JUBILEJI

Tri veka od rođenja Ruđera Boškovića

Utemeljivač savremene nauke

Ruđer Bošković je rođen 18. maja 1711. u Dubrovniku, kao osmo od devetoro dece oca Nikole (potiče iz hercegovačkog sela Orahov Do) i majke Pavle (potiče iz porodice Betera iz Bergama, u severnoj Italiji)

Ruđer je 1725. završio Dubrovački isusovački kolegij. Nastavio je školovanje u Rim-skom isusovačkom kolegiju gde je studirao retoriku, logiku, filozofiju, matematiku, astronomiju i teologiju. Predavač gramatike postao je 1733. Od 1740. do 1759. predavao je matematiku u Rimskom kolegiju. U tom periodu nastaju i sazrevaju njegova naučna i filozofska shvatanja. Objavljuje veliki broj radova iz fizike, matematike, astronomije.

Bošković je bio pripadnik katoličkog reda isusovaca (jezuita), čija je uloga bila da brani crkvena od jeretičkih učenja. Tada je crkva smatrala da je Zemlja centar vasione i da se Sunce i planete okreću oko nje. Na listi zabranjenih je bilo učenje, po kome se Zemlja i ostale planete okreću oko Sunca. Iako je već bila u punom procvatu, na listi nepopularnih učenja je bila i Njutnova mehanika, a deo koji se odnosi na kretanje planeta oko Sunca crkva je zabranjivala.

Mada isusovac, Bošković je bio ubeđeni njutnovac. Zalagao se za prihvatanje Njutnovog učenja, ali je strahovao da i on ne dođe pod udar isusovaca. Shvatio je da u Rimskom kolegiju vladaju zastarela shvatanja, da to nije sredina u kojoj se mogu pratiti najnovija naučna i filozofska dostignuća, kao i da tu ne može razvijati i predstavljati sopstvena shvatanja.

Stoga 1759. polazi na dugo studijsko putovanje po Evropi, sa željom da se više nikad trajno ne vrati u Rim. Odlazi prvo u Pariz, gde kao dopisni član Kraljevske akademije nauka (primljen je još 4. maja 1748.) prisustvuje sastancima akademije. Tu susreće mnoge čuvene enciklopediste, upoznaje se sa njima i njihovim učenjem. Potom odlazi u London gde 15. januara 1761. postaje član Kraljevskog društva, što zapravo predstavlja englesku akademiju nauka. Od 1761. do 1763. putuje kroz područja koja danas pripadaju Holandiji, Belgiji, Nemačkoj, Austriji, Turskoj, Bugarskoj, Moldaviji i Poljskoj i posećuje mnoge poznate naučne i javne institucije.

Po završetku putovanja odbija ponudu da se vrati u Rimski kolegij i 1764. prihvata mesto profesora matematike u gradiću Pavija, kod Milana, koji je tada bio u okviru Austrije. Godine 1765. prihvata poziv Bečkog dvora da osnuje astronomsku opservatoriju u centru Milana, u kvartu Brera, zajedno sa isusovcima koji su tu smešteni. Sve svoje intelektualne snage i novčana sredstva ulaže u izgradnju opservatorije, koju je sam projektovao, a takođe i konstruisao astronomske instrumente, najmodernije u to doba. Godine 1770. prelazi u Milano, na mesto profesora astronomije i optike. Do 1772. je rukovodilac opservatorije zajedno sa opatom Legranžom.

(U Breri još uvek postoji Astronomski institut kojeg je osnovao Bošković. Njegovo ime kao osnivača je istaknuto na ploči, na ulazu u Institut. Tu se nalazi i bista Boškovića, kao i teleskop iz njegovog doba. Na krovu Brere, gde je nekad bila Boškovićeva opservatorija, danas se nalazi savremena opservatorija.)

Zbog neslaganja sa opatom Legranžom, Bošković 1772. napušta Milano. Kao već stariji čovek od 61 godine ostaje bez prihoda, a svu ušteđevinu je potrošio za osnivanje opservatorije. Na njegovu nesreću, 1773. ukinut je isusovački red tako da ni sa te strane nije mogao očekivati pomoć. Stoga prihvata ponudu Ministarstva za mornaricu Francuske da bude upravitelj odeljenja za optiku. Seli se u Pariz i uzima francusko državljanstvo.

Da bi pripremio za štampu svoja „Dela koja se odnose na optiku i astronomiju“, 1782. dobija dopust da boravi u Milanu gde 1785. završava ta dela.

Iscrpljen radom, duševno je oboleo. Umro je 13. februara 1787. u Milanu, gde je i sahranjen u crkvi Svete Marije Podone. Na ulazu u crkvu se nalazi reljef Boškovića. Njegovo telo je smešteno u jednom udubljenju u zidu crkve. Crkva je stradala tokom bombardovanja za vreme Drugog svetskog rata, a nakon njene obnove, Boškovićevo grobno mesto je zazidano.

Delatnost

Delatnost Boškovića je bila veoma raznovrsna. Objavio je više od stotinu radova iz filozofije, astronomije, fizike, matematike... Bio je slavna ličnost, član nekoliko akademija nauka (engleske, francuske, ruske...).

Osnovni naučni i filozofski pojmovi kojima se bavio odnose se na: neprekidnost i prekidnost (kontinuitet i diskontinuitet) materije, prostora, vremena i kretanja; pitanja deljivosti i sastavljivosti čestica materije; sile koje vladaju između tih čestica; prirodu i upotrebu beskonačno velikih i beskonačno malih veličina. Mada je ovim pitanjima posvetio posebne radove, njihov objedinjeni prikaz, kao i njihova razrada i primena dati su u njegovom najvažnijem delu „Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi“. (Prvo izdanje je štampano Beču 1758. a drugo 1763. u Veneciji, koja je tada bila u okviru Austrije.) U Teoriji se razmatraju osnovna pitanja strukture materije, počevši od elementarnih tačaka, preko atoma, molekula, makromolekula pa sve do nebeskih tela. Ukazuje da postoji jedinstveni zakon sila između čestica u vidu oscilirajuće krive „sila-rastojanje“ u kojoj se naizmenično smenjuju privlačni i odbojni lukovi (tzv. Boškovićeva kriva). Ovaj zakon sila Bošković primenjuje za tumačenje raznovrsnih pojava u fizici, mehanici, optici, hemiji i astronomiji.

Veliki deo njegove delatnosti se odnosi na mnoga teorijska i praktična pitanja u oblasti astronomije. Teorijski razrađuje konstrukciju astronomskih instrumenata i procenjuje njihovu pouzdanost. Konstruisao je prstenasti mikrometar i ahromatski teleskop.

Primenjujući teoriju gravitacije, razmatra kretanja tela u Sunčevom sistemu i pojave koje su posledice kretanja (plima i oseka mora, oblik i struktura Zemlje).

Godine 1760. u Londonu, objavio je u obliku poeme (oko 1550 stihova) delo o pomračenju Sunca i Meseca, koje je ponovo izdato u Veneciji, Rimu i Parizu. Nedavno je ova poema objavljena i na srpskom jeziku.

Suprotno tvrdnji Ojlera, Bošković ukazuje da Mesec nema atmosferu. Na osnovu pomeranja sunčevih pega, primenjujući sopstvenu metodu, odredio je vreme obrtanja Sunca.

Razvio je originalnu metodu za određivanje putanja planeta i kometa. Kada je engleski astronom Heršel 1781. otkrio jedno novo nebesko telo u Sunčevom sistemu, u početku se mislilo da je to kometa. Može se reći da je Bošković bio među prvima koji je precizno odredio stazu tog tela i zaključio da to nije kometa već nova planeta, koja je danas poznata pod nazivom Uran.

Veliki naučnik je posebnu pažnju posvećivao teorijskom tumačenju i primeni optičkih pojava: priroda svetlosti, njeno prostiranje, prelamanje i rasipanje, poboljšanje optičkih instrumenata.

U oblasti matematike daje veliki doprinos. Raščišćava (definiše i objašnjava) mnoge matematičke pojmove i nalazi originalna rešenja matematičkih problema, prvenstveno u oblasti geometrije. Razvija sfernu trigonometriju. Treba naglasiti da Bošković prvi razvija svoju teoriju analize grešaka merenja (znatno pre Gausa i različito od njega).

Zapaženi su Boškovićevi doprinosi u oblasti inženjerstva u građevinarstvu, arhitekturi, hidrotehnici, kao i doprinosi u arheologiji.

Uticaj na savremenike i sledbenike

U 18. i 19. veku Teorija je bila u nastavnim programima i udžbenicima mnogih obrazovnih ustanova u gradovima širom Evrope i Amerike. „Encyclopedia Britannica“ iz 1801. posvetila je Teoriji 14 strana. Mnogi Boškovićevi savremenici, a i potonji naučnici izjašnjavali su se kao pristalice i sledbenici bar nekih njegovih shvatanja: Amper, Koši, Fener, Pristli, Gej-Lisak. Faradej, J. Tomson, V. Tomson (lord Kelvin), Mendeljejev, Helmholc, Herc, Maksvel, Lorenc, Dejvi... To su naučnici koji su izgradili velelepno zdanje savremene nauke - na temeljima Boškovićeve Teorije.

Vaskrsnuće Boškoviće Teorije

A zatim je sve utihnulo. Muk. Niko ni da ga pomene.

Nauka je krupnim koracima napredovala. U 20. veku čovek se vinuo u svemir, sleteo je na Mesec. Zavirio je u lavirinte atoma i ćelijskog prostranstva. Uočio je i spoznao važnost DNK.

A onda je, kao feniks iz pepela, vaskrnula Boškovićeva Teorija.

Mnogi gorostasi savremene nauke su u bunjištu istorije nauke zapazili taj dragulj. Ruđer Bošković je kumovao nastanku strukturne hemije (Vilijams), a njegova teorija je imala veliki uticaj na generacije fizičara i popločala put daljem razvoju (Bor). Drugi su požnjeli to što je on posejao dve stotine godina ranije (Gil). Boškovićev pojam polja sile imao je odlučujuću ulogu u razvitku fizike (Hajzenberg). Bošković je išao ispred svog vremena, a njegova teorija je ključ je za celokupnu modernu fiziku (Ledermen).

Ruđer Bošković je bio veliki mislilac i naučnik svog vremena. Utemeljivač savremenih naučnih zakonitosti mikro i makro sveta. Boškovićev blistav um otelotvoren kroz Teoriju, može biti za savremene naučnike podsticaj da spoznaju i sagledaju svet oko sebe, prepoznaju smisao dostignuća savremene nauke i dalje da rade i grade novi svet zasnovan na prirodnim zakonitostima i univerzalnim vrednostima.

Naša poruka na kraju je: upoznajte Boškovićevu Teoriju, da bi je mogli prepoznati u dostignućima savremene nauke...i da bi je mogli primenjivati!