TEMA BROJA - MOLEKULARNA BIOLOGIJA

Pripremio: M. R.

U Srbiji danas

Kanazirovo zaveštanje

U publikaciji pod nazivom “Zaveštanja” Dušan T. Kanazir je detaljno prikazao svoj dvadesettrogodišnji rad u SANU i drugim društvenim institucijama. Ovom prilikom, kada u magazinu koji ima za cilj da populariše nauku, pre svega nauku u Srbiji i njene naučnike, i kada temu broja posvećujemo molekularnoj biologiji, čini se da čitavu ovu biološku disciplinu možemo sagledati kao Kanazirovo naučno zaveštanje. On je njen začetnik, njemu pripadaju najveće zasluge za njen razvoj, koji je usmeravao ukorak sa svetom, i osnivanje studijske grupe za molekularnu biologiju i fiziologiju na PMF Univerziteta u Beogradu

Prof. Dušan Kanazir

Istorija molekularne biologije u našoj sredini počinje u Institutu za ispitivanje strukture materije, kasnije preimenovanom u Institut nuklearnih nauka u Vinči (danas Institut Vinča) sa Dušanom Kanazirom i njegovom Biološkom laboratorijom, koju je formirao po povratku sa studijskog boravka u inostranstvu 1949. (vremenom je i ona promenila ime u Laboratorija za molekularnu biologiju i endokrinologiju). Akademik Ljubiša Rakić, jedan od Kanazirovih bliskih saradnika, povodom 85. godišnjice Dušana Kanazira rekao je, između ostalog, da ta laboratorija ima “prepoznatljivo ime” u svetskoj molekularnoj biologiji. “Vinča Dušana Kanazira predstavljala je krug molekularne biologije zračenja u svetu zajedno sa laboratorijama Lakasanja u Parizu, Brašea u Briselu i laboratorijama u Kold-spring Harbur i Pensilvanija univerziteta u SAD”.

Vinčanska grupa

U Institutu je prof. Kanazir stvorio grupu biohemičara, radiologa, molekularnih biologa i genetičara, poznatu kao Vinčanska grupa, koja je dala konkretan i značajan doprinos razvoju bioloških (biohemija, molekularna biologija) i medicinskih, ali i drugih nauka. Prelaskom na Prirodno-matematički fakultet, gde je izabran za profesora Zavoda za biologiju i biohemiju, njegovi bivši saradnici pomažu mu da u Institutu organizuje vežbe iz biohemije. U tome su se, kako sam ističe na jednom mestu,, naročito angažovali Tamara Hudnik-Plevnik, Mirjana Pavlović, Aleksandar Bećarević, Nevena Ribarac-Stepić, Vladimir Glišin, Vera Janković, M. Simić.

Institut Vinča

Ova grupa ne samo da je dala “konkretan i zapažen doprinos” razvoju pomenutih nauka, nego su njeni naučni rezultati “poslužili za uspešnu implementaciju molekularne biologije u nastavni proces PMF” Univerziteta u Beogradu. Prof. Kanazir je 1961. imao samo jednog saradnika u oblasti molekularne biologije, asistenta Anu Savić, koja je radila na Institutu za biološka istraživanja. Desetak godina kasnije dobija drugog asistenta (dr Dragutin Savić). Ana Savić je izučavala molekulske mehanizme na modelu embrionalnog razvića morskog ježa i usavršavala se na Moskovskom univerzitetu za molekularnu biologiju i na Harvardu, dok se D. Savić orijentisao na molekularnu genetiku a sticao nova znanja na Džon-Hopkins (SAD) i Karolinskom univerzitetu u Švedskoj.

Studije molekularne biologije doživeće zvezdane trenutke osnivanjem Katedre za biohemiju i molekularnu biologiju tokom transformacije Biološkog odseka PMF 1972/1973. godine. Naime, na tom talasu je dotadašnji Fiziološki zavod, na incijativu prof. Kanazira, koju su svesrdno podržali tadašnji dekan Vojislav Petrović i upravnik zavoda Radoslav Anđus, kao i profesori Zvonko Damjanović i Mira Pašić, transformisan u samostalnu Katedru za molekularnu biologiju i fiziologiju, na kojoj su svršeni studenti dobijali zvanje molekularni biolog i fiziolog.

- Kada su reformom nastave na Biološkom odseku 1972. godine uvedene samostalne studije molekularne biologije i fiziologije, one su postojale U Evropi samo u Engleskoj, Francuskoj i tadašnjoj Jugoslaviji. Profesor Kanazir je sa svojih dugih studijskih boravaka u inostranstvu (Francuska, Belgija, Argentina, Japan, SSSR i SAD) došao sa saznanjem da će molekularna biologija biti osnova naučnog razvoja u 21. veku i smatrao je da za taj izazov budućnosti treba pripremiti stručne kadrove. Počeo je sa dvadeset odabranih studenata a predavali su im najveći profesionalci u svojoj oblasti - seća se dr Ljubiša Topisirović, direktor Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo i profesor biohemije, koji je u to vreme pripadao najužem krugu Kanazirovih saradnika. U tom krugu, pored Topisirovića i već pomenutih Ane Savić i Dragutina Savića, bili su još Radmila Đorđević-Marković i Radomir Crkvenjakov. Katedra se vremenom proširila sa već afirmisanim istraživačima (S. Romac, G. Jovanović, G. Matić i drugim).

Stalna razmena znanja

Profesor Kanazir je bio na čelu katedre do 1985, kada se povlači zbog zauzetosti u Akademiji. Ana Savić nastavlja da uspešno vodi katedru do 1998, kada štafetu predaje prof. Topisiroviću, iz plejade najboljih Kanazirovih đaka. Odnedavno je njen šef vanredni profesor Đorđe Fira.

Prirodno matematički fakultet u Beogradu

Katedra za biohemiju i molekularnu biologiju je, vršeći reforme u svim sferama nastave, bila otvorena za angažovanje istaknutih naučnika sa drugih instituta kao predavača, što do tada nije bio slučaj. Tome su bili prepreka i administrativni propisi. Reforma je imala za cilj da profesionalno naučno znanje iz naših instituta studentima direktno prenose oni koji se bave naukom i vrše intenzivna naučna istraživanja. Tako je, na primer, prof. M. Simić, sa Instituta za imunologiju Medicinskog fakulteta, studentima govorio o molekularnim mehanizmima imunoregulacije, prof. V. Glišin iz tadašnjeg Centra za interdisciplinarne studije predavao je izborni predmet Molekularna biologija razvića i diferencijacije, profesor Medicinskog fakulteta Ljubinko Stojković Osnove virusologije, takođe izborni predmet. Predavači su bili saradnici Instituta za biološka istraživanja “Siniša Stanković” (Sabera Ruždijić, Selma Kanazir, Voja Deretić i Goran Mišević), Instituta Vinča (Radmila Metlaš, Sabaha Popić) i drugih. Katedra je u to vreme imala čak 24 spoljna saradnika.

dr Ljubiša Topisirović, direktor Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo

Reforma je bila suštinska, kako su D. Kanazir i Lj. Topisirović istakli u referatu Dvadeset pet godina molekularne biologije: geneza, razvitak i društveni značaj nastavnog programa, na simpozijumu povodom 145 godina biologije i četvrt veka molekularne biologije u Srbiji (1853-1972-1998). Ona se sastojala u tome što su, u nastavni program, uvedeni novi obavezni predmeti Biomatematika sa statistikom i Fizička hemija, Osnovi molekularne biologije; prošireni su sadržaji neorganske i organske hemije i hemije makromolekula, nastava iz biohemije je proširena i podeljena na dva predmeta: Dinamična biohemija i Instrumentalne biohemijske metode; modifikovana je i, s posebnim naglaskom na biofiziku i biohemijske komponente; uz tradicionalne, iz doba osnivanja katedre (kao što su bili: humana genetika, biologija maligne ćelije, biologija i hemija virusa, hematologija, biohemija krvi i dr.), uveden je niz potpuno novih izbornih kurseva (biokibernetika bioloških sistema, osnovi farmakologije, endokrinologija i neurofiziologija sa neurohenijom).

U ovoj reformi Katedra za biohemiju i molekularnu biologiju je imala punu podršku Instituta za biloška istraživanja “Siniša Stanković” i Instituta nuklearnih nauka u Vinči, ali i privrede. Zahvaljujući ugledu Dušana Kanazira u naučnom svetu, katedra je ostvarila tesnu saradnju sa inostranim naučnim i univerzitetskim institucijama. To je omogućilo stalnu razmenu i protok znanja, i usavršavanje kadrova u molekularnoj biologiji i molekularnoj genetici u inostranstvu.

Sadašnji dekan Biološkog fakulteta, profesor mikrobiologije Jelena Knežević Vukčević čuva to vreme u lepoj uspomeni:

- Bila sam druga, malobrojna generacija studenata molekularne biologije. Imali smo vrlo lepe studije, vežbe po različitim institutima, u trećoj godini čak i na Institutu za biologiju mora u Kotoru. Išli smo na studijske ekskurzije u Moskvu i Lenjingrad. Kada su nam ruske kolege govorile o svojim studijskim programima, mogli smo u svemu da ih pratimo.

Beogradska škola

- Treba reći da je Beogradska škola molekularne biologije bila izuzetno poznata u svetu. Mi smo to još uvek, ali nemamo više ono što je ta škola nekada bila. Studenti sa diplomom molekularnog biologa i fiziologa Univerziteta u Beogradu rade širom sveta, od Amerike do Novog Zelanda. Ti naši diplomci nisu otišli u svet da bi bili obični tehničari, već su u velikom broju na čelu laboratorija u kojima rade. Svako kome se danas na nekom pretraživaču može ukucati ime, on nešto znači. Mnoge naše svršene studente možete naći na Internetu jer su značajni u svojim laboratorijama i vode važne istraživačke projekte - kaže prof. Topisirović.

Profesor Jelena Kneževeć Vukčević slaže se sa kolegom Topisirovićem da studenti koji završe biologiju “ovde dobijaju znanja koja ih kvalifikuju da se takmiče sa onima koji dolaze s drugih univerziteta u svetu”. Odlaze na doktorske studije u Evropu ili Ameriku i, najčešće, ostaju tamo.

Profesor Topisirović ističe da su u “zlatnom dobu srpske molekularne biologije, kada se moglo mnoglo lakše raditi nego danas”, znanje naših studenata molekularne biologije bogatili i predavači iz inostranstva, koji su im prenosili najnovija otkrića i događanja u svojim laboratorijama ili u svetu. Oni nisu držali predavanja samo na fakultetu nego i u drugim centrima gde se vrše molekularna istraživanja, pa i na Institutu za molekularnu genetiku kojim trenutno rukovodi, koji je osnovao profesor Vladimir Glišin kao Centar za genetičko inženjerstvo. Tada je u okviru farmaceutske firme “Galenika” takođe postojalo odeljenje koje se bavilo molekularnom biologijom.

Danas mnogo šta na Katedri za biohemiju i molekularnu biologiju, smatra Topisirović, nije kao što je nekad bilo, pa ni svršeni studenti ove nekad specijalizovane studijske grupe ne dobijaju zvanje molekularni biolog i fiziolog, koje je beogradski Biološki fakultet proslavilo u svetu.

- Molekularna biologija danas praktično postoji na svim srodnim studijama, ušla je u biologiju kao njen obavezni deo, inkorporirala se u čitavu biološku nauku. Posebno njene metode kao što je metoda sekvenciranja gena za ribozomalnu RNK koja se univerzalno koristi za određivanje filogentske srodnosti svih živih organizama. Našla je svoje mesto i u ekologiji, pogotovo ekološkoj mikrobiologiji - objašnajva sadašnji status studija molekularne biologije dr Jelena Knežević, koja nastoji da vrati zvanje koje je Nacionalni savet za obrazovanje ukinio, ostavivši na listi zvanja samo biolog i ekolog. - Ekologija je biološka disciplina kao i molekularna biologija. Dakle, ili će svi biti biolozi, pa da nemamo posebno zvanje ekolog, ili ako dopuštamo zvanje dipl. ekolog moramo imati i zvanje molekularni biolog. Fakultet je Nacionalnom savetu poslao svoju primedbu na listu zvanja ali još nemamo nikakav odgovor nadležnih.

Ono što po novom zakonu takođe nije dobro, podvlači dr Jelena Knežević Vukčević, jeste zabrana naučnicima iz instituta da drže nastavu ispod nivoa doktorskih studija. - Mislim da su time oštećeni studenti masters studija, koje imaju niz specifičnih predmeta čiju bi nastavu mogli, a i poželjno je, da drže istraživači s različitih instituta. Mi smo imali tu prednost da su nam predavali naučnici koji su se upravo bavili disciplinama o kojima su predavali.

Na univerzitetima u Srbiji molekularna biologija kao studijska grupa postoji još samo na Departmanu za biologiju PMF Univerziteta u Novom Sadu. Međutim, molekularna biologija je našla mesto u nastavnim programima i drugih fakulteta Univerziteta u Beogradu, kao što su Medicinski, Farmaceutski, Tehnološki, Fakultet za fizičku hemiju, jer bez njenih znanja i metoda teško može nešto da se uradi u savremenoj nauci, kaže prof. Topisirović. Dobar su primer klriminalistička istraživanja koja se baziraju na znanjima molekularne biologije. Potrebna je zanemarljivo mala količina materijala za neke važne detekcije (npr., dlaka kose, da bi se na osnovu molekula DNK otkrio traženi podatak). Smer forenzika na Fakultetu za fizičku hemiju ali i drugi koriste znanja molekularne biologije za razvoj svojih programa.

Kadrovi za budućnost

Šta karakteriše aktuelna istraživanja u laboratorijama za molekularnu biologiju u Srbiji i svetu? Koje su opsesivne teme molekularnih biologa i sve značajnijih biotehnologa?

- Izučavanje raka je i dalje jedna od glavnih tema - veli naš sagovornik. - Koji su mehanizmi nastanka raka i kako naći lek za tu opaku bolest? Zatim istraživanja vezana za zdravlje čoveka, u sferi hrane, hemijske i farmaceutske industrije, prečišćavanja vode. Voda je najkritičniji element, ne nafta i energija. Energija može da se generiše iz biomase i drugih izvora, ali voda nema zamenu. Nema nijednog sektora ljudskog života gde molekularna biotehnologija, kao relativno mlada naučna oblast, bazirana na molekularnoj biologiji, neći imati svoj udeo. Zemlje koje zaborave da je molekularna biotehnologija uslov bez koga se ne može u budućnost, ako nemaju stručnjake koji mogu da apliciraju znanja iz molekularne biologije, osuđene su da postanu intelektualne kolonije.

Dušan Kanazir je pred kraj života napisao da “osnivanje nastave iz molekularne biologije i postignuti uspesi u toj oblasti otvaraju vizije lepše i bogatije budućnosti u duhovnom i materijalnom pogledu” i da se “društvena misija” molekularne biologije “verovatno dobrim delom ostvarila”. Stvoreni su, veli, kompetentni i kreativni kadrovi za “civilizaciju u koju tek ulazimo, za 21. vek”.

Kanazirovo zaveštanje daje pravo da ne strepimo od kolonijalnog statusu na koji upozorava njegov učenik. Ali to upozorenje ne smemo ni olako odbaciti.

- U Srbiji imamo i kadrova i znanja, potrebna je samo malo bolja organizacija i raspodela poslova. Više povezanosti u sistemu korišćenja znanja koja imamo iz molekularne biologije, imalo bi i veći ekonomski efekat - ukazuje prof. Topisirović. - U Evropi je, pre dvadesetak godina, molekularnobiološka istraživanja 80 posto finansirala država a 20 posto privatni sektor. Sada je taj odnos u obrnutoj srazmeri. Najveći novac ulažu velike kompanije koje nalaze interes da od molekularne biotehnologije, koja je bazirana na znanjima molekularne biologije, naprave profit”

M. R.