PALEONTOLOGIJA

Pripremio: N.K.

Uljni škriljci i fosili

Sačuvana praistorija

Najbogatije ležište uljnih škriljaca kod nas, u selu Subotincu kraj Aleksinca otvoreno je 1934. godine. U plićim delovima tzv. Srpskog jezera bilo je mnoštvo organizama koji su plivali (ribe i razne alge, uključiv jednoćelijski Botryococcus), ali i onih koji su živeli na plitkom dnu - kao što su to biljke Potamogeton (procesom fotosinteze daju pahulje kalcijum-karbonata što veju sa njihovih listova), puževi i školjke i različiti rakovi. U dubljim delovima jezera nije bilo dovoljno kiseonika pa su ribe, ako bi ih grabljivice terala, zaranjale i onesvešćene padale na dno gde su bile zatrpane i sačuvane.

Sićušne alge Botryococcus sadrže veliku količinu ulja. One su najvažniji činioci u nastanku uljnih škriljaca. Naime, dok su u Srpskom jezeru, pre oko 16 i više miliona godina, vodene biljke Potamogeton dišući stvarale krečnjački talog koji se danas eksploatiše u obliku cementnih laporaca i gradi laporovitu podlogu niske Šumadije, dotle su alge Botryococcus učestvovale u taloženju. U letnjoj polovini godine formirale se tamne lamine u sadašnjim uljnim škriljcima - a u zimskoj polovini godine kiše i snegovi su donosili sitne čestice sprane sa brda koja su okruživala jezero i taložile svetle lamine. Tako su nastali parafinski škriljci u okolini Aleksinca, u Valjevsko-mioničkom basenu, u Poljanici severno od Vranja i na mnogim drugim mestima.

Za vreme okupacije Srbije, tokom Prvog svetskog rata, vršena su detaljna ispitivanja škriljaca iz okoline Aleksinca u vezi sa njihovom preradom za potrebe nemačke vojske. Dr F. Bajšlag je došao na ideju da se izvrše proučavanja aleksinačkog ležišta. „... I priđe njihovoj preradi, setivši se jednog izveštaja o srpskim uljnim škriljcima koje je 1886, po nalogu jednog nemačkog industrijskog preduzeća, ispitao u tehnološkom i hemijskom pogledu Erenberg. Iz odličnog Erenbergovog izveštaja uočio sam značaj ovog verovatno najvećeg i najbogatijeg ležišta uljnih škriljaca u Evropi. Još pre svetskog rata nisam mogao shvatiti zašto se industrija nije nikad ozbiljno interesovala o ovim srpskim ležištima“ (K. Petković, 1975, po Bajšlagovom izveštaju).

Još 1934. Kosta Petković je, po nalogu minstra Vlade Petkovića, načinio raskop u Subotincu i „izmeren materijal za industrijske probe pred komisijom spakovao u sanduke“ i poslao. Pri vrhu zaseoka u Subotincu nalazi se „izgoreo i u šljaku pretvoren bituminozni glinac sa mestimično sačuvanim bituminoznim partijama (oko 30 % ulja).“

Estonski kukerzit

U drugim delovima Evrope takođe ima ovakvih sedimenata. Na prvom mestu u Estoniji, gde su škriljci geološki najstariji. Na velikom prostoru od centralne Estonije do oblasti Petrograda, baltičko ležište pokriva površini od oko oko 2/3 Srbije. Prema jednom lokalnom toponimu dobili su naziv kukerzit.

Poznati su od 1777. godine kad ih je opisao geolog Huper. Počeli su da se eksploatišu tokom Prvog svetskog rata zbog nedostatka materijala za hemijsku industriju i fosilnih goriva. Prvi dnevni kop otvoren je 1919. a podzemna eksploatacija počela je 1920. godine. Do 1980, kad je zabeležen maksimum, godišnja proizvodnja kukerzita je porasla od 17 na 31,4 miliona tona, iz 11 dnevnih i podzemnih kopova. Organska komponenta u kukerzitu dostiže 40-45 % u najbogatijim slojevima a potiče od fosilne zelene alge slične cianobakteriji Entophysalis major . Kada je kod Lenjingrada podignuta nuklearka, smanjena je potreba za elektricitetom iz estonskih uljnih škriljaca pa je proizvodnja opala.

Estonci su zainteresovani da u Aleksincu načine sličan pogon. Njihov parafinski škriljac je mnogo stariji, a pošto je stvaran u morskoj sredini, to se njegove lamine smenjuju sa krečnjakom. Po starosti pripada srednjem ordoviku, tj. stvaran je pre oko 500 miliona godina, na plitkoj morskoj obali (subtajdal Paleobaltičkog mora) ili neposredno uz skoro ravnu obalu (Finske zaravni) na severu.

Nalazište u Meselu

Za vreme Drugog svetskog rata otvoren je u Nemačkoj, nedaleko od Frankfurta, kop uljnih škriljaca iz vremena srednjeg eocena, pre 47 miliona godina. Taj sediment je taložen u jednom starom vulkanskom grotlu iz koga su povremeno izbijali para i otrovni gasovi pa su životinje sa obale ili one koje su preletale jezero ošamućene padale u vodu gde su ostale sačuvane zajedno sa perjem, odnosno krznom i bojom. Nekoliko u Meselu nađenih ostataka su:

- Predak konja Propaleotherium , veličine zeca, prugast kao prase divlje svinje - nađeno je preko 70 primeraka od kojih su mnogi sadržavali embrione u različitom stepenu razvoja pa se pretpostavlja da su životinje ležale na travi u trenutku kada je naišao otrovni gas. Pošto su tada vladale česte i jake kiše, voda je narastala i odnosila uginule životinje.

- Veliki broj slepih miševa i ptica ukazuje na trovanje ugljen-dioksidom pri niskom letu.

- Ptice sa perjem u boji i jedna od najstarijih poznatih ptica trkačica. Najbrojniji su insekti sa još uvek odlično sačuvanim bojama.

- Ostatak primata sa osobinama koji ukazuju i na pretka čoveka od pre 47 miliona

Najkompletniji ikad nađen fosil primata, koji objedinjava osobine svih grupa majmuna, uključiv lemure i čoveka, dobio je ime Ida!

N.K.