MEDICINA

Pripremila: Gordana Tomljenović

Dr Radoš Đinović, hirurg

Stopama velikog uČitelja

Mladi beogradski hirurg niz godina je bio najbliži saradnik, desna ruka najboljeg svetskog urogenitalnog hirurga, akademika Save Perovića. Po odlasku profesora Perovića, Đinović nastavlja da razvija hiruršku subspecijalnost urogenitalne rekonstruktivne hirurgije po kojoj je Beograd stekao renome kao njen glavni svetski centar

Dr Radoš Đinović, hirurg

O pionirima se obično piše tek kad istorija potvrdi da su nečemu već etabliranom svojevremeno utirali put. Ovom prilikom, međutim, idemo pomalo obrnutim redom. U prilici smo da razgovaramo sa dr Radošem Đinovićem, hirurgom u beogradskoj Opštoj bolnici Bel Medic, učenikom i bliskim saradnikom akademika Save Perovića, čovekom koji nastavlja da promoviše i usavršava kompleksnu pelvičnu urogenitalnu rekonstruktivnu hirurgiju, granu urološke hirurgije koju je njegov veliki učitelj gotovo tri decenije pionirski osvajao i oblikovao. Kompleksna pelvična urogenitalna rekonstruktivna hirurgija - u najkraćem, reč je o lečenju urođenih ili stečenih urogenitalnih deformiteta i operacijama promene pola - vrlo je specifična hirurška oblast, još nedovoljno razvijena i vrlo retka u svetu. Beograd je jedini svetski centar u kome se izvode sve operacije iz njenog domena.

•Kad se u internet pretraživač unese upit „najbolji urogenitalni hirurg na svetu“, bilo na srpskom ili engleskom jeziku, rezultat pretrage je u oba slučaja isto ime, Radoš Đinović. Vi ste, doktore Đinoviću, nedavno pozvani i u Katar, da tamo oformite katedru hirurgije u kojoj ste svetski broj jedan.

- U Kataru se održava već drugi workshop kompleksne urogenitalne hirurgije, a mene pozivaju da im budem viziting profesor. Katar želi da postane regionalni centar za kompleksnu urogenitalnu rekonstruktivnu hirurgiju, tamo planiraju da naprave subspecijalizaciju iz ove oblasti urologije i njihova zamisao je da ja svaka dva do tri meseca dolazim da držim predavanja, radim pokazne operacije iz kojih mogu da uče.

Ova subspecijalnost medicine zvanično nije registrovana kao takva ni kod nas, ni u svetu, ali je sve više ljudi koji je prepoznaju kao posebnu oblast hirurgije, i to oblast koja ne može da se nauči kroz klasičnu urološku specijaliziciju.

•Bili ste neposredni svedok razvoja te hirurgije, učili ste od njenog tvorca...

- Profesor Sava Perović je stvorio tu novu subspecijalističku oblast, koja se ni danas ne radi nigde u svetu ovako kao kod nas, uveo je više od trideset potpuno inovativnih, originalnih hirurških tehnika. Sve je to bio plod njegovog ogromnog rada, ali izuzetno kreativnog i genijalnog, rezultat nebrojenih operacija, puno akademskog angažovanja, učešća na kongresima, predavanja, hirurških „workshop“-ova (radionica) na kojima je kolegama demonstrirao nove operacije...a moram da naglasim i da je bio neverovatno jednostavan, skroman čovek, koji tu svoju superiornost nikad nije isticao.

Moja lična misija je, pored toga što nastojim da pružim što bolji rezultat i da pomognem unesrećenim pacijentima, da podelim to iskustvo, da proširim ono što sam od profesora Perovića uspeo da naučim. Prošle godine sam, samo u Italiji, održao oko sedam edukativnih radionica, radio sam pokazne operacije koje su snimljene i prikazuju se kolegama hirurzima, a takve pozive dobijam sa svih strana...

•Dakle, taj međunarodni rejting beogradskih urogenitalnih hirurga nije opao nakon odlaska akademika Perovića?

- Zahvaljujući onome što je profesor Perović stvarao godinama, mi i danas svuda nailazimo na neverovatno veliko poštovanje i poverenje. Ponekad mi prosto bude neprijatno kad radim pokazne operacije, a dođe da ih gleda po nekoliko starih profesora. Ali, to su sve stvarno divni, veliki ljudi koji su profesora Savu Perovića jako cenili i poštovali. Mi u Srbiji zapravo nismo svesni šta znači ime Save Perovića u svetu. To ime je i dan-danas, i biće još dugo, najjači brend u ovoj oblasti hirurgije. Ima puno pacijenata koji dolaze kod mene, kod nas samo zahvaljujući slavi koju je stekao veliki Sava Perović.

Na međunarodnom nivou, moji saradnici i ja zaista smo nastavili dalje, Fondacija Save Perovića je u svetu prihvaćena kao relevantan centar urogenitalne rekonstruktivne hirurgije. Pacijenti nam dolaze iz Engleske, njihovi vrhunski eksperti nam šalju komplikovane slučajeve, što je veliko priznanje. Pacijenti dolaze iz SAD, Australije, Rusije, Bugarske i drugih zemalja sveta...

•Danas ste i predsednik Fondacije Sava Perović...

- Fondacija Sava Perović je jedini svetski centar koji radi sve operacije iz oblasti pelvične urogenitalne rekonstruktivne hirurgije. Naši pacijenti su deca i odrasli, muškarci i žene, izvodi se i transseksualna hirurgija u oba pravca, sve operacije koje u ovoj hirurgiji postoje.

Fondacija će, nadam se, jednog dana postati i ozbiljan edukacioni centar, i to od nas mnogi traže. Upravo sam uključen u dva borda (upravna odbora) Evropskog društva urogenitalnih hirurga (ESGURS) i Evropskog udruženja za seksualnu medicinu (ESSM). Oni traže da ovde, u Beogradu formiramo centar za edukaciju; to im nedostaje jer zvanično ne postoji jedinstven centar u kome se rade urogenitalne operacije, u kome bi neko zainteresovan mogao da stekne dublji uvid u tu problematiku. Profesor Guido Barbagli iz Arezza, prof. Toni Mundy iz Londona i profesorka Margit Fish iz Hamburga napravili su jedan subspecijalistički kurs koji podrazumeva da polaznici provedu po dve sedmice u svakom od četiri evropska centra urogenitalne hirurgije, i tu će biti uključen i beogradski centar. Čini mi se, međutim, na osnovu razgovora sa ljudima koji su prošli kroz taj kurs, da je on dosta limitiran, odnosno fokusiran samo na neke teme, i da još ne nudi taj široki ili duboki uvid u svu složenost urogenitalne hirurgije.

Fondacija Sava Perović je svuda u svetu, i u najvišim instancama, priznata kao vodeća ustanova tog tipa. Kolege se neprestano zanimaju za obuku, edukacije koje bi bile podržane od strane ESGURS. Evo, iz SAD su se javile kolege koje bi slale svoje subspecijalizante da kod nas uče kompleksnu ugradnju penilnih proteza i druge procedure urogenitalne rekonstruktivne hirurgije.

Fondacija Sava Perović ne zapostavlja ni humanitarnu delatnost, pomaže pacijentima iz zemlje i inostranstva koji ne mogu sebi da priušte lečenje. Cilj nam je da operišemo svakog pacijenta, tako da i na taj način nastavljamo da idemo stopama profesora Save Perovića koji je bio veoma voljen i cenjen u svetu i zbog svoje humanosti.

•Šta su karakteristike ove vrste hirurgije, ili koji su najčešći problemi vaših pacijenata?

-Urogenitalna rekonstruktivna hirurgija je vrlo široka oblast. Kod dece je uglavnom reč o uobičajenoj patologiji, posebno urođenim anomalijama kao što su hipospadije, epispadije, ekstrofije mokraćne bešike, neka stanja interseksualiteta.

Karakteristično je da to nisu standardne operacije, već imaju puno varijacija. Nikad nećete sresti dve identične hipospadije, svaka je malo drugačija i ukoliko se rigidno držite određene tehnike, biće dosta komplikacija. U ovoj hirurgiji je potrebna velika prilagodljivost, jedna vrsta kreativnosti koju je profesor Perović imao u neograničenim količinama, jedan visoko individualan pristup. I u medicini se teži ka standardizacijama, ali nešto što ima stotine varijacija ne može se standardizovati. Jednom prilikom sam grubo izbrojao više od 70 različitih stanja koja tretiramo. Ako to pomnožite sa određenim brojem varijacija za svaku operaciju, dobićete ogroman broj procedura. Raznolikost varijacija je ono što čini izrazitu karakteristiku ove hirurgije.

U vezi s tim je i druga njena karakteristika - dugotrajna obuka. Meni lično je, posle završene specijalizacije iz opšte hirurgije, bilo potrebno pet punih godina danonoćnog rada s profesorom Perovićem, sedam dana u nedelji, da osvojim tehnike koje danas radim. Problem je što ima ljudi koji misle da je dovoljno da sa nama provedu mesec-dva pa da mogu da krenu da rade ove operacije. Većina mlađih kolega zaintersovani su da sa nama provedu dve-tri godine, što je već realniji pristup.

•Često ste u prilici da operišete pacijente koji su prethodno prošli kroz niz neuspešnih operacija?

- Lepota medicine je u tome što možete da pomognete ljudima, ali je posebno inspirativno kad pomognete nekome ko je već izgubio svaku nadu. Roditelji nam dovode decu koja su operisana po šest-sedam puta, i to od eminentnih stručnjaka, ali, na žalost sa vrlo lošim rezultatima; svi su, tipično, sumnjičavi, jer su kroz istu priču punu početnog entuzijazma prošli više puta, ali odavde uglavnom odlaze zadovoljni. Zahvaljujući internetu i forumima „na mreži“, imamo sve više pacijenata, odnosno njihovih roditelja koji dolaze dobro informisani, ne postavljaju previše pitanja, očigledno je da imaju poverenje u nas.

•Kako ocenjujete rezultate složenih operacija koje radite?

- Danas, sa svim našim poboljšanjima hirurških tehnika, probleme pacijenata rešavamo dovodeći urogenitalnu regiju u gotovo normalno stanje. Naravno, sve zavisi od samog nalaza, i nije svaka anomalija ista, ali se neretko dešava da nam naši operisani pacijenti, kad kasnije odu kod nekog drugog stručnjaka bilo gde u svetu, prenesu da je on bio zaprepašćen da je kod njih uopšte postojala neka urogenitalna anomalija.

Umesto Ameriku, osvaja ceo svet Dr Radoš P. Đinović (38) rođen je u Prokuplju, odrastao je u Kuršumliji, živi u Beogradu. Školovao se na beogradskom Medicinskom fakultetu, gde je završio specijalizaciju opšte hirurgije. Od januara 1999. do marta 2000. stažirao je u Kliničkom centru Srbije, a onda je počeo da se priprema za verovatno vrlo unosnu karijeru u SAD. Do 2003. je obezbedio sve američke sertifikate neophodne za kliničku i privatnu praksu. Početkom iste godine je, međutim, promenio taj veliki životni plan i “zelenu kartu” zamenio danonoćnim radom sa najboljim hirurgom u Srbiji i jednim od najboljih na planeti, profesorom Savom Perovićem. Obojica su, tako, povukli pravi potez - dr Đinović je stekao znanje i iskustvo kojim, umesto Amerike, sad osvaja ceo svet, a akademik Sava Perović je svoju zaostavštinu preneo u sigurne ruke koje će sačuvati svedočanstvo o više od 20.000 najsloženijih urogenitalnih operacija i 37 godina jedne izuzetne naučne karijere.

Ja sam perfekcionista, vrlo sam zahtevan u tom radu, ali počinjem da bivam zadovoljan rezultatima. Mi hirurzi smo često nezadovoljni i onda kad pacijenti nemaju nikakve zamerke, ali smo, već dostigli jedan nivo koji je drastično poboljšan u proteklih šest-sedam godina, a to je da možete da uradite nešto što se gotovo ne razlikuje od normalnog, prirodnog.

• O kom broju takvih pacijenata je reč? Koliko operacija godišnje uradite, s obzirom na činjenicu da se bavite najređim i najsloženijim urogenitalnim anomalijama?

- Upravo danas smo imali vrlo složenu i zanimljivu operaciju. Kod jedne devojčice smo operisali pseudoekstrofiju, koja se javlja kod jednog u 300 ili 400 hiljada dece, a reč je o nerazvijenosti prednjeg trbušnog zida i otvorenoj mokraćnoj bešici koja bukvalno zjapi...To je ekstremno retka, najkompleksnija anomalija urogentilanog trakta, a mi smo prošle godine imali više od 30 takvih pacijenata, uglavnom iz inostranstva jer kod nas ih nema toliko. Većina ljudi koji se bave ovom hirurgijom dosad je nisu videli tako da ćemo operaciju snimiti i prikazati na nekom kongresu. U proseku, tokom godine operišemo od 200 do 250 pacijenata sa vrlo kompleksnim stanjima.

•Da li radije operišete kod na, ili ste nastavili da putujete po svetu, kao svojevremeno sa profesorom Perovićem?

- Trudim se da što više operišem u našoj zemlji, u Beogradu. Ovde imamo sve uslove za rad, a bolje je da pacijent dođe kod nas jer ga tako pratimo nekoliko dana posle operacije. Ja ne volim situaciju kad otputujem, operišem i ostavim pacijenta; bilo je slučajeva da se desi neki problem, a meni to čak i ne bude javljeno, što je retko, ali se dešava.

Kolege nas vrlo često zovu. Evo, upravo sam imao veliku čast da me pozove predsednik italijanskog Urološkog udruženja, prof. Vincenzo Mirone da dođem na univerzitetsku kliniku u Napulju, da uradim nekoliko operacija i održim predavanje italijanskim urolozima.

•Da li stižete da se bavite akademskim radom? Kad planirate da napišete prvi udžbenik iz urogenitalne rekonstruktivne hirurgije?

- Zasad sam fokusiran na rad sa pacijentima pa nemam dovoljno vremena za taj akademski deo, a upravo me čeka posao pisanja četiri poglavlja u nekim udžbenicima i stručnim časopisima. Nedostatak vremena je veliki problem, svakodnevno imam i po tridesetak mejlova na koje treba odgovoriti... Samo o hipospadiji bih mogao da napišem 500 do 600 strana udžbenika, da obuhvatim sve varijacije, u dokumentaciji imam na hiljade fotografija, ali sve je to posao koji traži puno vremena.

Gordana Tomljenović