već da se za njega iskoriste postojeće dvokolosečne pruge. „Normalni“ vozovi bi (kako je to već uobučajeno) koristili levi i desni kolosek, dok bi „megavoz“ koristio samo spoljne tračnice oba koloseka prilikom kretanja. Tako bi bila “simulirana” više nego trostruko veća efektivna širina u odnosu na „normalan“ kolosek. Ipak, tehničko-ekonomska analiza je pokazala neracionalnost takvog rešenja, pošto je ono zahtevalo promenu gotovo celokupne trase, počevši od jačinje donjeg stroja i nasipa, profila mostova i tunela, pa sve do same signalizacije.

Ideja o atomskom „megavozu“ je i pre sredine šezdesetih konačno odbačena, gotovo istovremeno kao i ideja o atomskom avionu ogromnog dometa. Osim ekonomskog, daleko važniji razlog su bili bezbednost i biološka zaštita. Neke zemlje koje su razvijale nuklearne lokomotiva, krajem pedesetih godina prošlog veka (nemački Krauss-Maffei " Atomlok" X-12 , američki pokušaji sa preradom parnih lokomotiva challenger i big boy ) napustile su projekte. Nije zaživeo ni čuveni koncept atomskog automobila ford nucleon iz 1957. Rizikovati živote osoblja i putnika da bi neko vozilo radilo više meseci bez punjenja gorivom, veliki je ulog. Daleko veći nego npr. trošak elektrifikacije bilo koje trase. Takođe, mogući kvar teroristički napad na nuklearni voz mogli bi da imaju nesagledive posledice. Tamo gde energetska nezavisnost i proširena autonomija kretanja igraju veliku ulogu a veličina mase objekta nije kritična (podmornice, razarači, nosači aviona ili ledolomci), atomski pogon ima smisla jer postoje uslovi za adekvatnu zaštitu osoblja i prirodnog okruženja. U ostalim slučajevima, preživele su samo skice i makete nerealizovanih projekata i umetničke futurističke vizije. Atomski avioni, automobili, svemirski brodovi i vozovi, i danas su deo mašte. Ipak, da li je to u potpunosti tako?

Atomski vozovi ipak voze

Bez obzira na objektivan strah od radijacije, čovečanstvo više brine moguća energetska kriza zbog nedostatka fosilnih goriva, kao i problemi u životnoj sredini izazvani zagađenjem vazduha zbog sagorevanja ugljovodonika. Poslednjih godina, širom sveta se radi na razvoju nove vrste nuklearnih reaktora, manjih i sigurnijih od postojećih. Moguće je da će napredak nuklearne tehnologije, pre svega značajno povećanje nivoa bezbednosti, u bliskoj budućnosti ponovo oživeti interesovanje za nuklearni saobraćaj.

Nepostojanje železničke garniture koja se pogoni sopstvenim atomskim reaktorom i u sebi nosi nuklearno gorivo, ne znači da na našoj planeti ne saobraćaju neki drugačiji „atomski vozovi“. Francuski TGV nije „megavoz“, ali „supervoz“ svakako jeste. Njega pokreću elektromotori dok jezdi po elektrificiranoj pruzi. Ako je poznato da Francuska danas 75% svoje električne energije (kojom se napaja i kontaktna mreža na prugama) dobija iz nuklearnih elektrana, nije pogrešno ako se TGV, doduše posredno, nazove „atomskim vozom“. Ili makar njegove tri četvrtine....

Vladimir Milojević

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja