TEMA BROJA - 40 godina Galaksije

Pripremio: Zoran Živković

Galaksija - zauvek...

Do “Galaksije” sam stigao slučajno.
I uopšte je slučaj sudbinski krojio moj život na početku sedamdesetih godina prošlog veka. Tada mi to nikako nije tako izgledalo, ali danas jasno razabirem koliko sam nekim prividno uzgrednim odlukama dalekosežno uticao na vlastitu budućnost.

Zoran Živković

Da me na prvom FEST-u nije očarala Kjubrikova "Odiseja u svemiru 2001.", da nisam pročitao u NIN-u nadahnuti tekst Žike Bogdanovića o ovom filmu, "Odiseja, naš život", da se nisam odvažio i onako s ulice, kao anonimni student, došao do redakcije samo da bih mu kazao da delim njegovo oduševljenje, da mi on nije, posle podužeg razgovora, uzgred predložio da navratim do novinskog preduzeća "Duga" gde pripremaju pokretanje časopisa za popularizaciju nauke i naučnu fantastiku - ceo moj potonji životni put svakako bi imao sasvim drugačiji tok...

"Duga" se tada nalazila u Vlajkovićevoj ulici. Došao sam tamo prvi put jednog snežnog popodneva, ustručljivo, gotovo bogobojažljivo. Potpuno me je otkravio prijem: topao, uz osmeh, kao da sam stari saradnik. Nikada neću dokučiti šta ga je nadahnulo. Da sam sklon sujevernom pogledu na svet, rado bih poverovao da je Gavrilo Vučković - Gaja, kako ću uskoro steći povlasticu da ga zovem, pošto dobijem prijatelja za ceo život - nekako predosetio da nisam tek jedan od junoša zanesenih osvitom svemirske ere koje je neodoljivo privlačio u njegovu blizinu još preteča Galaksije - kratkovečni Kosmoplov s kraja šezdesetih godina...

Blanko ponuda da sarađujem u Galaksiji , pre no što su uopšte proverene moje sposobnosti, delovala mi je nestvarno, kao premija. Gotovo sam lebdeo među pahuljama kada sam iz redakcije izašao u hladan beogradski sumrak. Ispunjavao me je ushitni utisak da sam primljen u nešto veliko, da po svaku cenu moram da se pokažem dorastao izazovu...

Prvi potpisani tekst u Galaksiji izišao mi je u četvrtom ili petom broju. Nosao sam ceo mesec taj primerak časopisa sa sobom samoljubivo ga pokazujući svima, iako je posredi bio običan izveštaj s Tršćanskog festivala SF filma. Golobradi početnik u tome je, međutim, video nešto nesravnjivo veće. Kao da sam ovoga puta ja predosetio da je posredi temelj na kome će nići mnogo toga što ću postići u profesionalnom životu...

Već početkom naredne godine postao sam glavni spoljni saradnik Galaksije , ali ne u svojstvu pisca tekstova nego prevodioca. Događalo se da imam više od trećine priloga u pojedinim brojevima. Prevodioci su ostajali nepotpisani, pa nisam mogao da računam ni na kakvu "slavu", ali za mene su to bile dragocene godine učenja. Radeći svakoga meseca za Galaksiju , brusio sam svoje prevodilačko umeće na području koje će mi postati jedna od dve specijalnosti: popularna nauka.

Moja druga specijalnost iz tog vremena, do koje ću takođe stići preko Galaksije , bila je naučna fantastika. Pitanje je da li bih i tu nešto postigao da Gaja nije povukao još jedan odvažan izdavački potez. Pokrenuo je Andromedu , almanah za naučnu fantastiku, koji će izići u tri broja - za 1976, 1977. i 1978. Bilo je to kapitalno izdanje u sklopu koga sam prvi put došao u priliku da obavljam i urednički posao. Njime ću se potom poglavito baviti u osamdesetim i devedesetim godinama.

Punu deceniju Galaksija je bila moj radni stožer, glavni izvor prihoda i mesto gde sam se potpuno oblikovao u profesionalnom smislu. Saradnja je počela da se proređuje pošto sam se 1980. zaposlio kao urednik edicije "Kentaur" u Izdavačkom zavodu Jugoslavija. Ona nikada nije "zvanično" prekinuta: moje ime dugo je još stajalo u impresumu, među stalnim saradnicima - sve dok je na čelu Galaksije bio Gavrilo Vučković.

Posle je to postao drugi časopis - ne manje značajan od onoga iz Gajine ere, ali sada su ga vodili neki drugi klinci, a i mene je život odveo na drugu stranu. Nisam nikada proverio da li su moje ime zadržali u impresumu. Nisu, doduše, imali razloga za to...

Zoran Živković