TEMA BROJA - 40 godina Galaksije

Pripremio: Aleksandar Milinković

Četiri decenije Galaksije

Kako smo otkrivali nauku

Prošlo je tako brzo, a tih prvih godina od osnivanja Galaksije, redakcija ni sama nije bila sigurna da li ćemo uspeti ili ćemo samo proleteti kao zvezda repatica i nestati u tami medijskog kosmosa. Pre nas nije bilo sličnog primera u tadašnjoj Jugoslaviji, u Evropi nije bilo primera, a u „Dugi“, matičnoj izdavačkoj kući, malo ko je verovao da ćemo trajati više od desetak brojeva. Slično su mislili i novinari drugih redakcija. Nigde se zapravo nauci nije poklanjala veća pažnja.

Aleksandar Milinković (Levo) i Milan Knežević

Sporadično bi se pojavio po neki „tvrd“ i ozbiljan prilog, kako nauci i priliči, verovalo se. Još uvek se pamti izjava jednog od tadašnjih rektora beogradskog univerziteta, koja najbolje ilustruje opšti odnos prema popularizaciji nauke: „Najveći nedostatak Ajnštajnove teorije relativnosti je u tome što ne mogu da je razumeju široke narodne mase“! Na jednoj od javnih naučnih tribina u Domu inženjera i tehničara u Beogradu, kolega iz Radio-Beograda direktno nam je poručio: „Znate, nauka se ne populariše u novinama. Za taj posao imamo škole, čiji je to osnovni zadatak“.

Ipak, pravi dragulj u ovoj maloj kolekciji sećanja je izjava jednog od naših čuvenih akademika. U sovjetskom časopisu „Nauka i žiznj“ objavljena je vest da je jedan njihov akademik prvi put u svetu eksperimentalno dokazao da antimaterija postoji. U svetu sovjetske, pa i naše nauke, potpuno osnovane na dijalektičkom materijalizmu, moglo se očekivati da ovakvo otkriće bude dočekano kao jeres. U Moskvi, vest je mirno dočekana. U Beogradu, naš akademik me je prvo dobro odmerio, a onda me očinski posavetova: „Ma dajte, molim vas. Nemojte da nasedate na očigledne izmišljotine. Rus se jednostavno napio votke, pa lupeta gluposti.“ Vest smo tada, prosto, prećutali.

Možete onda zamisliti kako su se prema novinarima Galaksije odnosili drugi naučnici, oni koji su trebali da budu naš osnovni izvor informisanja, naši savetodavci i korektori? Bio sam tada jedini novinar-reporter Galaksije i sakupljanje informacija od naučnika, instituta, laboratorija ili sa svih onih mesta gde se nauka događala, bila je moja osnovna obaveza. Vrlo rano sam iskusio da naučnici, kao verovatno nijedna druga profesija, zaziru od medija. Saznao sam da je njihov najveći strah, posle neke javne izjave, kako će reagovati njihove kolege. Da li su bili dovoljno „naučni“, da li su sve rekli, uključujući i sve fusnote, da li su pomenuli i sve svoje kolege koje se bave sličnim pitanjem, da li su govorili dovoljno mudro, da li su...? Drugačije rečeno, od odgovora na jednostavno pitanje: da li je Sunce žute ili bele boje, najčešće smo dobijali odgovor sasvim dovoljan za omanji roman. Kada bi sve to, ipak, bilo spakovano samo u vest ili članak, logično je sledio demarš, demanti (po pravilu, tri puta duži od onoga što ste objavili) ili ljutit telefonski poziv glavnom uredniku.
Ponekad je od toga bilo i koristi.

Sporazum sa Veljkom Koraćom

Jednom takvom prilikom, na moj dosta negativan tekst o stanju ostavštine Nikole Tesle, koja se sa 150.000 dokumenata nalazi u Muzeju Nikole Tesle, tadašnji direktor Muzeja, dr Veljko Korać prosto nije mogao da veruje šta mu se događa. U isto stanje, svojim besom je doveo i mog glavnog urednika Gavrila Vučkovića, vrhunskog profesionalca i čoveka koji je za sve nas uvek imao razumevanja. Tako je lopta pala pravo meni na nogu. Voleo sam fudbal i lopta je završila pod prečkom!

Korać i ja smo se brzo dogovorili. Pozvao me je na kafu, a ja sam mu ponudio već pripremljen projekat, „Teslina neostvarena otkrića“. Profesor je to prihvatio sa oduševljenjem, a meni je omogućeno, kao verovatno jedinom novinaru do danas, da uz pomoć tadašnjeg kustosa a kasnije direktora Muzeja Branimira Jovanovića, pregledam sve što me je zanimalo iz Tesline arhive. U dodiru sa tim papirnim svetinjama, radovao sam se kao dete, a moja redakcija je, 1984. godine, dobila sjajno, specijalno izdanje, koje je bilo razgrabljeno, iako štampano u „svih“ 60.000 primeraka.

Bilo je to i vreme izuzetnih naučnih zbivanja. Ljudi su već nekoliko puta leteli na Mesec, poleteo je prvi „svemirski taksi“, pročitana su prva slova u abecedi genetskog koda, postali smo bliži jedinstvenoj teoriji polja. Astronomija i astronautika su bile u punom cvatu, dovoljno moćne da se nestrpljivo postave pitanja: a kada ćemo na Mars, gde žive vanzemaljci, da li su nas već posećivali? Ono što nauka još nije mogla da odgovori, mogao je Deniken, a naučne novinare zadesila je još jedna zamka: kako da razlikuju prave od lažnih proroka?

Baš tada nekako i na veliku sreću redakcije, pojavila se nekolicina naučnika i drugih stručnjaka koji su sa velikim entuzijazmom počeli da pišu svoje prve tekstove za “Galaksiju”. Dobili smo značajne savetnike, kada je trebalo odlučivati o nekim zanimljivim i varljivim temama, ali i pun kredibilitet. Sada su iza nas stajali: dr Zdenko Dizdar, dr Branko Lalović, dr Vladimir Ajdačić, akademik dr Tatomir Anđelić, dr Aleš Bebler, general Zlatko Rendulić, predsednik SANU dr Pavle Savić i čitav niz drugih. Podržavali su nas i pisci i književnici, ali svakako najdraži i najvredniji bili su nam Zoran Živković, Voja Čolanović i Duško Radović.

„Galaksija“ suzama ne veruje

Tako smo polako i sigurno narastali. Početkom osamdesetih narasli smo do čitavih 85.000 primeraka! Kada sam to, prilikom posete britanskom “Nju Sajentistu” (New Scientist), rekao tadašnjem glavnom uredniku Majklu Raselu, čovek nije mogao da veruje i zamolio me da to ponovim pred čitavom redakcijom. Odjeknuo je - tajac! Njihov tiraž je u to vreme dostizao „samo“ 45.000 primeraka. Ostavio sam ih „uplakane“, ali sam pre toga sa Majklom dogovorio razmenu časopisa. Mislio sam, možda će to pomoći perjanici britanske nauke. Slučajno, verovatno, tako nešto se uskoro i dogodilo. Imao sam intervju sa pravom gromadom moderne nauke, Stivenom Hokingom i, dva tri broja pošto smo objavili ovaj tekst, razgovor sa Hokingom se pojavio i u “Nju Sajentistu”.

Od tada pa nadalje, počeli smo da objavljujemo prave ekskluzivne priloge. Meni lično je, odjednom, sreća bila izdašno naklonjena, a Gavrilo ili Gaja, kako smo ga zvali, uspevao je da me obuzda i zadrži na zemlji. Posle Hokinga, napravio sam i intervju sa Rodžerom Penrosom, autorom niza matematičkih modela u teorijskoj fizici. Razgovarao sam i sa Abdusom Salamom, čovekom koji nas je, zajedno sa dvojicom drugih naučnika, približio boljem razumevanju slabih i jakih struja jezgra, i za to dobio Nobelovu nagradu. Drugi nobelovac, Frederik Senger govorio je za čitaoce Galaksije o svom otkriću prvih slova u nizu DNK lanca.

Nobelova nagrada

Zahvaljući našem saradniku i prijatelju Momčilu Pelešu, imao sam jedinstvenu priliku da na beogradskom aerodromu dočekam čuvenog moreplovca i čuvara morskog sveta Žaka Kustoa. Proveli smo u razgovoru nekoliko sati, a zatim smo zajedno otputovali u Split, gde su ga čekali njegov „Kalipso”, njegovi saradnici, novinari i stručnjaci Okeanografskog instituta u Splitu. Odatle je krenuo u istraživanje zagađenosti našeg i Sredozemnog mora. Vratio se sa značajnom građom koja je, na veliko zadovoljstvo biologa, obogatila i naše arhive.

Nekako u isto vreme, jedan od naših najveći biologa, dr Siniša Stanković, nalazio se na izmaku života i ležao je u jednoj beogradskoj bolnici. Zahvaljujući našim zajedničkim prijateljima, više puta sam ga posetio. Zabeležio sam i kraći razgovor o njegovom životu i istraživanjima, a on mi je poklonio svoju knjigu „Okvir života“, za koju je govorio da predstavlja ugaoni kamen ekologije, sasvim nove discipline u to vreme.

Rekao bih da su tako protekli možda najznačajni dani Galaksije . Od početka je prošlo već petnaestak godina. Lagano smo osećali zamor, prezasićenost, nestalo je onog prvobitnog zanosa. Gaja se već spremao za penziju. Bez njega mi se činilo da to više neće ići. Možda je, posle njega, moglo da bude i bolje? Sticajem svakakvih okolnosti ispalo je gore.

Sam sam počeo da se bavim jednom drugom novinom, i sve što je bilo tada i sve što će potom biti više nisam pratio. Galaksija je, svakako, zlatna stranica u istoriji srpskog i jugoslovenskog novinarstva. Bila nam je čast da u tome učestvujemo. Slavu nismo stekli, nagrade nismo dobili, ali kada se setim jednog događaja iz tog vremena, mogu mirno da kažem da sam dobio više od bilo kakve Nobelove nagrade. Žurio sam nekim poslom, a iza mene su išla dva momka, rekao bih srednjoškolca. Jedan od njih pita: „Da li znaš ko je ovo?“ „Ne znam“, reče ovaj drugi. „To ti je Aca Milinković, piše u Galaksiji “.

Aleksandar Milinković