AERONAUTIKA

Pripremio: Darko Mladenović

Gašenje letnjih požara

Vatrogasci iz vazduha

Izbijanje požara na velikim i nepristupačnim terenima je oduvek problem za vatrogasne službe i ugroženo stanovništvo jer je ponekad teren takav da je teško ili gotovo nemoguće pristupiti mu sa kopna. Naročito su opasni šumski požari, kada se vatrena stihija brzo širi i kada je, pored materijalnih dobara, ugrožen i okolni ekosistem. Danas se gašenje ovakvih požara poverava posebnim službama koje su opremljene avionima i helikopterima namenjenim za gašenje požara iz vazduha.

Letelice koje su danas u upotrebi najčešće su izmenjeni transportni avioni, avioni amfibije posebno projektovani za borbu protiv požara i avioni poljoprivredne avijacije i helikopteri koji imaju mogućnost prenosa spoljnog tereta - u ovom slučaju, vedra sa vodom.

Helikopteri, najčešće jedini izlaz

Helikopteri su u značajnoj prednosti u odnosu na avione pošto imaju mogućnost da lebde, tako da je njihova upotreba u gašenjima požara veoma česta. Sami helikopteri koji se u ove svrhe koriste su najčešće klasični transportne letelice koje imaju mogućnost nošenja jednog od tipova vedara koja se danas koriste.

Vedro je jednostavne konstrukcije i na helikopter se kači pomoću sajle - na donjoj strani poseduje ventil kojim se upravlja iz samog helikoptera. Zapremina standardnih vedara za vodu varira od 275 l do 9.840 l a njegova veličina zavisi od mogućnosti helikoptera koji nosi vedro. Vedra mogu biti čvrste konstrukcije ili fleksibilne (nalik vreći). Princip korišćenja je veoma jednostavan: voda se zahvata sa jezera, reke ili neke druge odgovarajuće površine, pri čemu te površine ne moraju biti dublje od pola metra (što zavisi od veličine vedra). Helikopter zatim odleće do mesta na kome je predviđeno izbacivanje vode, posada prazni vedro i zatim ga ponovo puni.

Pomenuti način gašenja požara koristi se i u Srbiji, a za te potrebe se koristi helikopter ruske proizvodnje „mil-8“ koji ima mogućnost nošenja vedra zapremine do 2.500 l.

Druga podgrupa helikoptera su oni sa sopstvenim tankovima za vodu. Najveći je ruski helikopter „mil-26“. Ova letelica poseduje unutrašnje tankove koji mogu da prime 15.000 l vode ili druge tečnosti za gašenje požara a poseduje dva ventila za ispuštanje. Svoje tankove puni na zemlji korišćenjem moćnih pumpi koje imaju kapacitet protoka od 3.000 l/min tako da tankovanje traje svega 5 minuta. Pored sopstvenih tankova, ova impozantna letelica može da koristi i vedro VSU-15, kapaciteta 17.260 l, kao i posebne uparene kontejnere iste zapremine. Ovakav helikopter je u septembru 2010. gasio požar u okolini Niša, kada je u paru sa još jednim manjim ruskim helikopterom za svega 20 minuta izbačeno na mesto požara više od 20.000 l vode.

Američki helikopter „sikorski S-64“, proizvod kompanija „Ericson Air-crane“ je najveći helikopter zapadne konstrukcije koji se koristi za gašenje požara. Ovaj helikopter je zanimljiv zato što svoj tank kapaciteta 10.000 l može da dopunjava gotovo kao i vedro, uz pomoć pumpe koja upumpava vodu preko creva zaronjenog u neku vodenu površinu. Upotreba helikoptera za gašenje požara se pokazala kao veoma uspešno rešenje, ali ne treba zanemariti ni činjenicu da su u situacijama kada je potrebno spasiti ugroženu populaciju helikopteri najčešće jedini izlaz.

Od bombardera do putničkih aviona

Do sada su korišćeni različiti tipovi aviona za gašenja požara - od amfibijskih aviona i bombardera iz Drugog svetskog rata, preko malih poljoprivrednih aviona namenjenih posipanju poljoprivrednih dobara, do posebno razvijenih aviona za protiv-požarnu borbu i preuređenih savremenih putničkih i transportnih aviona. Prema veličini spremišta za tečnost za gašenje, ovi avioni se klasifikuju na lake, srednje, teške i super-teške letelice.

Laki avioni za gašenje požara su jednomotorni avioni, najčešće namenjeni za posipanje poljoprivrednih useva sa rezervoarima 2.500-3.000 l. Američka letelica „AT-802“ jedna je od novijih u ovoj klasi; poseduje spremište zapremine 3.000 l, autonomija leta mu je oko 10 časova, a proizvodi se u više verzija. Jedna od verzija (fire boss) ima mogućnost sletanja na vodene i kopnene površine, i mogućnost tankovanja vode direktno iz jezera ili mora. Ova verzija ima mogućnost smeštaja dodatnih 300 l vode u plovke što takođe može koristiti za gašenje požara. Avione ovog tipa poseduju i Crna Gora, Makedonija i Hrvatska. U Srbiji se koristi letelica „pzl dromader“, koju često možemo videti u ulozi zaprašivača komaraca. „Dromader“ je nešto starija generacija letelice ali je veoma pouzdana, sa spremištem kapaciteta oko 2.500 l. Ovaj avion nema mogućnost samostalnog uzimanja vode iz rezervoara pa je neophodno da u blizini požara postoji odgovarajuće letelište.

Primer aviona srednjeg kapaciteta su amfibije tipa „canadair“ (kanader) i „beriev“ (berjev). Svakako poznatije i širom sveta rasprostranjenije su letelice kanadskog proizvođača „kanader“ i to starijeg tipa „215“ koji je koristila i bivša Jugoslavija i novije poboljšane verzije „415“. „Kanaderove“ letelice su amfibijski visoko-krilci sa visoko postavljena dva motora koji imaju mogućnost poletanja sa kratkih pista i vodenih površina. Osnovna verzija „kanadera 215“ ima mogućnost da ponese u svojim rezervoarima 5.346 l vode koju može da zahvati za samo desetak sekundi i, u toku dana, u zavisnosti od udaljenosti požara od mesta zahvatanja, može da obavi 70-120 nadletanja.

Verzija „kanadera 415“ može da ponese 6.140 l tečnosti na veću udaljenost i znatno brže od svog prethodnika. Autonomija ovog aviona je povećana pa je samim tim i broj tretiranja terena znatno veći nego u njegovog prethodnika. „Kanaderovi“ amfibijski vatrogasci važe za najbolje u kategoriji, za izuzetno okretne i pouzdane letelice.

Mlazna amfibija

Ruski „berjev“ je devedesetih godina razvio mlaznu amfibiju „be-200“ a početkom veka je počela proizvodnja ove zanimljive letelice. Avion može da ponese oko 12.000 l tečnosti za gašenje požara, što dvostruko premašuje kapacitet „kanaderovih“ letelica. U rezervoar koji se nalazi u centralnom delu trupa „berjev“ nakupi vodu za svega 14 sekundi, a postoji i mogućnost tankovanja na aerodromu. Što se samog izbacivanja vode tiče, to je moguće u jednoj jedinoj sekundi.

Ponekad je potrebno, na neko područje, u jednom trenutku izbaciti velike količine vode, za šta su razvijeni teški avioni za gašenje požara koji su zapravo prepravljeni putnički ili transportni avioni. Prvi od njih je posebno preuređeni američki „dc-10“ koji može da ponese fantastičnih 45.000 l vode u posebnom rezervoaru montiranom na donjoj strani trupa aviona. Kompletan sadržaj rezervoara se može isprazniti za svega 8 sec. a površina koja se može tretirati u jednom naletu zaprema oko 90 m u širinu i 1.600 m u dužinu. Na žalost, i pored velikog kapaciteta, ovaj avion, zbog dugog vremena potrebnog za punjenje, ima malu pokretljivost što sprečava njegovu veću ulogu u gašenju.

Rusko ministarstvo za vanredne situacije poseduje avion „il-76“, preuređen za potrebe borbe sa vatrenom stihijom. Kapacitet njegovog rezervoara iznosi oko 43.000 l tečnosti i puni se na aerodromu.

Početkom veka, u SAD su počeli sa prilagođavanjem jednog „boinga 747“ za potrebe letelice za borbu protiv požara. U razvoju se uspelo pa je napravljena letelica sa kapacitetom rezervoara za smeštaj tečnosti za gašenje od čak 90.000 l. Avion poseduje sistem koji prazni rezervoar pod određenim pritiskom i time stvara efekat sličan kiši, a u jednom naletu može da pokrije površinu širine od oko 100 m i dužine od gotovo 5.000 m. Prednosti teških i super-teških aviona za gašenje požara su veliki kapacitet rezervoara, velika brzina leta i veliki dolet. Na drugoj strani je veoma mali dnevni broj posipanja ugroženog terena zbog dugog vremenu punjenja rezervoara i posebnih zahteva vezanih za aerodrom sa kojih je moguće koristiti ove avione.

Darko Mladenović