ARHEOLOGIJA

Pripremio: N.Jovanović

Kako su građene piramide?

Prema večnom krugu sunčevog diska

Maje, Asteci i Egipćani bili su tri veoma različite civilizacije sa jednom velikom sličnošću - piramidama. Ipak, od ove tri drevne kulture, egipatska je postavila standard za ono što većina ljudi prepoznaje kao klasičnu piramidu: masivan spomenik kvadratne osnove sa četiri glatka jednostrana trougla koji se uzdižu i spajaju u jednoj tački na vrhu.

Asteci i Maje gradili su svoje piramide sa stepenastim stranicama i ravnim krovom. Drevni Egipćani izabrali su tu specifičnu formu za grobove faraona zbog svojih religijskih verovanja u sunce, objašnjava Donald Redford, profesor klasičnih antičkih mediteranskih studija na Pen Stejtu, SAD. Egipatski bog sunca Ra, koji je smatran ocem svih faraona, po legendi je i sam nastao iz humke u zemlji priramidalnog oblika - pre nego što je stvorio sve ostale bogove. Smatra se da piramidalni oblik simbolizuje sunčeve zrake.

Prema Redfordu, Egipćani su počeli da koriste piramide posle 2700. godine p.n.e. a vreme njihove najintenzivnije gradnje trajalo je narednih hiljadu godina. Prvu piramidu sagradio je kralj Džoser, u vreme Treće egipatske dinastije. Njen arhitekta Imohtep sagradio je stepenastu piramidu slaganjem šest mastabasa, stvarajući tako pravougaonu građevinu sličnog oblika, što su koristili i raniji kraljevi. Najveće i najpoznatije piramide u Egiptu su one u Gizi, uključujući i Veliku Keopsovu piramidu.

Uvek na zapadnoj strani Nila

Ljudi su vekovima razmišljali o tome kako su podignute velike piramide. Bilo je i onih koji su navodili da su ih izgradili vanzemaljci dok drugi veruju da su Egipćani posedovali tehnologiju koja je izgubljena kroz vekove. Međutim, process izgradnje piramida, iako veoma složen, nije bio takav kako mnogi danas veruju, tvrdi Redford. Procene govore da je između 20.000 i 30.000 radnika bilo potrebno da bi, za manje od 23 godine, bila izgrađena Keopsova piramida. Poređenja radi, za katedralu Notr Dam u Parizu bilo je potrebno gotovo 200 godina da bude završena. Prema Redfordu, faraoni su tradicionalno započinjali izgradnju svoje piramide čim bi stupili na presto. Vladar bi prvo oformio odbor za gradnju sastavljen od nadzornika konstrukcije, inženjera i arhitekte. Piramide su obično postavljane na zapadnoj strani Nila jer se verovalo da duša faraona treba da se priključi sunčevom disku pre nego što nastavi da se sa suncem kreće u večnom krugu.

Prema Redfordu, dva su faktora odlučivala o izboru mesta gradilišta: okrenutost ka zapadnom horizontu gde sunce zalazi i blizina Memfisa, centralnog grada u drevnom Egiptu. Jezgro piramida je često sastavljano od lokalnih krečnjaka dok je najfiniji krečnjak činio spoljni sloj piramide, dajući građevinama beli sjaj koji se mogao videti kilometrima izdaleka. Završni kamen je obično bio od granita, bazalta ili nekog drugog teškog kamena i mogao je biti prevučen zlatom, srebrom ili elektrumom (legurom zlata i srebra), tako da je sve blještalo pri sunčevoj svetlosti.

Rad zbrinutih robova

Predstava koju većina ljudi ima - da su robovi bili prinuđeni da grade piramide - nije tačna, kaže Redford. Koncept ropstva je veoma složen u starom Egiptu; seljacima koji su radili na piramidama davane su poreske olakšice i odvođeni su u „gradove piramida“ gde su im bili obezbeđeni sklonište, hrana i odeća.

Prema Redfordu, drevne egipatske metode obrade kamena, od sečenja do prenošenja, još uvek se proučavaju. Naučnici su otkrili da su za peščar i krečnjak korišćena bakarna dleta ali za teže kamenje, kao što je granit, bio je potreban jači materijal. Timovi volova ili ljudi korišćeni su da prevuku kamenje na pripremljeni navoz koji je podmazivan uljem.

Scena iz 19. veka p.n.e. prikazuje „alabaster statuu visoku preko 20 m koju vuku 173 muškarca raspoređena na četiri konopca uz ljude koji istovremeno podmazuju navoz kako bi se povlačenje nastavilo“, opisuje Redford. Kada bi se kamenje dopremilo na gradilište, pravljene su rampe kojima je dizano do odgovarajućeg mesta na piramidi. Te rampe su bile napravljene od blata i cigli premazanih slojevima gipsa kako bi očvrsli površinu. „Ako bi podizali rampu dosledno „od do“, postavili bi ih na mesto relativno lako“, tvrdi Redford i dodaje da bar jedna od tih rampi postoji i danas. Kada ga skeptici pitaju: kako je tako teško kamenje pomerano bez mehanizacije, Redford obično pokazuje sliku 20 svojih radnika na arheološkim iskopinama kako povlače 2,5 t težak granitni blok. „Znam da je to moguće zato što sam i ja, takođe, radio sa užadima“, zaključuje Redford.

N.Jovanović