MIKOLOGIJA

Tekst i fotografije: I. Hadžić

FOTOREPORTAŽA

Neobični oblici gljiva

Kao delovi tela

Ako bismo hteli da definišemo formu, onda bismo kazali da je ona ono što „bitno određuje neko biće, što ga čini onim što jeste i što mu određuje pripadnost vrsti.“ Beskrajne varijacije oblika živog sveta nameću nam pitanje čemu tolika raznovrsnost, otkuda takva “maštovitost” i nije li ta težnja usmerena prema prelasku u drugu, savršeniju formu? Odgovor na prethodno pitanje mogu nam dati predstavnici carstva Fungi - gljive.

Uopšteno gledano, forma većine tzv. makromiceta (gljiva vidljivih golim okom) može se podeliti u dva oblika: pečurkolike vrste (čije je telo sačinjeno od šešira i drške) i tanjirolike vrste (one čije je telo poput tanjirića-zdelice). Međutim, između ove dve predstave postoje i one vrste koje po bizarnom izgledu ni malo ne liče na prethodno pomenuta dva oblika. Ovom prilikom prikazaćemo nekoliko takvih vrsta koje imaju zapanjujuću sličnost sa pojedinim delovima tela ljudi, životinja i biljaka:

Evo prvog pitanja: da li ste nekada videli veštičje srce? Ne mislimo na vešticu i njeno srce već na gljivu pod tim narodnim imenom. Pred vama je gljiva Clatrus ruber , nazvana veštičje srce. Ona se u toku leta može sresti u listopadnim šumama, čak i u okolini Beograda, no ova vrsta je uvozna, njena postojbina su južna Evropa i Daleki istok.

Ova vrsta koja ima oblik muškog polnog uda česta je u toku leta po četinarskim i po listopadnim šumama, ali i po travnjacima. Vrsta ima više naših narodnih imena pa je zovu i stršak i bazdibazda i silovina. Rusi je zovu vesjolka - veselica, šaljivica ili još đavolje jaje. Oficijlno ime joj je Phallus impudicus - o bična bestidnica.

Gljiva u fazi sazrevanja ima intenzivan slatkasto-smrdljiv miris koji privlači zunzare. Taj miris i ljudski nos će osetiti na desetak i više metara udaljenosti od plodnog tela gljive.

I ova vrsta ima neobičan izgled, liči na pseći polni ud. Zove se Mutinus caninus - pseća bestidnica. Gljiva r aste i u listopadnim i četinarskim šumama. Nema snažan miris kao obična bestidnica.

Kopnena zvezda? Zar zvezde nisu stanovnici mora i neba? Možda su ostale nakon povlačenja mora i prilagodile se životu na kopnu. Ovo je Astraeus hygrometricus - vlagomerna zvezdača. Gljiva, pored neobičnog izgleda, poseduje još jednu karakteristiku: kreće se. No njeno kretanje nije u vezi sa potragom za hranom već se njeni kraci u toku toplog letnjeg dana skupljaju a noću, kada je vlaga veća, opuštaju. Na taj način, u svom kratkom životu, skupljajući i šireći krake preći će i nekoliko santimetara u nekom skrivenom šumskom kutku. Gljiva raste u toku leta u četinarskim i listopadnim šumama.

Nisu pogrešili oni naučnici koji su ovu gljivu, zbog njenog oblika, nazvali koralka. Njini vršni delovi tela neodoljivo podsećaju na stanovnike mora - korale. Dakle, evo još jednog primera kopnenog organizma koji imitira svog vodenog imenjaka. Gljive iz ovog roda rastu u četinarskim i listopadnim, a i mešanim šumama. Vrsta koja je predstavljena na slici raste od ranog proleća u četinarskim šumama i zove se Ramaria largentii - largentijeva koralka.

Gljiva s izgledom mozga raste samo u toku proleća i to uglavnom u četinarskim šumama. Njeno telo je izbrazdano, izuvijano, pa neodoljivo podseća na mozak, zbog čega je i dobila narodno ime prolećna moždanica. Naučno ime joj je Gyromitra esculenta . Gljiva nije jestiva.

Čija li su jaja u ovom gnezdu? Ova predivna košarica s desetak jaja mogla bi se naći na glavi one devojke iz narodne priče „Knez Ivo i djevojka“, koja sanja san, sirota, o bogatstvu: kad proda jaja na pijaci, kupiće jare, kad jare poraste i okozi se, prodaće ga i kupiti... Gljiva Crucibulum laeve - lepa gnezdašica, raste u toku leta na smrčevim gredicama koje trunu, negde odbačene ukraj kakvog seoskog puta.

Gljiva koja oblikom podseća na ljudsko uvo u Evropi je poznata pod naučnim i narodnim imenom kao judino uvo - Auricularia auricula-Judae. Međutim, na Dalekom istoku, u Kini, zovu je šumsko uvo, što je prikladnije. Opravdanje za evropsko ime nalazimo u legendi koja govori da se Juda posle izdaje Hrista obesio o zovu, a ova vrsta najčešće raste na stablu i granama zove. U prirodi se može sresti što suva, što u svežem stanju, u toku cele godine.

Evo lale, tulipana, ali ne cvetne biljke već gljive. U mladosti loptasta, mehurasta vrsta Sarcosphaera crassa - ljubičasta tulipanka, kada sazri rasprskava se pa se delovi njenog tela javljaju u vidu latica čuvenog cveta. Gljiva raste u toku leta u listopadnim, četinarskim i mešanim šumama, kao i u travi na obodu šuma. Miris ove gljive podseća na ribu.

Zahvaljujući vrsti sa slike, Tremiscus helvelloides - crvenoj želatinki, možemo i dalje imati iluziju da boravimo u svetu cveća. Naime, ova neobična želatinozna vrsta raste u toku kasnog leta i početkom jeseni na višim nadmorskim visinama, na različitim staništima, uglavnom u četinarskim šumama.

Na kraju našeg izbora u kojem smo predstavili netipične oblike sveta gljiva, nudimo ovu jež-gljivu, Lycoperdon echinatum - bodljastu puharu, koja raste u toku leta u listopadnim šumama. Bodlje ove gljive nisu oštre, tu su samo da zaplaše pa, ako je nađete u prirodi, slobodno je uzmite u ruku i dobro razgledajte.

Tekst i fotografije: I. Hadžić