IŠČEZLE VRSTE

Pripremio: Oliver Klajn

Arapski noj

Uvek pored ljudi

Arapski (bliskoistočni) noj je izumrla podvrsta. Stručni naziv ove nestale podvrste je Struthio camelus syriacus. Engleski baron Volter Rotšild, koji se bavio zoologijom i naročito taksonomijom ptica, opisao je ovu podvrstu noja 1919. godine. U biltenu Britanskog ornitološkog kluba, stručnom časopisu značajnom po opisima mnogih novih i nepoznatih ptičijih vrsta, Rotšild je objavio „Opis nove podvrste noja iz Sirije“. Tako je otpočelo moderno, stručno izučavanje i tretiranje podvrste.

Mitohondrijski genom odnosno DNK u mitohondrijama je ukazao da je arapskom noju najsrodniji sevenoafrički ili, kako ga još nazivaju, crvenovrati noj, odnosno Struthio camelus camelus . Severnoafrička podvrsta je nekada bila najrasprostranjenija podvrsta ali se to znatno promenilo do danas. Po svemu sudeći, dve podvrste su se vremenom mešale.

Područje oko Sinaja je mesto gde je dolazilo do parenja arapske i severnoafričke podvrste. Sličnost izumrlog arapskog i još uvek postojećeg severnoafričkog noja je velika. Arapski je bio nešto sitniji i naseljavao je polupustinjske i pustinjske ravnice, u kojima je uglavnom bilo ljudi.

Nekada su živeli na teritoriji današnjeg Jordana, Iraka i Sirijske pustinje, sve do Arapskog poluostrva na jugu. Po svemu sudeći bilo ih je i u oblasti današnjeg južnog Izraela i na Sinaju. Na arheološkom lokalitetu Tel Mihal, nedaleko od izraelskog primorskog grada Herclije, nađeno je sedamdesetih godina prošlog veka petnaestak jaja u gnezdu, od čega je pet bilo neoštećeno. Starost ovog gnezda je oko šest milenijuma. Na teritoriji današnje Saudijske Arabije, jugozapadno od

Rijada, otkrivena je gravira u steni iz približno 2. milenijuma p.n.e. Na ovoj graviri prikazan je odrasli arapski noj a pored njega jedanaest ptića.

Po starozavetnim spisima

U preistoriji su obitavali na još većim prostranstvima. Ponekad su ženke ostavljale jaja u gnezdu bez nadzora. Jaja su imala debelu ljusku pa je neprijateljima u životinjskom svetu bilo teško da je slome. Uprkos tome arapski noj se pominje u negativnom kontekstu u starozavetnoj Knjizi o Jovu gde je „optužen“ da ne vodi računa o svojim mladuncima. Slično je i sa još jednom knjigom iz Starog zaveta (Plač Jeremijin) u kojoj se za ovu vrstu noja kaže da je bez milosti, odnosno bez srca.

Razmnožavanje arapskog noja nije se bitnije razlikovalo od nojeva koji su opstali do današnjeg vremena. Opstanak nije u tolikoj meri dolazio u pitanje sve do početka Prvog svetskog rata. Tada je znatno povećana količina oružja na prostoru na kome je ptica živela. Oružje i automobili omogućili su lovcima i lovokradicama da nemilice tamane nojeve. Iz četrdesetih godina prošlog veka potiču neki od poslednjih izveštaja i usmena svedočanstva o ovoj životinji.

U Bahreinu je 1941. godine ubijena i pojedena jedinka. Na isti način je završila i ptica u gradu Džubailu, na istoku Saudijske Arabije. Uginula ženka arapskog noja navodno je pronađena februara 1966. godine u Jordanu, na ušću rečnog korita Vadi Zered, koje samo povremeno sadrži vodu, blizu grada Safe. Verovatno su tu ženke donele vode Jordana.

Perje kao pravda

Iako ovo uglavnom prihvaćeno svedočansto potiče iz druge ruke pa postoje određene sumnje u verodostojnost nalaza, javila se šezdesetih godina 20. veka nada da ovaj noj ipak nije nestao sa lica zemlje - što se pokazalo kao nerealno.

Na osnovu arheoloških iskopavanja došlo se do zaključka da ih ljudi nisu lovili zarad mesa. Na područje na kome je nekad živeo arapski noj danas se dovodi severnoafrički usled sličnosti. Kod starih Egipćana njihovo perje simbolizovalo je pravdu. A perje je služilo i kao neka vrsta lepeze da bi se rashlađivao faraon. Jajima ovih nojeva se dosta trgovalao od davnih vremena. Ona su nađena u mikenskim i etrurskim grobovima a u Mesopotamiji njihova jaja su služila kao šolje. Sami nojevi su neretko žrtvovani bogovima.

I arapski i persijski srednjovekovni prirodnjaci poput Zakarije al Kazvinija iz 13. veka bavili su se ovom pticom.

Ženka noja je obično snosila oko 20 jaja, koja su zakopavana ispod peska. Trećinu je ženka ostavljala na jednom mestu, druga trećina je izlagana suncu a preostala jaja bi se izlegla u tom momentu. Izlegli mladunci su hranjeni preostalim jajima.

Ptice su istrebljene u velikoj meri zato što je to predstavljalo zadovoljstvo lokalnom stanovništvu. Perje je služilo za ukras a od kože su, pored ostalog, pravljene drške noževa. Bili su viši od 120 cm i imali su veoma snažan vrat.

Oliver Klajn