TEMA BROJA - 40 godina Galaksije

Pripremio: Esad Jakupović

S Kosmopolovom u Galaksiju

Vreme Kosmoplova : Tanasije Gavranović (levo), Gavrilo Vučković (u sredini) i Esad Jakupović, 1970. godine

O Galaksiji sam pisao samo jednom ozbiljnije i to „unapred“, u vreme kada još nije postojala. Bilo je to potkraj 1971. godine, kad smo Gaja Vučković i ja pripremali opširan predlog novog časopisa za popularizaciju nauke za organe upravljanja novinske kuće Duga . Istina, neke opise sam pripremao i kasnije, u više navrata tokom prvih i najboljih petnaestak godina Galaksije , kao deo izveštaja izdavačkom savetu ili organima upravljanja. Ali to su bile više (pr)ocene stanja i aktivnosti nego priča o listru. U galaksiju smo, kao što nalaže kosmički red, doleteli marta 1972. godine (s) kosmoplovom. „Galaksija“ je, naime, izrasla iz svoje preteče, Kosmoplova , „magazina za kosmonautiku i naučnu fantastiku“, kako je stajalo u podnaslovu tog simpatičnog i srazmerno popularnog magazina uprkos njegovom neprivlačnom formatu sveske i slabom kvalitetu papira i štampe.

„Pismo o nameri“

Prvi broj Kosmoplova izašao je marta 1969, po ideji njegovog glavnog urednika Gavrila Vučkovića, kome su u pripremi kao spoljni saradnici pomagali odličan redaktor Tanasije Gavranović i prevodilac s ruskog i nemačkog, penzioner Nenad Birovljev. Kasnije te godine u magazinu je počeo da piše i Goran Hudec iz Zagreba (o astronomiji i o gradnji teleskopa), a kao autori saradnici priključili su se pilot Đorđe Milanović i Aleksandar Stojanović, pa onda kao prevodilac Branko Kitanović, čovek s (pre)dobrim vezama sa sovjetskim agencijama. U jesen 1969. za Kosmoplov sam počeo da pišem i sam, tada iz Banjaluke, ali sam nedugo posle razornog zemljotresa u tom gradu, koji se desio 27. oktobra 1969, prešao u Beograd. Dva meseca kasnije zaposlio sam se u izdavačkoj kući Duga , zbog Kosmoplova , ali formalno ne u njemu, jer je važećim pravilnikom tamo bilo predviđeno samo jedno radno mesto.

U časopisu je tada počeo da sarađuje i čitaocima Planete dobro poznati Milan Knežević, sa serijom napisa o raketnom modelarstvu. Kosmoplov smo u tom saradničkom sastavu, na čelu s Gajom Vučkovićem, pripremali još nekoliko meseci, a Gaja i ja smo više puta „tajno“ razrađivali ideju o prelasku na veći format i obim i kvalitetniju štampu u boji, uz verovatnu promenu imena i pre svega znatno proširenje tematike. Obojica smo sve više verovali da Kosmoplov u tako skromnoj štampi i na malom formatu ne može dugo izdržati. U maju 1970, u broju 23, Gaja je u uvodniku najavio nameru da Kosmoplovu „promenimo izgled i pređemo na veći format i bolju štampu… možda već od sledećeg broja, a možda tek od septembra, kada počne prava sezona“.

Oproštaj i obećanje

Kao što se to ponekad događa u životu, veliki planovi o zameni nečim boljim znaju završiti gubitkom onoga što je već postojalo. Tako se igra sudbine, što je ovde eufemizam za direkciju i upravni odbor Duge , pobrinula da, neposredno pred najavljenim „kvalitativnim skokom“, dalje izlaženje Kosmoplova bude s brojem 24, juna 1970, „obustavljeno iz ekonomskih razloga“. Naša novinska kuća je tada bila u finansijskim teškoćama, a Kosmoplov u nekakvom „minusu“, ali to nisu bile baš neke velike brojke, jer troškovi časopisa u krajnje skromnoj opremi nisu ni mogli da budu ozbiljni. Možda se neko u direkciji uplašio teoretske mogućnosti još većih gubitaka s časopisom u boljoj opremi ili nije imao previše dobro mišljenje o popularnoj nauci...

U oproštajnom uvodniku smo zamolili čitaoce da se svi ponašamo kao da smo „otišli na godišnji odmor, s jakom nadom da ćemo se ponovo sresti na stranicama Kosmoplova “. Gaja i ja ostali smo aktivno privrženi ovom stavu i povremeno smo razrađivali ideju o novom časopisu. Sâm sam bio njegov najveći zagovornik, zato što sam kao mlađi bio veći optimist, ali još više zato što me je magično privlačila popularizacija nauke (i tehnologije) - kojoj sam, uostalom, posvetio svih potonjih 40 novinarskih radnih godina, a zatim i nekoliko godina u penziji, sve do današnjeg dana. U razrađivanje ideje kasnije smo uključili Tasu i Milana, a zatim su se priključili Boris Radunović, aktivni poštovalac Kosmoplova , i Bogoljub Samardžić, prijatelj redakcije iz sveta vazduhoplovstva.

Početak s imenom

Potkraj 1971. naši su razgovori postali konkretniji pa smo se, tako, odlučili za ime Galaksija . Ne sećam se ko ga je predložio, ali pamtim da se Boris njime kasnije stalno oduševljavao. Novi upravni organi kuće su na kraju prihvatili Gajin i moj elaborat o novom časopisu, pa smo se posvetili konkretnim pripremama prvog broja. Sam sam, između ostalog, potrošio nekoliko dana na samoinicijativno oblikovanje glave časopisa sa stilizovanim znakom galaksije i rakete u krugu te imenom GALAKSIJA , koje sam dobio izduživanjem i doradom nekog postojećeg fonta. Glava se svima dopala pa je sledećih 15 godina korišćena za naslovnu stranu i druge potrebe. Prvi broj Galaksije je izišao marta 1972, s kompromisnim podnaslovom „časopis za vazduhoplovstvo, astronautiku i istraživanje budućnosti“, koji nam je donekle usilio „vazduhoplovni lobi“.

Vreme Galaksije : U poseti prof. dr. Pavlu Saviću, predsedniku SANU, 1979. godine (sleva: akademik prof. dr Tatomir Anđelić, Aleksandar Milinković, dr Dragan Uskoković, Gavrilo Vučković (okrenut leđima), Esad Jakupović i akademik Pavle Savić

Lično sam navijao za podnaslov „časopis za popularizaciju nauke“ i za tematiku koja bi bila s njim u potpunom skladu, ali u životu se često moraju prihvatati kompromisi. Ovo se odnosi samo na podnaslov jer je već tematika prvog broja - koji i danas, posle 40 godina, deluje zanimljivo i iznenađujuće „aktuelno“ - bila u punoj meri naučno-popularna: vazduhoplovstvo, astronomija, astronautika, ekologija, naučna fantastika, radio-astronomija, vizije i hipoteze, futurologija, instituti, medicina, biologija, Galaksija za mlade. Podnaslov je već u broju 8 išao na „popravni“ i bio promenjen u hibrid „časopis za popularizaciju nauke sa revijom za vazduhoplovstvo“. Sada se toga ne sećam, ali pretpostavljam da su vazduhoplovci našoj upravi obećavali neku novčanu pomoć, koja je po svoj prilici izostala, sudeći po činjenici da smo posle tri meseca, u broju 11, Galaksijin podnaslov skratili na „časopis za popularizaciju nauke“.

Vreme širenja

Galaksija je kao prvi specijalizovani časopis te vrste u Jugoslaviji bila osveženje u sadržajnom pogledu, po izboru izvora i tema, ali i po izboru ilustracija i grafičkoj opremi. Za njen tehnički i likovni izgled pobrinuo se dizajner Dušan Aranđelović kao spoljni tehnički urednik, koji je kasnije kreirao i naše i neka specijalna izdanja. Negde od broja 16 pridružio mu se Dušan Mijatović, prvo kao „pomoćnik“, a od broja 33 i kao zvanični tehnički urednik, dok je prvi Dušan još neko vreme figurirao kao likovni urednik. Od broja 11 redakciji se kao novinar pridružio Aleksandar Milinković, sve do danas vezan za popularnu nauku, ali i područje „tajni“ (posle Galaksije je neko vreme izdavao časopis Tajne ). Od broja 34 u redakciju je došao Jova Regasek, posebno naklonjen elektronici, koji se kasnije potpuno posvetio vođenju našeg mesečnika Računari .

Među aktivnijim saradnicima Galaksije koje smo predstavljali i kao članove redakcijskog kolegijuma u prve dve-tri godine, pored Gorana, Milana, Borisa i Bogoljuba, treba svakako spomenuti ekološkog novinara i aktivistu Jovana Angelusa, domišljatog poznavaoca tehnike Dragoljuba Blanušu (tada zaposlenog u Tehničkim novinama ), „mašinca“ i kasnijeg profesora iz Zagreba Nikolu Ružinskog te posebno akademika prof. dr Tatomira Anđelića. Iz kasnijih godina valja posebno navesti poznatog teoretičara, prevodioca i izdavača naučne fantastike (kasnije i plodnog pisca) Zorana Živkovića te dizajnera Dobrilu Nikolića, koji je neko vreme i sam bio likovni urednik Galaksije , a oblikovao je i naša tri almanaha naučne fantastike Andromeda .

Kraj prosperiteta

Među kasnijim stalnim spoljnim saradnicima časopisa imali smo čitavu plejadu izuzetnih popularizatora nauke: dr Vladimira Ajdačića, dr Branislava Lalovića, dr inž. Zdenka Dizdara, dr Srđana Mitrovića, Voju Čolanovića, inž. Milivoja Jugina, dr Rudija Debijađija, Ilju Slanog, Radeta Ivančevića, prof. dr Dragana Uskokovića, Grujicu Ivanovića i drugih... Na žalost, od dragih prijatelja i kolega s posla Gaja i Tasa nisu među živima, kao i neki od naših bližih saradnika: Blanuša, dr Lalović, Birovljev, dr Anđelić, Angelus, Aranđelović.

Krajem osamdesetih, napustio sam Galaksiju i prešao u Računare , a 1992. godine preselio sam se u Ljubljanu, u kojoj sam nastavio da radim kao samostalni novinar. Iako sam često dolazio u Beograd (a zadnjih godina obično uspevao i da na kiosku kupim novu Planetu ), za mnoge kontakte više nije bilo prilike ili vremena.

Kada sam spomenuo da je najbolji period Galaksije bilo prvih petnaestak godina, nisam mislio na bilo kakva poređenja sadržine, izdavačke politike i drugog s kasnijom, kraćom „polovinom“, koja je imala više faza, nego sam samo želeo ukazati na jednu bitnu razliku. Galaksija je od 1972. do poznih osamdesetih godina imala srazmerno visok tiraž, u jednom trenutku čak preko 80.000 (kada smo štampali poster s merama i mernim jedinicama), a realno tokom čitavog perioda negde oko 30.000. Prodavala se na mnogo većoj teritoriji, po čitavoj bivšoj zajedničkoj državi, s najvećom prodajom u Beogradu i takođe dobrom u Zagrebu i Ljubljani. Imala je saradnike i iz drugih republika, koje su kasnije postale nove držav(ic)e. I uopšte, svoju je misiju uspešno obavljala u jednom mirnom i prosperitetnom periodu, u kome su nauka i tehnologija brže napredovale, a njihova popularizacija imala zapaženiju ulogu. Takve krasne godine, na žalost, više se nikada nisu ponovile.

Esad Jakupović