ISTRAŽIVANJA

Pripremio: Branko Simonović

Astronomija

Zvezdano nebo za poČetnike

Da li ste ikada gledali u zvezdano nebo? Da li ste ostali ravnodušni pred tim prizorom ili ste se zapitali o onome što vidite, o telima i pojavama „s one strane neba“? Postoji više načina bavljenja astronomijom - od običnog posmatranja do prvih koraka u buduća istraživanja pojava na nebu. Svi u početku pripadaju zajednici ljudi kojima je upoznavanje neba zadovoljstvo a ne posao

Iz velikih gradova često se ne vide ni veoma sjajne zvezde a kamoli magline (nebule). Međutim, van velegrada, negde u ravnici ili na planini, nebo se može upoznati u svoj njegovoj lepoti. Tek tada možemo da osetimo iskonsku jezu, svesni da noćni mrak nije svod već dubina bezmernog prostora.

Kada se govori o posmatranju neba, najčešće se imaju u vidu sprave s kojima rade astronomi. Međutim, i golim okom mnogo se može uočiti; pre svega sazvežđa - uobražene slike raznih motiva koje smo nasledili iz davnine. O tome šta je moguće posmatrati na nebu u amaterskim okolnostima i na koji način, može se videti u tabeli (koju treba razumeti uslovno).

Astrognozija

Astrognozija se bavi starim nasleđem, koje se pre svega ogleda u imenovanjima sazvežđâ i pojednačnih zvezda. Mnogi narodi, širom planete, imali su svoje astrognozijske sisteme koji se odlikuju mitološkim motivima. Nama je daleko najbliže starogrčko nasleđe, latinizirano kroz potonju rimsku kulturu, koje prepoznajemo u imenima sazvežđa. A tu je i arapsko nasleđe, koje u najvećoj meri srećemo kod imena pojedinačnih zvezda.

Astrognozija nema strogo astronomsku svrhu, a ipak poznavanje sazvežđa predstavlja deo opšte kulture svakog ko se bavi astronomijom. To je i izuzetno lep i poučan način da se upoznamo sa nebom, naročito kao početnici. U pitanju su uobražene slike i predstave na nebu koje oslikavaju likove i događaje iz grčke mitologije. Danas ima 88 sazvežđa, na obe hemisfere. Shodno našem geografskom položaju, u prilici smo da vidimo 3 celog neba, dakle i deo južnog.

Sazvežđa u načelu možemo podeliti na cirkumpolarna, tj. ona koja se vide uvek tokom godine, i na sezonska, tj. ona koja se vide samo tokom određenih perioda u godini. I, jedan važan detalj koji se odnosi na orijentaciju u prostoru; na slici se prepoznaje sazvežđe Veliki medved, odnosno asterizam (sekundarna slika) Velika kola koja čini sedam sjajnih zvezda. Ova struktura na nebu se lako uočava zato što je sjajna, velika i cirkumpolarna. Ako izaberemo prve dve zvezde u velikom trapezu (to su Merak i Dubhe) pa to rastojanje na kome leže prenesemo 4-5 puta po tom pravcu u smeru kao na slici, naići ćemo na usamljenu zvezdu koju nazivamo Severnjača (inače i Polara, Navigatorija, Kinosura,..). Ispod nje je tačka sever, i zatim ostale strane sveta lako pronalazimo. Severnjača je poslednja zvezda u repu Malog medveda, odnosno u rudi Malih kola.

Meteori

Meteori ili zvezde padalice, kako ih narod naziva, su lepi prizori na noćnom nebu. Uporni posmatrač može videti mnogo takvih objekata, ponekad veoma sjajnih. Međutim, ima dobâ u godini kada je učestalost pojavljivanja meteorâ znatno veća. To su trenuci kada Zemlja na svom putu preseče neki meteorski roj ili potok. Zbog toga se čini kao da većina njih izleće iz neke određene oblasti na nebu, iz nekog sazvežđa. Upravo po tome ovim pojavama daju se imena. Ovakvih pojava ima tokom cele godine ali nisu sve iste jačine i dužine trajanja.

Perseidi su najuočljiviji, aktivni su tokom letnjih noći pa ih je lako posmatrati. Obično, ove pojave u medijima nazivaju kišom meteora - što nije tačno! Ponekad preko neba preleti i velika užarena lopta! Može se čuti i eksplozija koja iza sebe ostavlja dugačak svetao rep. Ovako sjajni meteori se nazivaju bolidi. Veoma često ovi posetioci produže put i ne ostaju na Zemlji. Iako ih retko viđamo, oni su svakodnevna pojava. Za razliku od običnih meteora, dospevaju u niže slojeve atmosfere, ali su i dalje veoma visoko - do nekoliko desetina pa i stotinak kilometara! Veličina meteora je najčešće daleko manja od onog što pomislimo kada ih vidimo kako veliki i svetli gore na nebu. Svi meteori uglavnom sagore i padnu u vidu fine meteorske prašine ali ima i onih koji padnu kao tela koja možemo da uzorkujemo. Takvo telo se naziva meteorit.

Veštački Zemljini sateliti (VZS)

VZS razlikujemo od aviona po tome što ne trepću ali i po tome što se iznenada pojave i tako i nestanu kada na svom putu uđu u Zemljinu senku. U veoma sjajne primere spadaju Međunarodna kosmička stanica (ISS) i sateliti iz porodice Iridijum. ISS najčešće dugo i sporo preleće preko neba. Sjaj joj se vremenom povećava i može preći i -3 magnitudu! Posle toga polako tamni dok potpuno ne nestane sa neba.

Iridijumi su brži i najčešće prelaze kratka rastojanja po nebu. Njima se na sličan način menja sjaj i, u povoljnim okolnostima, mogu bljesnuti do-9 magnitude, što je izuzetno sjajno! I jedan i drugî skreću pažnju pa neupućeni često ove prelete mešaju sa meteorima. Treba znati da se sateliti po nebu kreću, nikako ne mogu stajati na jednom mestu i pri tom neprestano svetleti. Ovaj fenomen pamtimo kao “špijunski satelit” koji je navodno svetleo nad nama tokom NATO agresije, 1999. godine. A tih noći na nebu su sjajno svetleli Jupiter i Venera, a ne sateliti kako se verovalo.

Mesec

Mesec je najbolje posmatrati kada nije pun jer se tada lakše uočavaju detalji zbog prisustva senki koje povećavaju kontrast. Kada je Mesec pun, sunčevi zraci padaju upravno na njegovu površinu pa nema senki. Linija koja razdvaja noć i dan na Mesecu naziva se terminator, a u teleskopu je blizu njega moguće uočiti svetle tačke i površi koje štrče iz mračne/noćne strane. To su planine koje su dovoljno visoke da su im vrhovi još uvek obasjani suncem. Mesec nema atmosferu i tamo je razlika između noći i dana oštra (nema polusenki).

Iako blizu Zemlje (na oko 384.400 km) Mesec se bitno razlikuje od naše planete. Zemljina atmosfera se ponaša kao prirodni štit koji sprečava veliki broj meteoroita da dospeju do tla i ostave udarni trag. Međutim, sve što Mesec privuče svojom gravitacijom pada bez otpora na njegovo tlo i ostavlja ožiljak - bilo u vidu mikrokratera kod malih tela, bilo u vidu velikih udarnih kratera koje i u dvogledu vidimo kako se zrakasto šire po celoj površini (poput kratera Tiho). Inače, zbog plimskog međudelovanja Zemlje i Meseca, bezmalo uvek vidimo samo jednu Meseševu stranu (tačnije 59% zbog libracija). Imajući to u vidu, pitanje je: da li se Mesec vrti oko sopstvene ose? Odgovor je: da - samo što su periodi Mesečeve rotacije (oko sebe) i revolucije (oko Zemlje) jednaki.

Sunce

Sunce nikada ne treba posmatrati golim okom niti bilo kakvim instrumentom.

Postoji dva načina da se bezbedno posmatra Sunce. Prvi podrazumeva upotrebu specijalnih filtera u vidu folije (ne improvizovati sa stvarima kao što su nagaravljene ploče, rendgen snimci i slično!) koji se postavljaju na ulazu teleskopa. Bez toga, temperatura koja se razvije u fokusu dostiže izuzetno visoke vrednosti što je pogubno za oko i za opremu. I sa filterima treba biti oprezan - paziti da nema ni najsitnijih pukotina!

Drugi način je projekcijom - posrednim posmatranjem. Takav pristup podrazumeva da se lik Sunca projektuje i izoštri na beloj površi (papir) koja stoji na rastojanju (10-20cm) od okulara teleskopa. Posmatrač gleda lik Sunca sa strane, projektovanog na podlozi, a ne direktno! Na ovaj način u prilici smo da posmatramo Sunčevu fotosferu i detalje koji se nalaze na njoj. To su pre svega sunčeve pege. Njihov broj i učestalost pojavljivanja pravilno se menjaju tokom 11 godina, koliko traje glavni period Sunčeve aktivnosti. Kada je Sunce u minimumu, tada gotovo nema pega. Međutim, kada Sunce uđe u period povećane aktivnosti, broj pega se povećava a disk Sunca se obogati malim tamnim površinama.

Moguće je pratiti i meriti aktivnost Sunca prebrojavanjem pega i njihovih grupa. Pege se prikazuju kao male tamne površi (umbra - senka) okružene svetlijim obodom (penumbra - polusenka). To su mesta na kojima dolazi do vertikalnog izbacivanja materije pa su nešto hladnija (oko 1500 K manje) od okolne fotosfere čija je temperatura oko 6000 K.

Planete

Merkur i Venera spadaju u unutrašnje planete i nalaze se u blizini Sunca. Zbog toga ih vidimo neposredno po izlasku, odnosno zalasku Sunca. Ne pokazuju detalje na površini zbog toga što je Merkur mali i udaljen, a Venera je prekrivena gustom atmosferom. Obe planete moguće je posmatrati kada su u odmakloj fazi (tj. kada nisu “pune”) pa se prikazuju u vidu srpa.

Venera je najsjajniji objekat na nebu posle Sunca i Meseca, a u narodu je zovu Zvezda danica ili Zornjača (i Večernjača).

Mars se može videti skoro svake druge godine zbog prirode njegove revolucije. U pitanju je mala planeta (duplo manja od Zemlje) i tek retko, sa većim teleskopima, mogu se zapaziti značajniji detalji. Relativno lako uočavaju se polarne kape i veliki kontrastni obrisi na površini.

Jupiter je, pored Saturna, najzahvalniji za posmatranje! U pitanju je velika planeta (gotovo 11 puta veći od Zemlje) koja se, iako veoma udaljena, prikazuje u teleskopu kao kružić koji obiluje detaljima. S obzirom da je u pitanju gasoviti div koji se oko sebe obrne za nešto manje od deset sati, primetna je spljoštenost Jupiterovog diska. I u manjem teleskopu je moguće uočiti veliki broj detalja Jupiterove gornje atmosfere. Kontrastom i veličinom se izdvaja tzv. velika crvena pega koja predstavlja uragan neobičnih osobina koji besni na Jupiteru (posmatra se više od 300 godina!). S obzirom da se Jupiter veoma brzo vrti, već tokom jedne posmatračke noći moguće je uočiti promene na njemu, što kod drugih objekata nije slučaj!

Oko Jupitera se lako uočavaju četiri Galilejeva satelita: Io, Evropa, Ganimed i Kalisto. I oni se tokom noći vidno pomeraju. Od posebne su važnosti i vredni pažnje tzv. prelazi ovih satelita i njihovih senki preko diska Jupitera, odnosno njihovi salazi (iščeznuća) iza Jupitera ili u njegovu senku!

Saturn skreće pažnju lepotom prstenova koji ga okružuju u jednoj ravni. Iako se sa Zemlje čini da je u pitanju kompaktni disk, radi se o velikom broju ledenih i kamenih gromada koje su prosute po toj ravni. Od Saturnovih satelita, lako se uočava Titan, jedini satelit Sunčevog sistema koji ima svoju atmosferu.

Od ostalih planeta, samo je Uran dostupan po sjaju, ali slabom, pa se ne vidi golim okom (otkriven je u teleskopskoj eri, za razliku od ostalih planeta koje su poznate od davnina) i nije moguće uočiti detalje na njemu zbog veličine i činjenice da nema detalje koji se ističu na zelenkastoj površini.

Mala tela - asteroidi i komete

Asteroidi su, osim nekolicine, tamni zvezdoliki objekti i nije ih lako pronaći. Među njima ima i dvadesetak onih koji nose naše imena: Srbija, Beograd, Tito, Jugoslavija, Simonida, Mišković, Tesla, Milanković, Zvezdara... Vladimir, Dejan, Vojislava, Knežević. Svi su veoma tamni i nisu dostupni prosečnoj amaterskoj opremi.

Komete su zanimljive za posmatranje, naročito kada se pojave kao sjajne ili se postojeći periodični sjaj iz nekog razloga naglo poveća. Tada se mogu videti i manjim dvogledom.

Magličasti objekti (nebule)

U ovoj grupi su objekti različitih priroda: galaksije, planetarne magline (ostaci zvezdanih atmosfera..), zbijena (globularna) i razvejana zvezdana jata, difuzne nebule. Ovi objekti nisu dostupni golom oku izuzev Andromedine galaksije (M31) i sjajnog zbijenog jata u Herkulu (M13), ali i Plejada (M45) i Orionove magline (M42).

Na čistom jesenjem nebu ovi objekti se zapažaju kao blede magle bez strukture. Tek se u dvogledu broj maglina poveća, dok se u teleskopu može nazreti i struktura/oblik. Najzahvalniji za posmatranje su objekti iz Mesijeovog kataloga, tzv. M-objekti. Njih ima 110 i relativno lako se (u zavisnosti od iskustva, spretnosti i opreme) pronalaze pomoću karti neba.

Galaksije su udaljena zvezdana ostrva. Fotoni koji upadaju u oko posmatrača od njih su pošli pre nekoliko miliona godina!

Planetarne magline se uočavaju kao tamni prsteni. U pitanju je mehur koji se rasplinuo u nekoj od završnih faza života zvezda. Zbijena i razvejana jata su zvezdane skupine koje se drže na relativno malom rastojanju, gravitacionom vezom. Najpoznatije razvejano jato čine zvezde u skupini Plejade (M45) ili, u srpskom kulturnom nasleđu, Vlašići. Ova grupa zvezda vidi se na zimskom nebu kao skup od 5-9 zvezda okruženih plavičastom maglom.

Promenljive zvezde

Astronomi amateri se bave i praćenjem promenljivih zvezda. U zavisnosti od toga koliko poznaju astronomiju, u stanju su da u manjoj ili većoj meri razumeju prirodu tih procesa. A možda su upravo promenljive zvezde najbolji način da se početnik uputi u ovakvu vrstu rada...

Pomisao da zvezda poput Delta Cefeja tokom samo pet dana promeni sjaj neupućenom ne mora da znači mnogo. Međutim, kada znamo da je ta zvezda tridesetak puta veća od našeg Sunca i da za tako kratko vreme svoj sjaj menja tako što se naizmenično širi i skuplja (kao da diše), to nikoga ne ostavlja ravnodušnim!

Čime posmatrati nebo?

Iako potcenjen, dvogled je izuzetno sredstvo za posmatranje. Već i dvogledi klase 7×50 (gde je 7 uvećanje a 50 prečnik otvora/objektiva u mm) dovoljni su da se posmatraju Mesec i sjajnije magline, da se prate, mere i procenjuju promene sjaja zvezda. Dvogled klase 10×50 se može smatrati odličnim rešenjem za navedene objekte i pogodan je za rad iz ruku. Veći dvogledi, poput 20×80 ili 25×100 su skupi ali je i rad sa njima specifičan.

Kakav teleskop kupiti? Odgovor zavisi od toga šta se želi postići. Preporuka je da se pre kupovine, ukoliko je moguće, upoznamo sa radom teleskopa, koje su karakteristike i na šta utiču. Bez zalaženja u detalje, a na osnovu iskustva, priložene su granice u kojim treba tražiti optimalno početničko rešenje.

Montaža je detalj kome treba posvetiti posebnu pažnju. Za iole ozbiljniji rad potrebno je da bude ekvatorijalna. Poželjno je da bude sa jakim osloncem, bilo da je to stub ili tronožac.

Rešenje za teleskop se može tražiti i izvan preporučenih vrednosti kao i u drugačijem tipu teleskopa (npr. refraktor sa sočivom, ne sa ogledalom). Za početnika nije preporučljivo da prevaziđe ponuđen okvir jer je oprema u tom slučaju znatno skuplja - a to može biti bačen novac ukoliko se ne koristi u punoj meri.

Postoji i mogućnost samogradnje kao načina da se, u najvećoj meri, napravi instrument; moguće je osnovne delove kao što su objektiv (ogledalo - parabolično i ravno-sekundarno, ili sočivo - bar ahromat) i okulari kupiti posebno a tubus i montažu napraviti u domaćoj radinosti. Na taj način se podstiče samostalni rad ali je moguće i znatno uštedeti (u zavisnosti od umešnosti i spretnosti graditelja). Za neki provizorni teleskop kojim bismo posmatrali nebo (bez npr. fotografskih ambicija) moguće je teleskop smestiti na tzv. Dobsonovu montažu (alt-azimutalnu, horizontsku) koja se može unaprediti izradom ekvatorijalne platforme.

Branko Simonović