TEMA BROJA - 40 godina Galaksije

Pripremio: Grujica Ivanović

Naš hram nauke

Negde duboko u svojim sećanjima nosim najraniju sliku koja me veže za letove u kosmos. To je slika na TV-u astronauta Bormena, Lavela i Andersa odevenih u bele letačke kostime, kako mašu sa palube nosača aviona posle povratka ”apola-8” sa prvog leta oko Meseca (decembra 1968, imao sam šest godina). Kasnije sam, razmišljajući o svom prvom kontaktu sa kosmosom, pokušavao da se setim nečeg dovoljno spektakularnog, što se desilo pre ”apola-8”. Na primer, pogibije astronauta Grisoma, Vajta i Čafija u požaru na vrhu rakete ”saturn” (januara 1967.), smrti kosmonauta Komarova za vreme povratka ”sajuza-1” (april 1967.), ili pogibije Gagarina (mart 1968.). Međutim, uzalud. Istina, znam da sam, pre nego što sam krenuo u školu, u čitanki sestre (ili brata) sa posebnom pažnjom gledao slike Lajke i Gagarina i da sam naučio pesmicu ”Gojko Gagarin”, koju sam ponosno govorio naglas.

Grujica Ivanović

Sledeće posle ”apola-8” što se nalazi u mom ”kosmičkom skladištu” sećanja je sletanje astronauta ”apola-11” na Mesec (jul 1969.). Otac, koji je radio u obliženjem rudniku, bio je u Užicu, sestra i brat takođe nisu bili u kući; budući da je tada bio letnji raspust (septembra 1969. trebalo je da krenem u prvi razred), bili su najverovatnije kod babe u Kraljevu. Ne znam zašto, ali majka me je probudila oko 3 po ponoći, da na crno-belom televizoru EI Niš gledam spuštanje prvih ljudi na Mesec. Malo sam toga mogao da vidim a još manje da razumem. Na mutnom ekranu jedva sam uspeo da razaznam prilike u glomaznoj beloj odeći kako skakuću po Mesecu, kao duhovi.

Posle ”apola-11” bilo je još pet sletanja na Mesec a kod mene se još uvek nije pojavila ona pokretačka ”kosmička” iskra. Čak se tih misija (uključujući i dramu ”apola-13”) i ne sećam. Takođe, u svom sećanju, ne nosim ništa vezano za najveću tragediju sovjetske kosmonautike - pogibiju kosmonauta Dobrovoljskog, Volkova i Pacajeva (jun 1971.) tokom povratka sa prve orbitalne stanice ”saljut”.

Tek su me beskrajni prostori kosmosa, slike dalekih planeta koje sam gledao u ”Zvezdanim stazama” (koje su prikazivane na početkom 1973.) i avanture kapetana Kirka i mistera Spoka, potpuno opčinile. ”Zvezdane staze” su udahnule u mene ljubav prema kosmosu i pokrenule bujicu maštanja kojima sam leteo dubinama Vaseljene.

Bilo je to vreme ”skajlaba”, sećam se iz TV priloga Milivoja Jugina - slika astronauta zaraslih u brade kako lebde u bestežinskom stanju. Gotovo preko noći, Milivoj Jugin (čije ime izgovaram sa posebnim poštovanjem) postao je moj TV junak. Takođe, kosmonauti su postali moji heroji, zajedno sa Tarzanom, Vinetuom i junacima crtanih stripova. Marljivo sam popunjavao ”Krašov” album ”Osvajanje svemira” (moja prva ”kosmička” knjiga) sličicama kosmičkih brodova, raketa, satelita i, naravno, astronauta i kosmonauta. Bog sam zna koliko sam čokoladica ”Osvajanje svemira” kupio u jednoj od dve prodavnice koliko ih je bilo u mom selu. Takođe, tada već kao 12-godišnjak, bavio sam se ”projektovanjem” kosmičkih brodova, crtao ih u najneverovatnijim formama.

Teško do lista

Moj prvi kontakt sa Galaksijom je bio preko televizije. Mislim da je to bilo početkom 1974. kada sam na Prvom programu TV Beograd, pre TV Dnevnika, video reklamu za časopis za popularizaciju nauke Galaksiju .

U Gračanici, gde nije bilo kioska sa novinama, dobri stari čika Steva je u velikoj izlizanoj kožnoj torbi raznosio dnevne novine i časopise. Odmah sam ga potražio - ali mi je rekao da nikada nije čuo za taj časopis. Onda sam zamolio brata (koji je u to vreme krenuo u srednju školu u Prištini) da na nekom od gradskih kioska pita za Galaksiju . Ponovo - bez rezultata. Pomislio sam da se Galaksija izgleda prodaje samo u Beogradu jer je, kako je to bilo sa decom sa sela, Beograd bio sinonim za nešto ogromno i čarobno, gde se sve moguće i nemoguće dešava, pa mora i da se samo tamo Galaksija može naći.

A onda, leta 1974. na TV Dnevniku, gospodin Jugin je govorio o misiji kosmičkog broda ”sajuz-14”. Ja sam, za svaki slučaj kada je išao TV Dnevnik imao spreman papir i olovku i odmah, videvši Jugina na TV, počeo sam da zapisujem detalje orbitalne stanice ”saljut” koja je bila nacrtana na jednom plakatu. Jugin je objasnio detalje stanice (koju sam pokušao velikom brzinom da skiciram) i pomenuo imena kosmonauta Popovića i Artjuhina. U to vreme sam počeo, naravno kod čika Steve, da povremeno kupujem dnevne novine i, ako je bilo nekog teksta, odmah sam ga rezao i čuvao. Posle ovog priloga, sećam se da sam na naslovnoj strani jednog lista video sliku ova dva kosmonauta odevena u skafandre (tada sam prvi put video skafandre koje su nosili kosmonauti ”sajuza”) kako mašu pred ulazak u kosmički brod. Sestra i brat tada su se spremali da provedu školski odmor u Kraljevu, pa sam ih zamolio da tamo potraže Galaksiju .

I - kada su se vratili, ispred kapije su mi mahali Galaksijom ! Posle višemesečnog traganja, list je konačno dospeo u moje ruke. Zgrabio sam Galaksiju (broj 28, avgust 1974.), šćućurio se na terasi i drhteći počeo da je prelistavam. Tamo je bio tekst Jugina o misiji ”sajuza-14” i orbitalne stanice ”saljut-3”, sa slikama stanice (naravno, tada se nije znalo da je ”saljut-3” u stvari bila vojna stanica ”almaz” a ne dobroznani civilni ”saljut” u kome su 1971. leteli nesrećni kosmonauti ”sajuza-11”). Ne znam koliko sam puta pročitao tekst o misiji “sajuza-14", izveštaj o poseti akademika Leonida Sjedova Lozoviku, tekst o Klubu mladih astronautičara "Jurij Gagarin" (osnovao ga je 1957. profesor geografije Rade Marković) i tekst o evropskoj sunčevoj opservatoriji "Helios". 

To je bio moj prvi susret sa Galaksijom , koja je odmah postala neraskidivi deo mog bivstvovanja. Život sam maltene merio danima između dva broja. Galaksija mi je bila sve, moj prozor u svet kosmonautike, astronomije, arheologije, tehnike, fizike, ekologije... Sve su me te oblasti toliko interesovale (i još uvek me interesuju, rekao bih čak i znatno više nego tada) da sam, pored škole, preko ”Galaksije” na neki način održavao stalni kontakt sa naukom. Upravo su mi tekstovi pomogli da na takmičenjima ”Nauke mladima” 1975. i 1976. kao učenik VI i VII razreda osvojim oba puta drugo mesto. Sledeće 1977. godine naša seoska škola nije dobila poziv za ovo takmičenje, najverovatnije zbog toga što smo nekoliko puta ”oduzeli” prva i druga mesta uvek favorizovanim gradskim školama.

Tih dalekih godina, na stranicama Galaksije mogli smo da pratimo maltene kompletnu istoriju kosmonautike i planetarnih istraživanja od 1972. do kraja 2001. Tu smo se sreli sa krajem legendarnog programa "Apolo" (1972), ruskim aparatima "mars 4-7" (1973/74), prvim orbitalnim stanicama "saljut" i "skajlab" (od 1973), "pionirom-11" koji je proleteo pored Jupitera, čitali smo priče iz prve ruke o pripremama za sovjetsko-američki let "Apolo-Sajuz" (1975), o spuštanju "vikinga" na Crvenu planetu i "venere" na površinu Planete sumraka (1975/76), početku velikog putovanja "vojadžera" (1977), rađanju šatla (1981), maratonskim misijama na "miru" (od 1986), tragediji "čelindžera" (1986), o “habl” teleskopu (1990), početku gradnje Međunarodne kosmičke stanice (1998)...  Pored kosmonautike i astronomije, čitaoci su imali priliku da se susretnu sa velikanima naše nauke: dr Pavlom Savićem, Dušanom Kanazirom, Dejanom Medakovićem, Stjepanom Mohorovičićem ...  

Susret sa Juginom

Negde 1975. moje ime je prvi put objavljeno u Galaksiji , istina na vrlo skroman način - poslao sam pismo redakciji sa molbom da dođem do prvih 28 brojeva lista. Na moje veliko iznenađenje, ubrzo je stigao paket iz Ljubljane, iz Astronautičkog kluba ”Vladimir Komarov” sa prvim brojevima Galaksije !

Još jedan detalj... Bilo je leto 1981. posle završetka srednje tehničke škole, kada sam otišao u Beograd da vidim kakve su mogućnosti studiranja u glavnom gradu. Sećam se velikog broja ljudi prekoputa ”Moskve”, reke ljudi koja se kretala u oba smera. Nisam mogao da verujem svojim očima kada sam među njima primetio jednog sićušnog čoveka koji je brzo hodao i u rukama nosio malu crnu tašnu. Bio je to gospodin Milivoj Jugin! Potpuno je bilo nestvarno da se u Beogradu, gde sam se zadržao samo jedan dan, nađem na istom mestu i u istom vremenu, sa velikim Juginom.

Naravno, prišao sam mu i, onako u hodu, razmenio nekoliko reči. Pitao sam ga: da li je Elektrotehnički fakultet koji sam nameravao da upišem prava odluka u svetlu moje ljubavi prema kosmonautici. Odgovorio mi je: ”Samo napred, bićeš na konju kada ga završiš”.

Najzad i saradnik

Za Galaksiju sam počeo da pišem maja 1987. Tada sam studirao na Elektrotehničkom fakultetu ”Nikola Tesla” u Prištini, tako da je u mojoj hronologiji sa ”Galaksijom” bilo potpune logike. Kako Ciolkovski reče: prvo dolaze snovi, maštanja i ideje, zatim ozbiljna, kreativna razmišljanja, a na kraju tehnička rešenja. Tada sam, kada sam osetio da je došlo vreme za kvalitativnu promenu mog odnosa prema Galaksiji , pozvao Esada Jakupovića, zamenika glavnog urednika Galaksije , i rekao da imam zanimljiv tekst o misiji druge osnovne posade orbitalnog kompleksa ”mir” i drami tokom spajanja astrofizičkog modula ”kvant”. Ono što me i sada fascinira je kako je gospodin Jakupović reagovao na poziv nepoznatog mladića sa Kosova i Metohije. Pretpostavljao sam da sličnih poziva prima svakodnevno sa svih strana, ali me je ipak bez ikakvog okolišenja zamolio da mu pošaljem tekst. Tako je moj prvi tekst u Galaksiji ugledao svetlo dana - bilo je to pre više od 25 godina! Napisao sam ga, kao i nekoliko potonjih tekstova, na pozajmljenoj mašini za kucanje, sve dok nisam kupio svoju - od prvog honorara Galaksije . Imao sam izuzetnu čast da se nađem na spisku stalnih saradnika, tamo gde su bili velikani nauke na našim prostorima i njeni veliki popularizatori: dr Branko Lalović, dr Vladimir Ajdačić, Voja Čolanović, inž. Milivoj Jugin, Aleksandar Milinković, Ilja Slani, Zdenko Dizdar, Aleksandar Badanjak, Dejan Predić, dr Zoran Živković... Takođe, da radim sa urednicima: Stankom Stojiljkovićem, Radetom Grujićem i Branislavom Solešom. Moram da naglasim da su Rade Grujić i Bora Soleša, pretposlednji i poslednji urednik Galaksije , maestralno vodili list kroz veoma teške godine. Zahvaljući njima i plejadi znanih i neznanih novinara-dopisnika, tokom gotovo 30 odina (poslednji broj je objavljen maja 2001.) mnogi su na stranicama Galaksije imali priliku da putuju kroz čarobni svet nauke i fundamentalnih istraživanja.

Galaksiju su poštovali svi, čak i oni koji je nisu čitali. Galaksija je bila institucija, svedok vremena kojeg više nema - naš hram nauke.

Grujica Ivanović