AERONAUTIKA

Pripremio: Darko Mladenović

ENCIKLOPEDIJE
Počeci rada na sveznanju

Avioni u službi svemirskih programa

LeĐa za osvajanje vasione

Pre pola veka počela je svemirska trka između SAD i SSSR, najvećih svetskih sila, koja je umnogome uticala na dalji razvoj tehnoloških i tehničkih dostignuća. Svemirski programi su u međuvremenu pretrpeli brojne izmene pa danas ta trka ne postoji, jer istraživanje svemira predstavlja zajednički interes svih stanovnika naše planete.

Amerikanci su za potrebe svog svemirskog programa izvršile modifikaciju na dva „boinga 747“, verzije 100. Popularno nazvan „šatl“, nosač ove letelice se koristi pre svega za prevoz Space Shuttla od mesta sletanja do Svemirskog centra „Kenedi“. Šatl orbiteri se prenose na leđima aviona, gde se postavljaju pomoću velike dizalice koja se inače koristi prilikom provera orbitera i za servisiranje.

Dodatna važna primena ove letelice bila je na samom začetki šatl-programa, 1977. Prvi let šatl-orbiter je obavio tako što je jedan od dva „boinga“ poneo orbiter do određene visine, odakle je, nakon odvajanja od matičnog aviona, orbiter planirano, poput jedrilice, bezbedno sleteo na kosmodrom.

Smanjen dolet na petinu

Kompanija „Boing“ je tokom 1976. godine izvršila opsežne modifikacije na klasičnom modelu „747“ koji je inače bio proizveden za kompaniju „American Airlines“. Putnička kabina je potpuno promenjena i pretvorena u prostor za prevoz tereta, trup je dodatno ojačan a na samim leđima aviona je izvršena modifikacija koja omogućava da se šatl spoji sa avionom. Sistemi i motori na avionu su takođe unapređeni, a tokom faze letnih ispitivanja ovaj avion je imao i otvor za evakuaciju posade, što je kasnije odbačeno i nije sastavni deo transportera šatla. Budući da šatl-orbiter, kada se nalazi na transporteru, stvara dodatni otpor pri letu aviona, maksimalni dolet je smanjen na svega 1.850 km u poređenju sa 10.100 km koliko iznosi dolet fabričkog džambo-džeta. Obzirom na drastično smanjen dolet letelice, razmatrano je dopunjavanje gorivom u vazduhu, što je napušteno zbog pojave manjih strukturnih oštećenja tako da, po potrebi, transporter šatla mora da sleće zbog tankovanja dodatnog goriva.

Maksimalna visina leta ove letelice je oko 5.000 m a brzina krstarenja je oko 0,6 maha. Devedesetih godina NASA je angažovala još jednu letelicu ovog tipa koja je 1991. izvršila svoj prvi let prenoseći šatl „endeavour“, iz fabrike do svemirskog centra Kenedi. Nakon što se šatl program okonča 2011. godine, transporteri šatla će posle prevoženja šatlova na njihove konačne destinacije, verovatno muzeje, i sami biti povučeni iz operativne upotrebe pri NASA-i. Ostaje da se vidi da li postoji budućnost ovih letelica u prevozu van gabaritnog tereta vazdušnim putem.

Džin sa istoka

Sovjetski Buran program je gotovo identičan američkom Šatl programu, pa je samim tim i pred Rusima postavljen izazov da naprave letelicu koja će transportovati svemirske letelice. Rusi su u samom začetku programa izvršili modifikacije na već postojećem projektu Mjašicev Atlant koji je poslužio kao prelazno rešenje do poletanja prvog pravog transportera orbitera nazvanog „antonov an-225 mrija“ (na ruskom, mrija: san). Dizajnerski biro „Antonov“ je već imao iskustva u projektovanju velikih transportnih aviona, kao što je „an-124“ pa je, primenom do tada stečenih iskustava, i projektovan.

Da bi se ispunili zahtevi, novi avion je dobio duži i širi trup i širi koren krila. Pogonsku grupu čini čak šest turbo-ventilatorskih motora „ivčenko progres D-18T“ a ugrađen je i novi stajni trap sa čak 32 točka. Repne površine se sastoje od horizontalnog stabilizatora i dve razdvojene vertikalne repne površine kako bi se ispunio postavljen zahtev da „mrija“ može da na svojim leđima prevozi „buran“ ili kakav drugi masivni teret. „Mrija“ je prvi put poletela 21. decembra 1988. godine, a već naredne godine pojavila se na prestižnom Pariskom salonu avijacije. Prvi javni let obavljen je na izložbi u Farnborou, u Engleskoj, 1990.

Kao i njegov američki pandan, i „buran“ je na veoma sličan način, preko montažne dizalice, bio kačen na leđa „mrije“. Uporedo sa raspadom bivšeg SSSR-a došlo je i do raspada sovjetskog svemirskog programa pa je „buran“, posle svega jednog leta bez posade, bio smešten u jednom od hangara u Bajkonuru, u republici Kazahstan, sve do urušavanja hangara 2002. kada je i „buran“ uništen.

Kao nijedan avion ranije

Otkazivanjem svemirskog programa, i „mrija“ se našla u jednom od hangara, gde su joj skinuti motori a avion je ostavljen da propada. Planirana izgradnja drugog aviona je zaustavljena pa je i taj delimično napravljeni primerak, sa znatnim modifikacijama u odnosu na prvi avion, ostavljen da propada.

Krajem 80-ih godina, Sovjetska vlada je želela da iskoristi svoj vojni potencijal u komercijalne svrhe pa je osnovala kompaniju „Antonov Airlines“ koja je počela da se bavi transportom tereta širom sveta. Tokom 90-ih godina, kompanija je uvidela da je najveći avion koji su koristili do tada, „an-124“ postao premali pa je odlučeno da se „an-225“ vrati u aktivnu službu - ali, ovog puta ne za prevoz šatla već za prevoz masivnog i van gabaritnog tereta.

Avion je dobio nove motore i modifikovani tovarni prostor koji u svetu transportne avijacije predstavlja pravo čudo. Utovarna rampa se nalazi na prednjoj strani aviona a unutar tovarnog prostora se nalazi velika mosna dizalica koja olakšava manipulisanje teretom. U „mriju“ je moguće utovariti čitave šlepere i velike brodske kontenere.

Prvi komercijalni let letelica je obavila početkom 2002. godine kada je prevezeno čak 187 t hrane. Sa mogućnošću da preveze 250 t tereta unutar tovarnog prostora ili čak 200 t tereta dužine do 70 m na leđima, „mrija“ je postala jedan od najviše korišćenih transportera u floti „Antonov Airlines“-a pa je 2006. godine doneta odluka da se osposobi i drugi avion ovog tipa, tj. da se dovrši njegova proizvodnja.

„An-225“ je po mnogo čemu avion ispred svog vremena. Prototip ove letelice je poleteo 1988. godine a 2004. avion je uvršten u Ginisovu knjigu rekorda sa postavljenih čak 240 rekorda, kao nijedan avion pre njega.

Iako posle programa Buran, i Šatl program polako odlazi u istoriju, letelice koje su korišćene za transport delova ovih programa svakako su doprinele razvoju letova u svemir. Transporteri „šatla“ i „burana“ su možda i poslužili kao inspiracija za „belog viteza“ kompanije „Virdžin Galaktic“ koji će biti korišćen za budući svemirski turizam.

Darko Mladenović