HOBI

Pripremio: O.K.

Bonsai

Javor u tanjiru

Reč “bonsai” u japanskom jeziku je složenica i može se prevesti kao „sađenje u posudi“ (reč „bon“ označava neku vrstu posude a „sai“ znači sađenje. Predstavlja japansku varijantu kineske reči „penzai“. Bonsai je znatno više od gajenja biljaka - to je umetnost koja zahteva pažljivo uobličavanje a potom i održavanje i poboljšavanje onoga što se gaji.

Ima dosta predrasuda o ovoj neobičnoj disciplini. Recimo, nema genetskog umanjivanja biljaka kako to neki misle. Predubeđenja postoje o visini biljaka koje su znatno više nego što većina laika pretpostavlja.

Bonsai odražava težnje Japanaca kroz vekove i neke od njihovih najvažnijih verskih postulata. On je simblična predstava temeljnih elemenata zen budizma i japanskog poimanja estetike zvanog „vabi sabi“.

Kao što je slučaj sa mnogim tekovinama japanske kulture, i koreni ove su u Kini, a Japanci su joj vremenom dali svoj pečat. Prve uzorke donesene iz Kine karakterisalo je malo lišća. Stabla su bila hrapava, po obliku su podsećale na životinje i ptice, naročito je bio prisutan motiv zmaja. Sve to je još uvek bilo u jednostavnoj formi jer je čitava disciplina bila u povoju.

Kineska kultura prenosila se u Japan posredstvom japanskih diplomatskih izaslanika. Predstavnici japanskog dvora i budistički učenjaci koji su školovani u Kini nosili su kući, pored ostalog, i biljke u posudi. Sa ovim se počelo još u 6. veku i nastavilo u sledećim vekovima.

Idejna osnova bonsaija uočljiva je u najstarijoj japanskoj priči sačuvanoj u celini, delu anonimnog autora iz 10. veka „Ucubo monogatari“ (“Priča o šupljem drvetu“). Tu se ističe stav da je drvo, u svom prirodnom stanju, prosto i primitivno. Tek ako ga ljudi brižno oblikuju i sređuju, ono dostiže određeni nivo, što je suština bonsaija: prirodnu tvorevinu preobrazati u ljudsku viziju biljke.

Krajolik u malom

Najstariji svitak koji opisuje patuljasto drveće u loncu potiče s kraja 12.veka, tokom perioda japanske istorije kamakura. Vremenom ovaj oblik odgoja biljaka postaje statusni simbol. Japanske aristokrate poseduju bonsai, kultura iz vremena kineske dinastije Song rado je proučavana u Japanu. Budistički monasi iz Kine, bežeći pred Mongolima koju su napali Kinu dinastije Song, obučavali su elitu Japana umetnosti bonsaija. Posude koje su korišćene u ranijim vekovima bile su nešto dublje nego posude danas.

Od 17. veka preovlađuje shvatanje da treba ukloniti nebitne elemente. U tom periodu bonsai polako ulazi u šire japanske narodne mase i više nije rezervisan samo za aristokratiju. Istovremeno nastaju novi stilovi i unose se novi elementi. Dodaju se mali trodimenzionalni pejzaži koje Japanci zovu „bonkei“. To mogu biti i minijaturne figure, ljudi, životinje, zgrade i slično.

Sledbenici pojedinih stilova dodavali su različito kamenje. Takođe, bonsai je kombinovan sa umetnošću zvanom „saikei“, reprodukovanje uslova iz prirode gde uz biljku dođu zemlja, kamenje, vodotokovi i slično, a sve to kao minijaturna maketa nekog mesta u prirodi.

Široko stablo - uzak vrh, i obrnuto

Najraniji izveštaj o bonsaiju izvan Japana potiče od nemačkog baštovana Georga Majstera, koji je putovao na Daleki istok u drugoj polovini 17. veka (Japan se otvorio prema svetu sredinom 19. veka). Tako je narastao broj ljudi koji su saznavali za taj vid gajenja biljaka.

U današnje vreme, održavaju se velike izložbe u Beču i Londonu, a posebno upečatljiva bila je izložba u Parizu 1900. godine kada je bonsai privukao veliku pažnju posetilaca. Zemlja izlazećeg sunca pokrenula je izvoz, bilo je sve više rasadnika.

Danas je bonsai obično izložen u tokonomi, posebnom udubljenju u zidu japanske kuće, u kojoj su izloženi umetnički i ukrasni predmeti. Najčešće se koriste domaće vrste poput japanskog belog bora. Japanci su kroz istoriju a i danas koristili i azaleju za bonsai, a javor su smatrali za tradicionalno bonsai drvo.

U drugim zemljama ljudi su skloniji da koriste veći broj biljaka. Ne postoje strogo utvrđena i jedinstvena pravila gajenja. Dva glavna stila gajenja su: klasični koten i neformalni bunđin. Koten karakteriše šire stablo u donjem delu dok ka vrhu postaje tanje. Suprotan je bunđin stilu za koji je potrebno veće umeće.

Pet stilova

S obzirom da je bonsai smanjeni oblik biljaka iz prirode, od velike koristi je proučavanje razvoja biljke u prirodnoj sredini. Iskusniji odgajivači mogu da odstupe od uzgoja po uzoru na prirodu a može se vršiti i kombinacija stilova. Postoje pet glavnih stilova.

Formalni uspravni stil, ili čokan, karakteriše odgoj na otvorenom, u gotovo idealnim uslovima. Stablo mora da bude potpuno ravno i zašiljeno prema vrhu. Grane su kod ovog stila simetrične. Za ovaj stil su najpogodnije kleka, ariš, bor i slično. Kod formalnog uspravnog stila, jedna trećina stabla mora biti vidljiva spreda. Ovaj stil zahteva dosta truda od strane odgajivača.

Neformalni uspravni stil reprezentuje nagnute biljke koje u prirodi bacaju senku na druga drva ili zgrade. Stablo je nagnuto ulevo ili udesno, nikada prema promatraču. Na japanskom se ovaj stil zove mojogi. Pogodan je za bukvu, japanski javor a može se primeniti na gotovo sve četinare.

Šakan, odnosno kosi stil odlikuje prirodno naginjanje. Šakan se odnosi na one biljke koje se naginju pod vetroma ili su u senci, u ranoj fazi razvoja. Stablo je nagnuto pod određenim uglom, pravo ili krivo. Sličan je mojogi stilu, odnosno neformalnom uspravnom i pogodan za većinu biljaka. Prilično je jednostavan. Može se veštački izazvati rast stabla ukoso tako što će posuda stajati ukoso.

Kaskadni stil, na japanskom: kengai, podrazumeva da vrh bonsai biljke ide ispod posude, odnosno ide nekad po zemlji. Polukaskadni, odnosno hankengai stil je za nešto kraće biljke. Ide preko ivice ali ne ispod posude.

O.K.