INSEKTI

Pripremio: Filip Franeta

Metamorfoza

Majstorstvo preživljavanja

Kada se govori o insektima, obično se misli na njihov adultni stadijum, u nauci poznat i kao imag. Insekte u ovom poslednjem stadijumu razvića možemo lako videti svuda oko nas u letu, trku ili skokovima. Međutim, insekti imaju veoma komplikovan ciklus razvića koji uključuje nekoliko faza, koje se među sobom prilično razlikuju.

Zerynthia polyxena photo Filip Franeta

Iako je klasa insekata izuzetno raznolika, velika većina redova i vrsta prolazi kroz isti način razvića koji uključuje jaje, larvu, lutku i konačno odraslu jedinku ili imago. Takođe, mnoge vrste prolaze i kroz proces zvani metamorfoza, u kome se iz jednog oblika, kao što je larva, razvija potpuno drugačiji organizam / odrasli insekt. Proces metamorfoze nije jedinstven samo za insekte. Ova neverovatna pojava je u životinjskom svetu prisutna i kod nekih drugih grupa kao što su mekušci, bodljokošci, rakovi, žarnjaci i plaštaši. Među kičmenjacima metamorfoza je prisutna kod vodozemaca, kod kojih larva, na primeru žabe, poznata kao punoglavac, prolazi kroz nekoliko stadijuma do odrasle jedinke.

Larve insekata su obično potpuno drugačije od odraslog insekta i mogu se svrstati u nekoliko grupa u zavisnosti od izgleda. Tako larve tvrdokrilaca imaju samo tri para nogu, larve muva su apodne, odnosno ne poseduju ekstremitete, dok larve leptira i nekih opnokrilaca imaju, osim tri para pravih nogu, i pet parova lažnih nogu koje u kasnijem razviću iščezavaju. Dok su prve dve grupe obično uniformnog oblika i najčešće bele boje, za larve leptira, poznatije kao gusenice, karakteristican je izuzetan dijapazon oblika, veličina i boja.

Upozoravajuće boje i opasne bodlje

Larve insekata, pa i leptira, najčešće vode skriven način života i zbog toga ih je teško uočiti. U ovom stadijumu razvića one su posebno osetljive zato što obično ne poseduju zaštitni hitinski oklop, a nemaju ni krila pa im je pokretljivost veoma ograničena. Iz tog razloga su izložene predatorima pa su, da bi preživele, morale stvoriti mehanizme kojima bi izbegle napadače.

Gusenice su taj problem rešile koristeći nekoliko dobro poznatih načina preživljavanja u prirodi. Jedna grupa koristi kamuflažu kao odbranu i svojom bojom i oblikom se uklapa u životnu sredinu u kojoj obitava. Tako, neke vrste savršeno oponašaju deo grančice ili lista, kao što to rade gusenice iz porodice zemljomerki (Geometridae ) dok druge pak imitiraju ptičji izmet i to toliko vešto da čak ni same ptice nisu u stanju da primete razliku.

Druge vrste su se okrenule suprotnoj taktici: one su veoma upadljivih boja i šara kojima upozoravaju predatore da su opasne i nejestive. Obično u sebi sadrže razne otrove i alkaloide koje crpe iz biljaka kojima se hrane, što ih čini nejestivima ili zaista i otrovnima za njihove predatore. Tako se uskršnji leptir ( Zerynthia polyxena), koji nastanjuje i Srbiju, hrani otrovnom biljkom vučjom stopom ( Aristolochia clematitis) i iz nje crpi toksine koje nagomilava u telu. Za gusenicu su toksini bezopasni, ali ne i za druge životinje.

Neke druge vrste upotrebljavaju bodljikave izraštaje na telu kao fizičku zaštitu od grabljivaca za koje su razne dlačice i čekinje izuzetno iritirajuće. Takav primer je i veliki noćni paunovac (Saturnia pyri) koji je naš najveći autohtoni leptir; njegove gusenice poseduju trnolike izraštaje koje predstavljaju prepreku i za najupornije predatore.
U istoj porodici (Saturnidae) nalazi se i jedna vrsta leptira čije su gusenice zasigurno najopasnije na svetu. Radi se o vrsti Lonomia obliqua koja naseljava Južnu Ameriku. Gusenice ove vrste imaju izuzetno jak toksin koji luče pri dodiru sa njihovim trnolikim izraštajima. Smatra se da je dovoljno dodirnuti samo nekoliko gusenica da dođe do fatalnog ishoda po čoveka.

Kamuflažom protiv predatora

Treća grupa gusenica koristi sasvim drugačiju strategiju. Neke se oslanjaju na možda najrizičniji način odbrane. One imitiraju druge vrste koje su opasne i otrovne dok one same to nisu ili imaju na telu krupne mrlje koje liče na velike oči nekog opasnijeg bića, kao što je to slučaj kod gusenica američke vrste Papilio troilus . Na taj način one zastrašuju eventualne grabljivice koje, prevarene, ne pokušavaju da se obračunaju sa tim nepoznatim bićem.

Ovaj način odbrane je izrodio neke gotovo neverovatne vrste kao što je gusenica noćnog leptira Cerura vinula . Kada je u opasnosti, ova gusenica bizarnog izgleda okreće prednji deo svog tela ka napadaču pokazujuci svoje lažne oči. Zadnji par lažnih nogu je pretvoren u bičolike izraštaje kojim gusenica maše u trenutku opasnosti i, ako sve ovo nije dovoljno da uplaši napadača, u stanju je i da ga isprska mravljom kiselinom iz glavenog regiona.

Tako, u svetu insekata, neobični oblici i šarene boje igraju važnu ulogu u svakodnevnom preživljavanju i opstanku ovih vrsnih majstora obmane i pokeraških blefera.

Filip Franeta