TEMA BROJA - MUMIJA
Egipatski postupak
Sedamdeset dana do večnosti
Metoda balsamovanja koju su drevni Egipćani koristili naziva se mumificiranje. Uz pomoć specijalnih procesa, Egipćani su uklanjali svu vlagu iz tela, ostavljajući samo osušenu materiju koja se ne raspada lako. U njihovoj religiji bilo je važno da se mrtvo telo očuva u stanju koje je što više nalik živom. Bili su toliko uspešni da danas možemo da pogledamo mumificirano telo nekog Egipćanina i da steknemo dobru predstavu o tome kako je ta osoba izgledala za života, pre tri hiljade godina.
 Mumificiranje se praktikovalo tokom većeg dela rane egipatske istorije. Najstarije mumije iz preistorijskog doba verovatno su nastale nehotice. Igrom slučaja, suvi pesak i vezduh očuvali su neka tela zakopana u plitkim jamama u pesku. Za vreme Četvrte i Pete dinastije, oko 2600. godine pre n.e. Egipćani su verovatno počeli da svesno mumificiraju preminule. Ta se praksa nastavila i razvijala tokom više od dve hiljade godina, čak i u Rimskom periodu. Najbolje očuvane mumije potiču iz perioda od Osamnaeste do Dvadesete dinastije Novog kraljevstva, među koje spadaju mumije Tutankamona i drugih poznatih faraona.
Proces mumificiranja trajao je sedamdeset dana. Posebni sveštenici radili su kao balsameri, i oni koji obrađuju i umotavaju telo. Prvi korak u procesu bilo je uklanjanje svih unutrašnjih delova koji bi mogli brzo da propadnu. Mozak se uklanjao posebnim kukičastim instrumentima koji su se ubacivali kroz nozdrve. Bila je to delikatna operacija, koja je lako mogla da unakazi lice. Balsameri su potom uklanjali organe iz predela stomaka i grudi kroz rasekotinu koja se obično činila na levoj strani abdomena.
 Ostavljali su samo srce, smatrajući da je to centar inteligencije i bića svake osobe. Druge organe su čuvali odvojeno, pri čemu su želudac, jetra, pluća i creva stavljani u posebne posude, kanopske vaze koje su sahranjivane sa mrtvacem. Balsameri su potom uklanjali svaku vlagu iz tela. To su radili tako što su prekrivali telo tipom soli koja ima velika svojstva isušivanja, i postavljanjem dodatnih paketića soli unutar tela. Kada bi se telo potpuno osušilo, balsameri su spirali so sa tela. Rezultat je bilo potpuno suvo, ali prepoznatljivo ljudsko telo. Da bi učinili mumiju još sličnijom živom biću, popunjavali su upale delove tela pamukom i dodavali su im veštačke oči.
Potom je počinjalo umotavanje. Za svaku mumiju bilo je potrebno na stotine metara tkanine. Sveštenici su pažljivo umotavali dugačke komade platna oko tela, ponekad obmotavajući i svaki prst odvojeno pre nego što bi obmotali čitavu šaku ili stopalo. Da bi zaštitili preminulog od nezgoda, postavljali su amulete između traka, i ispisivali molitve i magične reči na platnu. Često su sveštenici stavljali masku sa likom osobe na glavu.
Sveštenici nisu bili jedini koji su se angažovali. Iako je priprema grobnica obično počinjala daleko pre smrti određene osobe, postojao je rok da se čitav posao završi, pa su zanatlije, radnici i umetnici morali da rade brzo.
Ručak za onaj svet
 Stari Egipćani su obraćali posebnu pažnju na organe svojih preminulih. Balsamovali su ih da bi se nastavilo verovanje u zagrobni život. Sada je dokazano da su slično postupali i sa žrtvenim pticama ibis. Njima su čak punili stomake kako na onom svetu ne bi bile gladne.
Mnoštvo ibis mumija je pronađeno u grobnicama u Egiptu. Ptice su bile žrtvovane bogu mudrosti Totu. Naučnici su pomoću skenera pregledali dve mumificirane odrasle ptice i jedno mladunče. Otkriveno je da su pticama uklonjeni unutrašnji organi. Unutrašnjost tela mladunčeta ispunjena je žitom. Želudac odraslih ptica vraćen je napunjen oklopom puževa, kojima su se ptice obično hranile.
Istraživanja su pokazala da su stari Egipćani često uklanjali i balsamovali pluća i organe za varenje, a zatim ih vraćali nazad kako bi oni funkcionisali u zagrobnom životu. Egipćani su, očigledno, verovali da i ptice ibis odlaze nakon smrti na drugi svet. Dokaz za to predstavlja hrana koju su „pakovali u ptice“ . |
| |
Mnogo toga je moralo da se postavi u grobnicu što bi osobi bilo potrebno u zagrobnom životu. Nameštaj i statuete, slike religioznih ili dnevnih scena, liste hrane i molitava. Magijskim procesom, sve ove stvari bi trebalo da postanu stvarne u zagrobnom životu. U tom trenutku je sve bilo spremljeno za sahranu.
Kao deo sahrane, sveštenici su sprovodili posebne verske običaje na ulazu u grobnicu. Najvažniji deo ceremonije bilo je „Otvaranje usta“. Sveštenik je dodirivao različite delove mumije posebnim instrumentom kako bi „otvorio“ te delove tela zbog čula koja će biti potrebna u zagrobnom životu. Na taj način se preminulima omogućavalo da govore ili jedu. Oni su tako spremani za put u zagrobni život. Mumija je smeštana u kovčeg a potom u komoru da bi se ulaz zapečatio.
Ovolike pripreme možda sugerišu da su Egipćani bili preokupirani razmišljanjima o smrti. Sasvim suprotno - oni su rano pravili planove za smrt jer su voleli život. Nisu smatrali da postoji išta bolje od trenutnog života, pa su želeli da osiguraju da se nastavi i nakon smrti. Ali, zašto očuvati telo? Egipćani su verovali da je mumificirano telo bilo dom za dušu. Ako bi se telo uništilo, mogla bi se izgubiti i duša.
Oni koji su bili mumificirani bili su uglavnom egipatski faraoni, koji su sahranjivani u ogromnim grobnicama. Članovi plemstva i zvaničnici su često imali isti tretman, a povremeno i obično stanovništvo. Ipak, proces je bio veoma skup pa ga mnogi nisu mogli platiti. Iz verskih razloga mumificirane su i neke životinje, poput svetih bikova, pavijana, mačaka, ptica i krokodila.
Najveći deo onoga što danas znamo o mumijama potiče od ranih istoričara poput Herodota koji je pažljivo beležio ovaj proces tokom svojih putovanja za Egipat, oko 450. godine pre n.e. Danas se mumije mogu snimati rendgenom, a da se pri tom ne unište osetljivi zavoji. Preko rendgenskih snimaka, eksperti saznaju sve više o bolestima od kojih su bolovali Egipćani. Na osnovu utvrđivanja godina starosti, može se razjasniti redosled i datum vladavine egipatskih kraljeva. Iako mrtve hiljadama godina, mumije nam se i dalje obraćaju.
|
