TEMA BROJA - MATICA SRPSKA

Letopis Matice srpske

Fenomen dugog trajanja

Polica Letopisa broji već 488 knjiga... Među živim srpskim časopisima nema starijeg ni časnijeg imena od Letopisa Matice srpske. Na jesen navršiće se 188 godina od "perve častice» njegove pod nazivom Serbske letopisi za 1825. godinu, trudom Georgija Magaraševića, gimnazijskog profesora, i «iždivenijem» knjižara novosadskog Konstantina Kaulicije, štampane u Pešti oktobra 1824. Nadživeo je i čuveni i za čitav ljudski vek mlađi Srpski književni glasnik.

Ivan Negrišorac (Dragan Stanić)

- Letopis Matice srpske je i u svetskim relacijama fenomen dugog trajanja. Krajnje je neobično da narod poznat u svojoj istoriji po prekidima u svim sferama svog života iznedri časopis koji je, prema svim podacima koje imamo, najstariji živi časopis koji neprekidno izlazi od trenutka osnivanja. Toga i u najznačajnijim nacionalnim kulturama nema. Kada danas u Maticu srpsku dođu Nemci, Englezi ili Francuzi, prosto su fascinirani jednom takvom elementarnom činjenicom - kaže Ivan Negrišorac (Dragan Stanić), glavni i odgovorni urednik Letopisa, književnik i profesor Univerziteta u Novom Sadu (Uvod u nauku književnost).

Nastao je u trenutku kada su novinarstvo, periodika i štampanje knjiga u Srba još bili u povoju, kada se među intelektualcima u našim prečanskim krajevima, kako veli Negrišorac, zaista „osećala preka potreba za jednom publikacijom koja bi objedinjavala sva znanja o Srbima otkad postoje i u kojoj bi mogla da se objavljuju književna dela koja su nastajala na srpskom jeziku“. Naročito je intelektualni krug oko Novosadske gimnazije - Georgije Magarašević, Pavle Šafarik i drugi - smatrao da je neophodno pokrenuti časopis uz čiju pomoć će moći da se razvija kulturološka samosvest kod Srba.

Pokretač Magarašević

Lukijan Mušicki, prva harfa našeg klasicizma, razmišljao je o pokretanju časopisa još oko 1816. godine. Slovak Šafarik, «prvoborac slovenskog romantizma», takođe, samo je toj plemenitoj ideji pristupao s više opreza. "Mišljenja sam", piše on F. Palackom 1822, "da dok u Ugarskoj nekakvo društvo ne stvorimo koje bi časopis za prosvećeniji deo društva osnovalo, ništa nećemo uraditi".

Najstariji književni časopis na svetu, izlazi neprekidno od 1824.

Glavni motor akcije bio je Georgije Magarašević, Sremac iz Adaševaca, književnik, prevodilac, profesor (najpre u Karlovcima), prijatelj vladike bačkog Gedeona Petrovića. Sredinom 1823. godine Magarašević je otpočeo neposredne pripreme za izdavanje časopisa, o čemu Šafarik beleži u pismu Janu Kolaru od 28. juna 1823. Iz tog pisma saznajemo i da je Šafarik Magaraševiću, koga je izuzetno cenio, obećao saradnju u časopisu. Šafarik je svojim radom na istoriji slovenskih književnosti a posebno srpske (jedan od njenih prvih istraživača) dodatno podstakao Magaraševića da ostvari svoju nameru.

U pismu Jevti Popoviću iz Trsta, iste godine, Magarašević pored predloga o saradnji iznosi i konkretne ideje kakvi su mu saradnici potrebni, dok u Objavleniju, koje je Hadžić štampao u Beču, navodi kakav će karakter ta publikacija imati: «U njoj će biti po većoj časti takovi predmeti naznačeni i opisani koji se celog slovenskog, a osobito našeg serbskog naroda tiču i koji su za svakoga rodoljubca ot toliko veće polze i važnosti koliko su mu poznatiji i miliji».

- Tu stratešku poziciju, upućenost na srpsku kulturu, s jedne, i duboku svest o sveslovenskom zajedništvu, s druge strane, Letopis je zadržao do dana današnjeg - naglašava aktuelni glavni urednik.

Vrlo brzo se pokazalo, kako je i Šafarik trezveno predviđao, da časopis neće moći sam da izdrži i prevlada problem finansiranja štampe, autora tekstova, distribucije u uslovima kada nije bilo knjižarske mreže. Slab odziv čitalaca primorao je Magaraševića da najavi njegovo obustavljanje ukoliko mu u tom poslu rodoljubivi Srbi ne budu pritekli u pomoć . Prvi koji se tom pozivu odazvao bio je peštanski trgovac Josif Milovuk, takođe Sremac, iz Trpinje.

Iz Milovukovog nastojanja da «održi i osigura dalje izlaženje» Letopisa, ponikla je ideja o osnivanju književnog društva Matica srpska koje je na sebe preuzelo brigu o časopisu (A. Ivić, Spomenica Matice srpske 1826-1926, 1927:9).

Galerija urednika

Mnogi su ličnosti značajne za srpsku kulturu i samu Maticu, posle Magaraševićeve prerane smrti 1830, ugradile sebe u Letopis. Pre svih, Matičin sekretar Teodor Pavlović, koga Negrišorac opisuje kao „eksplozivnu i inicijativnu ličnost, izuzetno značajnu i za razvoj srpskog novinarstva» (uređivao je Serbske narodne novine). „Pavlović je ne samo posle kraćeg zatišja oživeo Letopis i obnovio rad Matice, nego je znatno uticao da ona svoju delatnost usmeri i na skupljanje različitih umetničkih i arheoloških predmeta, iz čega će nastati Zbirke Matice srpske, a iz nje današnja Galerija, ali i Muzej Vojvodine“, veli. Pre Pavlovića, časopis je kratko vreme uređivao Jovan Hadžić (Miloš Svetić) i Pavle Stamatović, a posle Pavlovića Jovan Subotić, pisac koji se ogledao u svim književnim žanrovima (tri njegove pesme M. Pavlović je uvrstio u Antologiju srpskog pesništva), bio je i Matičin «predsedatelj». Kao politička ličnost, kaže sadašnji urednik, posebno je razvijao nacionalnu samosvest kod prečanskih Srba, a iz njegove Autobiografije možemo sagledati duh čitave epohe.

Aleksandra Drapšin, informator

Posle revolucionarne 1848/9. časopis uređuju: Jaša Ignjatović, Jovan Đorđević, Antonije Hadžić, Jovan Bošković, Milan Savić, Tihomir Ostojić... Ignjatović je prvi veliki srpski romansijer, Đorđević osnivač Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i narodnog pozorišta u Beogradu (uredio je samo tri knjige Letopisa). Antonije Tona Hadžić najduže je vodio Letopis, u dva navrata, sveukupno tri decenije. Po preseljenju Matice iz Pešte u Novi Sad, uredništvo je prihvatilo novi, Vukov pravopis. Bošković je bio filolog, profesor Karlovačke gimnazije i Velike škole (za njegovog urednikovanja časopis je dobio današnje ime), Milan Savić (otac Anice Savić-Rebac), ostavio nam je, između ostalog, prvi prevod oba dela Geteovog Fausta; književni istoričar Tihomir Ostojića je prvi počeo da istražuje epohu srpskog baroka (pojam koji je u istoriju književnosti uveo Milorad Pavić), književno stvaralaštvo Srba prečana i pre Velike seobe, a potom i posle tog događaja.

U međuratnom periodu najduže su na čelu časopisa bili Marko Maletin (1923-1929) i Nikola Milutinović (1933-1935. i 1936-1941), kratkotrajno Vasa Stajić (1921. i 1936), a između Maletina i Milutinovića - Stevan Ćirić, Svetislav Banica, Radivoje Vrhovac, Todor Manojlović, Žarko Vasiljević. Pod uredništvom Maletina, primernog borca sa Solunskog fronta, Letopis je postao mesečnik koji prati aktuelni kulturni, ekonomski i politički život novostvorene države.

U socijalističkoj Jugoslaviji Letopis su vodili: Živan Milisavac, autor trotomne Istorije Matice srpske 1826-1918 (za njegovog mandata časopis je, 1953, pokrenuo pitanje srpskohrvatskog književnog jezika, što je rezultiralo Novosadskim dogovorom 1954), Mladen Leskovac, Boško Petrović, Aleksandar Tišma, Dimitrije Vučenov, Boško Ivkov, Slavko Gordić.

„Kada pogledamo ko je sve tu radio, vidimo da su to bile izuzetno važne ličnosti, ali je, pored te činjenice, još važnije ko je u Letopisu za njihovog urednikovanja sve sarađivao. Ne može se naći gotovo nijedno značajnije ime srpske književnosti a da se bar jednom nije pojavilo na njegovim stranicama", s ponosom ističe Negrišorac.

Glavni tok

Letopis je negovao a i danas neguje «središnju orijentaciju» i „glavni tok“ srpske književnosti. "Želimo da se u Letopisu isključivo na vrednosti a ne na bilo kakvim predrasudama, poetičkim ili generacijskim, zasniva slika te književnosti", veli.

Naravno, dodaje, ima pisaca kojima ne odgovara takva "liberalna atmosfera u kojoj je vrednost jedini kriterijum", pa je to isključiv razlog što se oni ne pojavljuju u Letopisu. Negrišorac smatra da je ta "raznolikost jedna od lepih vrlina srpske književnosti pa su u časopisu zastupljeni i tokovi koji su, s jedne strane, modernistički, postmodernistički, čak i avangardno orijentisani, a s druge, oni koji su vezani za tradiciju i sve ono što je svest o prošlosti u srpskoj kulturi".
- Letopis je, u svakojakoj našoj pometenosti, promišljeno i brižno realizovao nekoliko temata o srpskoj književnosti izvan Srbije - u starim srpskim postojbinama, u bivšim jugoslovenskim republikama, u našem, kako se to voli reći, okruženju, u bližem i daljem rasejanju (književnost na Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, srpskoj Krajini, Rumuniji, Mađarskoj, oktobarski broj Letopis iz 2008, u celini je bio posvećen "srpskoj književnosti muslimanskog kulturološkog koda") - kaže Rajko Petrov Nogo i ističe da matičari nikada neće zaboraviti nešto što "organski pripada" srpskoj književnosti. U svemu je vidljiv i obol glavnog urednika.
„Vrlo često objavljujemo ruske autore. Mislim da je ta veza s ruskom kulturom prirodna“, kaže Negrišorac.
Predstavljajući na Danima Matice srpske u Beogradu (februar/ mart 2011) ovu svojevrsnu Matičinu instituciju, Rajko Petrov Nogo je podsetio na jedan susret Dučića i Andrića u kome «knez» srpskih pesnika savetuje budućem nobelovcu da se drži Politike. Danas bi se, veli Nogo, i s pravom, mladom piscu „možda moglo savetovati da se drži Letopisa Matice srpske“. On će mu biti «odani prijatelj».