TEMA BROJA - MUMIJA

Pripremio: Oliver Klajn

Daleki istok

Od “živog Bude” do mumije

Nesvakidašnja i krajnje bizarna praksa postojala je među budističkim sveštenstvom i monaštvom u Japanu. Koreni su po svemu sudeći u šingon (istinita reč) budizmu, jednom od dva najznačajnija budistička pravca koji je osnovao japanski monah Kukai, početkom 9. veka, tokom svog putovanja u Kinu. Najverovatnije je Kukai doneo iz Kine recepturu da čovek sam sebe mumificira.

Sokušinbutsu ili „žive Bude“ su izazivali sopstvenu smrt u cilju svoje mumifikacije. Hiljadu dana ovi zilotski sveštenici i monasi jeli su samo semenke i orahe. Istovremeno su svoje telo izlagali velikim fizičkim naporima. Nakon što bi se rešili sala, menjali su ishranu u narednih hiljadu dana, ali unos kalorija nije bio veći. U toj drugoj fazi hranili su se isključivo korenjem i korom od bora. Uporedo sa takvim načinom ishrane Sokušinbutsu su pili čaj od soka drveta Toxicodendron vernicifluum . Ova biljka poznata je i kao kinesko lakovo drvo (uruši, kod Japanaca) a raste u Kini, Japanu i Koreji. Čaj je otrovan. Izaziva povraćanje i gubitak telesnih tečnosti preko znojenja i uruniranja.

Sa manje tečnosti lakše je sačuvati telo posle smrti. Isti je slučaj i sa salom. Zbog čaja pomenutog drveta, telo je toliko otrovano da ga crvi i insekti neće jesti. Na kraju bi se Sokušinbutsu zatvorio u kamenu grobnicu i zauzeo lotos položaj sa prekrštenim nogama. Svakog dana su uz pomoć zvonca davali znak da su još živi. Postojala je i cevčica od bambusa za vazduh.

Nakon što bi mučenik prestao da daje znake života, čekalo se još hiljadu dana na otvaranje grobnice kako bi se videlo da li je mumifikacija sopstvenog tela sprovedena. U većini slučajeva bili su pronađeni samo istruleli ostaci tela pokojnika. Ovi pokojnici bili su izuzetno cenjeni zbog žrtve koju su podneli. Međutim, ukoliko su postali mumije, bili su izloženi u hramu i uživali divljenje kao sam Buda. Ovo je praktikovano skoro isključivo u okolini i samoj prefekturi Jamagata, u severnom delu najvećeg japanskog ostrva Honšu.

24 samomumije

Nekada je na području Jamagate bila provincija Deva. Tu su tri svete planine koje imaju izuzetno značajnu ulogu u budističkoj i šintoističkoj religiji. Najniža je Haguro. Blizu Haguro planine je grad Curoka. Jedan od Sokušinbutsu odnosno mumifikovanih Buda je za života bio u hramu Nangakuđi, u Curoki. Monah koji je to uspeo zvao se Tecurukai i čitav ovaj proces sproveo je1877. Imao je 62 godine. Njegova mumija čuva se u hramu.

Oni koji su se odlučivali na samomumificiranje bili su uglavnom stariji ljudi. To su činili da bi se odvojili od realnog sveta i spojili se sa Budom. Mumija predstavlja simbol ove borbe.

Od šezdesetih godina prošlog veka, japanske mumije su postale predmet naučnih istraživanja. Rendgen je ukazao na veoma iznenađujuću činjenicu: unutrašnji organi nisu bili uklonjeni kao što je to slučaj sa egipatskim i većinom drugih mumija u svetu. Naučnici su pokušali da nađu odgovor na pitanje: zašto je mumifikacija u nekim slučajevima uspela a u većini slučajeva nije?

Treća sveta planina u Jamagati je Judono a na njoj je sveti izvor. Mnogi od sveštenika i monaha pili su ovu vodu. Hemijska ispitivanja izvorske vode i mineralnih naslaga pokazala su dovoljnu sadržinu arsenika da čovek umre. Arsenik ostaje i posle smrti i efikasno uništava mikroorganizme koji dovode do truljenja tela. Od više stotina onih koji su sproveli ovaj mučan postupak, približno njih 24 su postali mumije.

Postavljeni su u položaj u kome su meditirali dok su bili živi. Na njima je monaška ili sveštenička odeća. U njihovim istanjenim prstima su brojanice, zvona i drugi obredni predmeti.

U hram da bi izbegao sud

Mumije se veoma razlikuju po stepenu očuvanosti. Na nekima se sačuvala potamnela koža dok su kod drugih slabo očuvanih prekriveni samo delovi tela poput ruku, grudi i leđa. Najraniji slučaj sopstvene mumifikacije sproveo je Honmijokai koji je živeo od 1623 do 1681. godine. Pre zamonašenja, ovaj samuraj je bio potčinjen lokalnom daimjou (titula feudalnog gospodara) Sakaiju, u Curoki. Verujući da je molitvom i ritualima izlečio teško obolelog daimjoa Sakaija, Honmijokai je otišao u hram Čuren, u Jamagati. Proveo je jedanaest godina kao pustinjak u močvari. Njegovo mumifikovano telo izloženo je u hramu Honmio koji je takođe u prefektruri Jamagata.

Sledeći mumifikovani Buda je seljak Šindo Niazemon. Rođen je krajem 17. a preminuo je osamdesetih godina 18. veka. Ubio je samuraja u samoodbrani. Da bi izbegao gonjenje, sklonio se u hram Dainičibo koji je osnovao lično Kukai i koji je bio izuzet od sekularnog prava.

Najneobičniji i najpoznatijii je slučaj Tecumonkajia. Kao i Šinda Niazemon (Šinijokaji) pobegao je u hram da bi izbegao suđenje. Gonili su ga zato što je golim rukama ubio dvojicu samuraja koji su se bahato ponašali prema prostitutki u koju je bio zaljubljen. To je uspeo zahvaljujući poznavanju borilačkih veština. Njegova mumija je u manastiru Čuren.

Spojene glave, spojena lica

U gradu Kanazava, prestonici prefekture Išikava, na zapadu ostrva Honšu, može se naći mumifikovana glava sa tri lica. U hramu Zengđoji, čuvaju se dva spojena lica napred a treće pozadi. Treće lice liči na predstave vodenih demona iz japanske mitologije. Mumifikovana glava se pokazuje posetiocima svake godine, u vreme prolećne ravnodnevice.

U hramu Daiđin od 1925. čuva se mumija sa navodno demonskim odlikama. To je jedna od retkih mumija izvan ostrva Honšu - nalazi se na trećem po veličini ostrvu Kjušu. Pripadala je jednoj plemićkoj porodici koja je sticajem okolnosti morala da je se odrekne. Danas se smatra svetom. U istoj prefekturi bila je i mumija bebe. Prema lokalnom verovanju to je bila beba demon. Izgorela je u požaru 1943.

Kelti na Tibetu?

U Sinđijangu, ujgurskom autonomnom regionu na severozapadu Kine, je ogromni Tarimski basen, mesto čuvenih tarimskih mumija. Sinđijang, najveća administrativna jedinica u Kini, privukao je brojne evropske istraživače a naročito arheologe, još početkom prošlog veka. Uglavnom tragajući za ostacima starih civilizacija na tom području, oni su u Tarimskom basenu nailazili na očuvana tela mrtvaca.

Najstarije mumije na ovom prostoru potiču iz 1800. godine p.n.e. Genetska istraživanja su pokazala da su srodni stanovništvu iz Bronzanog doba koje je naseljevalo Kazahstan, Sibir i centralnu Aziju. Na groblju Janbulak nađeno je 29 mumija: 21 mongolidne rase i 8 bele rase. Neki od mumija izgledom podsećaju na Kelte; imaju mešavinu smeđe i riđe kose, duge noseve, pune usne, crvene brade i prilično su visoki. Ovo su odlike takozvanog Čerčenskog čoveka, nazvanog po okrugu u Sinđijangu gde je nađen. Iskopan je u pustinji Taklamakan koja zauzima veliki deo Tarimskog basena. Čerčenski čovek se danas čuva u muzeju u Urumčiju, prestonici Sinđijanga. Kraj njega pronađene su i mumije 3 žene i 1 muška beba stare godinu dana. Na bebinoj mumiji sačuvala se smeđa kosa. Ima kapu a dva plava kamenčića su joj postavljena na oči. Pored nje je nađena neka vrsta prastare flašice za bebe.

Jedna od ženskih mumija ima svetlu nijansu smeđe kose a sahranjena je u crvenoj haljini. Mumije Čerčenskog čoveka i, po svemu sudeći, njegove porodice sačuvane su u daleko boljem stanju od egipatskih. Postoje čak mišljenja da su Kelti doprli do tih krajeva pa i dalje, do Tibeta i da je reč o njihovim mumijama.

Još starija je takozvana Lulanska lepotica. Ona je pronađena na području drevne kraljevine i njene istoimene prestonice Lulan u današnjem Sinđijangu. Čitav lokalitet okružen danas je pustinjom. Oko Lulana nađen je veći broj mumija a naročitu pažnju privlači mumija osmogodišnjeg deteta. Lulanska lepotica je imala 45 godina a crte lica podsećaju na osobu iz Skandinavije. Najstarije mumije su isključivo belci.

Objašnjenje za mumifikaciju možda leži u negostoljubivosti terena. Tarimski basen je veoma suv i tlo je alkalno. Tu je pronađeno oko 400 mumija, raličitog nivoa očuvanosti. Polovina su ostaci belaca. Kada je reč o kosi, ona je kod mnogih mumija dobro očuvana. Ima i plavokosih i riđokosih primeraka. Sačuvani leš crvenokose žene nađen je na brdašcu Kilzilčoga, mestu gde su vršena prva otkopavanja.

Belci pre Marka Pola

Na loakalitetu Subeši su dve mumije koje potiču iz 4. ili 3. veka p.n.e. Nazvane su vešticama iz Subešija zbog crnih kapa u obliku kupe koje podsećaju na veštičje kape u modernoj kulturi. Međutim ovaj tip kape sasvim je uobičajen za oba pola u pojedinim plemenima centralne Azije.

Zapadni svet je za Tarimske mumije saznao 1988. godine kada je američki profesor kineskog jezika i književnosti Viktor Meir otputovao u Sinđijang i posetio lokalni muzej. Ne očekujući ništa spektakularno, naišao je na prostoriju punu mumija. Na svoje zaprepašćenje, video je posmrtne ostatke belih ljudi koji potiču iz vremena tri milenijuma pre nego što je Marko Polo posetio Kinu. Ovo senzacionalno otkriće pokrenulo je iskopavanja.

Iskopavanja u Kini počela su deset godina pre nego što je Meir video mumije u muzeju. Kineski genetičari sproveli su i DNK analizu. I to istraživanje ukazuje da je reč o mumijama ljudi koji su se doselili u Kinu. Y hromozom kod muških mumija danas je uglavnom svojstven ljudima u istočnoj Evropi, centralnoj Aziji i Sibiru a retko u Kini. Slično je i sa ženskim mitohondrijskim DNK. Konačan zaključak kineskih genetičara je da je dolazilo do mešanja Evropljana i Sibiraca pre nego što su došli u Tarimski basen.

Drevni kineski tekstovi pomažu da se razjasni poreklo očuvanih pokojnika. Najstariji od ovih tekstova su iz 2. veka p.n.e. Spominju se narodi Vusun, koji su živeli na zapadnim kineskim granicama. O njima se govori uglavnom sa nipodaštavanjem.

Mnoge mumije sahranjene su na leđima, sa podignutim kolenima kako bi stali u male grobove. Odeća i obuća su uglavnom bili od kože i vune. Po svemu sudeći, većinom je reč o nižem i siromašnijem sloju stanovništa, što se zaključuje po predmetima u grobu i odeći na njima.

Na lokalitetu Subeši su mumije bogatijih ljudi. Zna se da se u toj oblasti Tarimskog basena govorilo i indoevropskim toharijskim jezicima. Opisi Toharijanaca upućuju na pronađene tarimske mumije (sačuvani su natpisi na toharijskom jeziku, iz 8. veka n.e). Pored natpisa su crteži na kojima su beli ljudi. Postoje hipoteze da su mumije preci Toharijanaca.

U kovčegu od bora

U Južnoj Koreji povećanje stanovništva dovelo je do premeštanja groblja da bi se na njihovom mestu gradile kuće. Koreanci nemaju tradiciju mumifikovanje i puštaju telo da propadne. Od 14. veka oni su nastojali da se telo raspadne - ali bez crva, bakterija i sl. Zato je telo držano na ledu od tri do trideset dana. Deo leša je stavljen unutar kovčega od bora a deo je virio. Kovčeg je premazivan mešavinom zemlje i kreča. To je u nekim slučajevima dovodilo do mumifikacije koju Koreanci nisu želeli.

Nedavno su otkrivene mumije deteta i čoveka od 32 godine. Dete je bilo nosilac virusa hepatitis B, što bi moglo da pomogne u proučavanju moderne verzije bolesti. Pored mumije muškarca starog 32 godine, nađena je ispisana ljubavna pesma; po svemu sudeći, reč je o sinu plemića koji je digao ustanak protiv korejskog cara.

Oliver Klajn