ASTRONAUTIKA

Pripremio: Darko Mladenović

Pola veka od prvog leta u kosmos

„Poziv“ u svemir Jurija Gagarina

Posle Drugog svetskog rata, SAD i SSSR bile su u „hladnom ratu“. Pomoću opreme na satelitima nadgledane su druge zemlje, a uspesi u svemiru služili su kao reklama naučničke i vojne snage određene strane. Iste rakete koje su mogle da odnesu čoveka u orbitu ili da pogode određenu tačku na Mesecu mogle su da pošalju atomsku bombu na određeni neprijateljski grad

Ruskog naučnika Konstantina Ciolkovskog smatraju pionirom svemirskih istraživanja i moderne raketne tehnike. Pod njegovim uticajem radio je i jedan od najznačajnijih stručnjaka 20. veka, otac sovjetskog svemirskog programa, Sergej Korovljev.

Iako je imao sjajne projekte letelica na raketni pogon, za vreme Staljinovih čistki bio je osuđen na 10 godina boravka u jednom od sibirskih gulaga, iako je još 1938. radio je na projektima jedrilice na raketni pogon i pretečama krstarećih raketa.

Za vreme zatočeništva Korovljev je bio aktivan u grupi naučnika koji su se bavili projektovanjem letelica za sovjetsku vojsku. Godine 1944. Korovljev je pomilovan. Odmah po kapitulaciji Nemačke, poslali su ga u postrojenja koja su proizvodila prve krstareće rakete tipa V-2.

Tokom boravka u Nemačkoj, Korovljev je stekao mnoga praktična znanja iz tehnologije koja je kasnije primenjivao pri izradi prvih sovjetskih krstarećih raketa. Odlukom Staljina, razvoj balističkih projektila je postao državni projekat od najvećeg značaja za SSSR, čime je umnogome ubrzan razvoj budućeg svemirskog programa.

Zahvaljujući brojnim uspešnim projektima krstarećih raketa, Korovljev je 1957. izdejstvovao da mu se odobri projekat veštačkog satelita. Ovaj projekat nazvan „sputnjik 1“ (saputnik 1) bio je brzo realizovan, pre svega zahvaljujući činjenici da su u birou Korovljeva već imali razvijenu krstareću raketu - nosač R-7.

Jednostavni saputnik

Izložba Beogradski muzej vazduhoplovstva priredio je 11. aprila izložbu povodom pola veka od Gagarinovog pionirskog leta. Izložbu je otvorio ambasador Ruske federacije u Beogradu gospodin Konuzin, koji je sa okupljenima podelio svoja sećanja o ovom poduhvatu: „Bio sam u školi kada je na radiju objavljeno da je sovjetski čovek u kosmosu. Časovi su bili prekinuti a svi mi, đaci i učitelji, izašli smo na ulicu. Jedni drugima smo čestitali i svi su bili srećni“. Izložba se sastoji od makete „vostoka 1“ i 58 fotografija koje prikazuju život i delo Jurija Gagarina Izložba traje do kraja juna.

Sam satelit je bio jednostavne konstrukcije, a čitav projekat je razvijen za manje od mesec dana. „Sputnjik 1“ je poleteo 4. oktobra 1957. godine. Vest je odjeknula širom sveta, a rukovodstvo tadašnjeg SSSR-a bilo je zadovoljno propagandnim efektom pa je, nakon manje od mesec dana, povodom obeležavanja četrdesetogodišnjice Oktobarske revolucije, 3. novembra, u orbitu lansiran „sputnjik 2“ čiju je posadu činila keruša Lajka.

Posle „sputnjika“, već naredne godine, ruski svemirski program imao je novi cilj: Mesec. Projekat „Luna“ je takođe bio uspešan. Samo dve godine nakon „sputnjika 1“ Rusi su uspeli da pošalju raketu na Mesec i pribave fotografije dalje strane Meseca, koja je prvi put fotografisana.

Sva ova dostignuća doprinela su jačanju sovjetskog uticaja, ali je konačan cilj svemirskog programa svakako bio slanje čoveka u orbitu.

Prva obuka kosmonauta

Jurij Gagarin je rođen u selu Klušino, u Smolenskoj oblasti, 9. marta 1934. Od 1949. do 1951. išao je u školu u jednom malom mestu kraj Moskve. Njegov nastavnik matematike bio je letač sovjetskog vazduhoplovstva za vreme rata, što je verovatno ostavilo jak utisak na Gagarina. Nakon toga se upisao u tehničku školu u Saratovu, gde se učlanio u oblasni aeroklub i naučio da leti avionom „jak-18“.

Po završetku srednje škole, upisao se u vojnu pilotsku školu u Orenburgu. Nakon diplomiranja, postao je pilot aviona „mig-15“ i bio raspoređen u vojnu bazu Luostari, u Murmanskoj oblasti.

Januara 1959. Sovjeti su počeli sa pripremama za slanje čoveka u svemir. Već je bilo odlučeno da kosmonauti budu piloti ratnog vazduhoplovstva, ne viši od 175 cm i ne teži od 72 kg. U septembru iste godine izabrano je oko dvesta kandidata, od kojih je daljom selekcijom izabrano njih 20. Pošto se ozbiljno razmišljalo o obuci kosmonauta, marta 1960. grupa od 20 odabranih prebačena je na dalju obuku u prvi centar za obuku kosmonauta, od koga je kasnije nastao takozvani Zvezdani grad. Nedugo zatim izvršena je poslednja selekcija: izabrano je šest budućih kosmonauta, među kojima su se našla imena Jurija Gagarina i Germana Titova.

Gagarina su njegovi instruktori opisivali kao veoma mirnog i staloženog čoveka koga je nemoguće iznervirati, istovremeno izuzetno inteligentnog, istrajnog i izdržljivog pojedinca. Kao takav izabran je da poleti u „vostoku 1“ i time postane prvi sovjetski kosmonaut.

U praskozorje 12. aprila 1961. samo je nekolicina ljudi znala da će to jutro ući u istoriju čeovečanstva. Na kosmodromu Bajkonur, u satima pred svitanje, pripreme za lansiranje prve letelice sa ljudskom posadom u svemir već su bile obavljene. Raketa je zajedno sa svemirskim modulom bila spremna na lansirnoj rampi, osigurana dugačkim kracima. Blistala je u mraku, osvetljena snažnim reflektorima.

Po izlasku sunca jedan od doktora probudio je kosmonaute Gagarina i Titova, a posle doručka i rutinskog pregleda odlučeno je da Gagarin leti u kosmos.

Sat vremena po ukrcavanju u svemirski brod, uključena je kamera u kabini „vostoka“ i Gagarin se pojavio na tv prijemnicima. Počelo je odbrojavanje. Sergej Korovljev je u 6.07 po Griniču objavio poletanje, a Gagarin je u tom trenutku rekao čuveno „idemo“ (poehali). Posle njega je gotovo petsto ljudi letelo u kosmos.

Deset minuta kasnije „vostok“ je ušao u Zemljinu orbitu. Pošto je obleteo veći deo planete, rakete na tečno gorivo su se, po planu, upalile iznad zapadne obale Afrike, u blizini Angole, oko 8000 km od mesta sletanja. Radile su 42 sekunde, što je bilo dovoljno da se brod dovede u pravilnu putanju za sletanje. U „vostoku“ je bilo zaliha za deset dana - za slučaj da se Gagarin spusti u neki nepristupačni deo tadašnjeg SSSR-a.

Rakete su odradile svoje ali je kapsula za spuštanje neplanirano ostala zapetljana žicama sa servisnim modulom od koga je trebalo da se odvoji. To je izazvalo nekontrolisano rotiranje i, tek kada su žice sagorele od vreline u atmosferi, kapsula se stabilizovala i vratila u položaj za spuštanje. U 07.55 po Griniču, dok se „vostok 1“ nalazio na visini od oko 7 km iznad Zemlje, letelica se otvorila. Gagarin je iskočio i spustio se padobranom sa visine od oko 2, 5 km.

Po izjavama očevidaca, „pala je velika lopta, 2-3 m u prečniku, odbila se od tla i opet pala. Velika rupa je nastala tamo gde je prvi put udarila.” Gagarin je kasnije izjavio da su očevidci prizemljenja uzmicali od straha, ali ih je on vrlo brzo oraspoložio izjavom: „Ne plašite se, ja sam Sovjet kao i vi. Upravo sam se vratio iz svemira i moram da dođem do telefona da nazovem Moskvu!”

Tokom 108 minuta puta oko Zemlje, prešao je iznad sovjetskih republika, Tihog okeana, Magelanovog moreuza, Atlantika i Afrike. Bio je to veliki trijumf za SSSR i poraz hladnoratovskog rivala SAD. Gagarin je istog trenutka postao heroj, pre svega u SSSR-u a potom i u celom svetu. Dva dana nakon sletanja, u Moskvi je priređena parada u njegovu čast.

U godinama koje su usledile, Gagarinu je bilo zabranjeno da leti u svemir, ali je on aktivno učestvovao u obuci kosmonauta i pripremama budućih svemirskih letova. Postao je član Vrhovnog sovjeta 1962. Kasnije se vratio u Zvezdani grad i radio na dizajnu svemirske letelice koja se mogla koristiti više puta. Na tim projektima radio je 7 godina.

Pokušao je da se prekvalifikuje u pilota lovca. Na dan 27. marta 1969. Gagarin i njegov instruktor Vladimir Serjegin poginuli su u „mig-15 UTI“ na rutinskom letu blizu Kiržača.

Darko Mladenović