ZOOLOGIJA

Pripremio: Dr Ana Paunović

Fosorijalni sisari

Sigurni samo pod zemljom

Fosorijalni organizam je životna forma koja poseduje adaptacije za kopanje podloge. Većina fosorijalnih vrsta žive pod zemljom. Naziv fosorijalan, koji potiče od latinske reči fossor - kopač, ponekad se ograničava samo na podzemne organizme, dok se nadzemni organizmi sposobni da kopaju nazivaju semifosorijalni (polufosorijalni).

Anatomske adaptacije koje omogućavaju podzeman način života su raznovrsne i uključuju značajne promene u obliku tela i građi ekstremiteta (izduženi prsti i jaki nokti, npr. kod krtica). One omogućavaju lakše kretanje kroz podlogu, pronalazak hrane i partnera, pravljenje podzemnih gnezda i uzgoj mladih, kao i beg i sakrivanje od predatora i kompetitora. Kod nadzemnih životinja adaptacije omogućavaju i preživljavanje nepovoljnih klimatskih uslova.

Krtica: iskopa do 70 m tunela na dan!

Evropska krtica ( Talpa europaea ) je sisar iz grupe bubojeda, duga oko 150 mm. V odi podzemni način života. Najčešće naseljava vlažne livade, rubove šuma i močvara, planinske livade i pašnjake, voćnjake, bašte i parkove. Oblik tela joj je prilagođen kretanju pod zemljom : trup joj je valjkast, a rep kratak 20-40 mm. Glava krtice je izdužena i ravna, sa karakteristično dugim nosom bez dlaka, koji liči na kraću surlu. Oči su joj zakržljale, skrivene u crno, kratko i gusto krzno. Prednje noge su kratke i snažne. Šape su nalik na lopate, okrenute u stranu s jakim kandžama, kojima kopa hodnike pod zemljom u svim pravcima.

Krtica može da iskopa tunel od 70 m za jednu noć ! Zadnji ekstremiteti su joj prilagođeni za odbacivanje zemlje, s a kraćim kandž ama i prstima. Ona se u tunelima može kretati i napred i nazad. Ima razvijeno čulo dodira, ali plen pronalazi koristeći čulo mirisa i sluha. Hrani se beskičmenjacima, najčešće larvama insekata i glistama. Ima brz metabolizam, pa ne mo že da izdrži duže vreme bez hrane.

Pogrešno ih smatraju štetočinama jer ne jedu korenje biljaka već insekte i nametnike, a kopanjem kanala mešaju humus. P oput većine bubojeda, samotnjaci su i reaguju agresivno na druge krtice.

Ne padaju u zimski san. One koje žive u hladnijim regijama, zimi odlaze dublje pod zemlju boraveći u ostavama u kojima su skupile zalihe hrane. Evropska krtica čak uzgaja gliste tako što im odgrize pred nje segmente tela da ne bi pobegle a da ostanu žive.

Ženke se kote dva puta godišnje, po 4-5 mladunaca. Mladunci dolaze na svet bez krzna, bespomoćn i su, ali brzo rastu. Posle tri nedelje otvoraju oči, a nakon osam nedelja su samostalni. Životni vek ovih životinja je između tri i šest godina.

Tekunica: oprez u “stavu sveće”

Tekunica je sisar iz reda glodara. To je veoma ljupka životinja dužine 20-tak cm, kratkog repa, malenih ušiju i krupnih očiju. Trbušna strana joj je smeđe - siva, a leđna nešto svetlija.

Njen izgled karakteriše poza "sveće". U toj pozi životnja sedi na zadnjim nogama i uspravljenog trupa osmatra okolinu. Ova vrsta rasprostranjena je u jugoistočnom delu srednje Evrope, a u našoj zemlji nastanjuje prvenstveno Vojvodinu. Manje populacije prisutne su na prisojnim obroncima Stare planine, u istočnoj Srbiji.

Pošto je dnevna životinja, čest je plen ptica grabljivica. Zbog toga živi u koloniji. Svaka jedinka ima pod zemljom svoj brlog sa gnezdom. U najdubljem delu trajnog brloga nalazi se komora loptastog oblika, čiji su zidovi obloženi suvim biljem. Tokom jeseni, u pripremi za zimski san, ova vrsta zatrpava ulaz u jazbinu.

U vreme kada su životinje na površini, nekoliko jedinki je obavezno na straži u pozi " sve će ". Kada piskom upozore na potencijalnu opasnost, ostale munjevito ule ć u u najbli ž u jazbinu.

Tekunica je prezimar, čija hibernacija traje u zavisnosti od uzrasta i pola, od kraja leta do proleća. Buđenje iz zimskog sna počinje u južnom Banatu krajem februara i traje do početka aprila, a u planinskim krajevima ž ivotinje se bude kasnije.

U našim krajevima ova vrsta glodara ima mladunce samo jednom godišnje. Broj mladunaca je 3-8, a veći je u planinskim nego u ravničarskim krajevima.

Pretežno se hrani zelenim delovima, cvetom i semenom, kao i lukovicama zeljastih biljaka. Životinjsku komponentu u njenoj ishrani čine različiti insekti, a dešava se da pojede guštera, jaja ili mladunce ptica.

Nestajanje tekunice i sadašnji status retke i ugrožene životinje uzrokovani su i povlačenjem tradicionalnog načina stočarstva. Pri tome, nestajanje ove vrste ugrožava opstanka određenih ptica grabljivica za koje je tekunica hrana od vitalnog značaja. Među njima je i veoma redak orao krstaš, stepski soko i mnoge druge.

Zanimljivo je da je ova životinja, u vreme kada je bila široko rasprostranjena i brojna, korišćena u ljudskoj ishrani ( naročito u Sremu ), a od ugojenih tekunica pravljen je sapun.

Slepo kuče i magnetno polje Zemlje

Slepo kuče ( Spalax leucodon ) je glodar sa specifičnom građom tela i načinom života. Naseljava Balkan, većinom stepska otvorena staništa sa poljima i vrtove. Izbegava šumska i močvarna područja, mada se ponekad može naći na rubovima vlažnih staništa.

Zbog toga što takoreći ceo životni vek provodi pod zemljom, o či su mu zakržljale. Na prilagođenost života pod zemljom ukazuje i to što nema ušne školjke ni vidljiv rep. Telo mu je c ilindričnog oblika, dužine do 27 cm, maksimalne težine do 220 g.

Krzno slepog kučeta je izuzetno mekano. Udovi su mu snažni, a veliki sekutići su prilagođeni kopanju. Tunele kopa sekutićima, dok mu udovi služe za sklanjanje i izbacivanje iskopane zemlje. Na površini zemlje, za razliku od krtice, ne pravi otvore, jer retko napušta podzemne hodnike.

Hodnici slepog kučeta su veoma razgranati, dugi preko 500 m. Najveć i deo hodnika nalazi se na dubini 10-25 cm, a najdublji su na dubini do 4m. U dubljim hodnicima smešteni su gnezdo i najveći broj skladišta sa rezervom hrane.

Parenje se odvija tokom marta. Ženka koti najčešće 2-3, a nekada i 1- 6 mladunaca. Slepo kuče spada u biljojede, hrani se lukovicama, gomoljem i travama. Može da pričini veliku štetu kulturama krompira, luka, šargarepe i sličnih biljaka. Pri traženju hrane i kretanju kroz podzemne hodnike, oslanja se na dobro razvijeno čulo mirisa i sluha, a registruje i magnetno polje Zemlje. Prirodnih neprijatelja takoreći nema, osim kada zaluta na površinu.

Jež : otporan na zmijski otrov

Ježevi su tipični semifosorijalni sisari. Njihova osnovna karakteristika je prisustvo bodlji. B odlj e su u stvari tvrde šuplje dlake načinjene od keratina, dugačke do 3 cm.

Mladi se rađaju sa malim i veoma mekanim bodljama. Nakon šest nedelja, prve bodlje otpadaju da bi izrasle nove, prave bodlje. O drasli ježevi imaju na sebi do 5.000 bodlji koje im služe kao zaštita. N isu otrovne, ali se ne mogu lako odstraniti s tela ježa. Međutim, ako je izložena jakom pritisku i stresu, ili je bolesna, životinja može da odbaci bodlje.

Ježevi na prednjim šapama poseduju pet prstiju sa kratkim noktima. Zadnje noge imaju četiri prsta sa dugačkim noktima koji neprekidno rastu. Oni poseduju ove osobine s obzirom na to da su kopači. Najrazvijenije je im čulo mirisa i imaju odličan sluh. Vrlo su obazrivi i reaguju i na najmanji šum. Sve vrste ježeva se koriste odbrambenom sposobnošću da se umotaju u lopticu, kako bi bodlje bile uperene prema spoljašnjosti.

Ježevi su noćne životinje, iako neke vrste s vremena na vreme izlaze i danju u potra zi za hranom. Najaktivniji su uveče i ujutro, i posle letnjih kiša. Hrane se b eskičmenja cima, posebno kišn im glist ama, pužev ima golać ima, pužev ima s kućicom i razn im insekt ima. Povremeno se hrane sitnim kičmenjacima poput žaba, malih gmizavaca i miševa, te ptičjim jajima i ptićima vrsta koje se gnezde na tlu, ali i šumskim plodovima. Većinu dana provedu spavajući ili u rupi u zemlji ili su sakriveni ispod trave i kamenja.

Slično oposumuma i krticama, ježevi poseduju neku vrstu prirodnog imuniteta na zmijski otrov zahvaljujući proteinu erinacinu koji im se nalazi u mišićima.

Naš belogrudi jež (Erinaceus concolor) je česti stanovnik bašta i parkova. S donje strane tela i delimično po glavi prekriven je krznom sastavljenim od mekanih dlaka. Glava mu se završava šiljastom i pokretljivom njuškom, iznad koje se nalaze okrugle oči i kratke okruglaste uši skrivene među bodljama. U čeljustima ima 36 zuba. Mužjaci su obično nešto duži od ženki i narastu 15 do 35 cm, a teže oko 400 g. U proseku ježevi žive pet godina.

Najopasniji neprijatelj ježeva u Evropi je jazavac. Zahvaljujući izvanrednom njuhu, jazavci uspešno prona laze ježeve u fazi hibernacije. Kada ih pronađu, oštrim kandžama razmotaju ježevo klupko i prisile ga da otkrije trbuh koji nije prekriven bodljama. Nešto manje opasne po ježeve su lisice, najviše zbog svoje brzine, jer mogu da napa dnu ježa pre nego što uspe da se sklupča. Grabljivci koji uglavnom neuspešno napadaju ježeve su tvorovi i sove buljine.

Velike vrućine predstavljaju po njih gotovo jednaku opasnost kao i hladne zime. Pošto mogu da se z noj e samo na onim delovima tela koj i nisu prekriven i bodljama, ježevi se ponekada ispruže na leđima i tada su u opasnosti, jer tako ostavljaju nezaštićen trbuh.

U potragama za hranom često prelaze puteve pa se dešava da budu pregaženi. Zbog svog prirodnog nagona da se sklupčaju pred opasnošću, sklupčaju se i pred vozilima, umesto da beže.

Dr Ana Paunović