TEMA BROJA - MIHAJLO PUPIN

Pripremio: M. Rajković

Muzejski kompleks u Idvoru

(Ne)ispunjeno zaveštanje

U opširnom članku “Baštovanska industrija” (“Privrednik” za novembar i decembar 1933), Mihajlo Pupin je prvi put obznanio nameru da u rodnom Idvoru o svom trošku (“nikada nisam tražio da neko drugi troši svoje vreme i svoju tekovinu za ispitivanje mojih predloga...”, pisao je) sazida Narodni dom koji bi bio ne samo čitaonica, “nego i škola u kojoj bi se idvorska mladež pa i stariji Idvorci poučavali u negovanju voća i povrća i u drugim poljoprivrednim poslovima”. Njegov upravitelj je trebalo da bude sam učitelj “baštovanske nastave” a ona “poduprta svim spravama koje je nauka stvorila za tu svrhu” (bioskopski projektor, radio). Mesto “u naručju crkve i škole” izgledalo mu je “kao naročito stvoreno” za Narodni dom”

Iz prepiske sa idvorskim parohom Vlajkom Nikolinom, građevinskim inženjerom Milivojem Matićem, članom Upravnog odbora Matice srpske, Jovanom Mojsilovićem, upravnikom beogradskog udruženja “Privrednik” (pod čijim je pokroviteljstvom osnovao Fond Mihajlo Pupin, za unapređenje poljoprivrednih nauka, a ono je raspolagalo i njegovim novcem kod Srpsko-amerikanske banke za izgradnju i održavanje doma) i Ljubom Ivkovićem, predsednikom političke opštine Idvor, vidljivo je koliko mu se žurilo da se “što pre otpočne sa zidanjem Narodnog doma”.

Poslednji veliki posao

Kada je izgradnja počela, brinuo je o svim, i najsitnijim građevinskim, tehničkim i finansijskim pojedinostima (električnim i grejnim instalacijama, mestu za benzinske motore), kopanju arteškog bunara, svakoj izmeni projekta i njenom koštanju, troškovima izdržavanja... U pismu Ivkoviću ljutio se na opštinare koji su mu predlažu “ortačko” uvođenja struje jer je smatrao da nije pametno da se “idealna veza” između Idvora i njegovog Narodnog doma remeti “trgovačkim ugovorima” - dom je trebalo da bude ekonomski nezavisna ustanova.

Pupin nije doživeo da svoj poslednji veliki posao, kako kaže prof. Živojinović, Narodni dom u Idvoru, završi. Umro je u toku njegove gradnje.

“Kada je završen, 1936, godinu posle njegove smrti, Dom je bio najlepša građevina u ono vreme. I najsavremenija”, priča Ivan Dević, vodič-volonter kroz Muzejski kompleks “Mihajlo Idvorski Pupin” koji, pored Narodnog doma, čine još Pupinova rodna kuća, muzej i crkva Blagoveštenja sa portom pretvorenom u park u kome dominira spomenik Mihajlu Pupinu, rad vajara Aleksandra Zarina. “Dom je imao kanalizaciju koja i danas funkcioniše, podrum koji voda nikad nije poplavila iako je Idvor često natopljen vodom, generator za struju, radio, razglas, salu sa 150 sedišta, galeriju, binu, čitaonicu, sef u kome se i danas čuvaju vredne dragocenosti, crkvene knjige, dokumenta, poznati Predićev portret Mihajla Pupina”.

Namernik koji prvi put poseti muzejski kompleks u Idvoru lako može primetiti da su Narodni dom i Blagoveštenska crkva iz 1803, sa ikonostasom koji je oslikao Steva Todorović, u istoj osi.

“Pupin je blisko sarađivao sa idvorskom crkvom”, kaže Dević, “dopisivao se sa sveštenikom Vlajkom Nikolinom. Shvatio je da njegova zadužbina mora biti u centru Idvora i tražio od crkvene opštine da ustupi komad zemlje za tu namenu. Ovo prvobitno i nije bilo crkveno zemljište već manjež na kome su se lokalni graničari postrojavali, vršili smotre, vežbali, jer je Idvor u vreme Vojne granice bio jedno od komandnih čvorišta”.

Istorijski događaji koji su posle Pupinove smrti usledili u zemlji (tmurna politička previranja) i na međunarodnom planu (novi svetski rat) nisu išli naruku njegovom plemenitom zaveštanju i gotovo romantičarskom shvatanju da je “Bog stvorio Jugoslaviju da svojom baštovanskom industrijom zauzme u Evropi ono mesto koje Kalifornija i Florida zauzimaju u Sjedinjenim Državama”. Iza rata, sem što je jedan ugledni institut poneo njegovo ime, Pupin je pomalo bio zaboravljen, namerno ili nenamerno potiskivan iz javnosti.

Kada je učitelj Dragiša Matić došao u Idvor da tu dočeka i penziju, nije znao ko je Mihajlo Pupin.

„Mislio sam da je Pupin neki ugledni partizanski borac, kao Sava Kovačević ili Ivan Milutinović, pa škola nosi njegovo ime. Učiteljska škola je u moje vreme bila značajna škola, ali u njoj o Pupinu ništa nisam mogao čuti“, seća se danas idvorski Uča koji je, interesujući se za ličnost ovog čuvenog Idvorca, stekao „ličnu afirmaciju“ i bio inicijator obeležavanja 125. godišnjice njegovog rođenja. Dok je Pupinova autobiografija u skraćenom obliku bila obavezna lektira na američkim koledžima, srpski đaci i učitelji o njoj ništa nisu znali. Ona je u Sjedinjenim Državama doživela devetnaest izdanja a srpski prevod s engleskog izvornika štampan je tek dva puta (1929. i 1979).

Dević misli da je to zbog njegovog prijateljstva s kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, odnosa prema dinastiji koja je svrgnuta s vlasti a i prononsiranog srpstva, krajnje nesebičnog zalaganja za Srbiju u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.

“Tokom čitavog svog dugog i časnog života, stekavši znajem i radom veliku slavu i bogatstvo, M. Pupin je ostao Srbin pravoslavne vere, štaviše stepen iznad onoga što to Srbin i pravoslavac znači - bio je Srbin iz Banata, potomak graničara”, naglašava on.

Pošto nije bilo Mihajla Pupina da usmerava njegovu prosvetnu delatnost u zemljoradnji, pre svega voćarstvu, Dom je uvek bio neka vrsta narodnog univerziteta. Naš sagovornik ne zna nijednog Idvorca koji je završio poljoprivrednu školu, fakultet ili bio stipendista “Fonda Mihajlo Pupin” za školovanje siromašne dece, koji je prestao da radi 1941. U Narodnom domu su, veli, održavane priredbe, filmske projekcije, lokalni politički skupovi, a posle Drugog svetskog rata jedno vreme je služio kao magacin za otkup žita.

Tavorio je u tom svojstvu sve do obeležavanja 150. godišnjice Pupinovog rođenja, 1979. Tada je osnovana Zadužbina Mihajla Pupina kao posebna ustanova. Uz lepo akademsko zdanje i za današanje prilike, čije pročelje tik iznad ulaznih vrata krasi Meštrovićeva bista idvorskog velikana, dozidani deo od ljutog armiranog betona (sala sa 300 sedišta i drugim prostorijama) koji on nije predvideo, narušio je jednu skladnu, gotovo prirodnu ambijentalnu celinu. To su danas “hladne i tuđe zidine”, dok Pupinov dom podseća Idvorce “na bratsku ljubav” koja ga je “sagradila i njima posvetila”.

Obnova pre postavke

Pupinov muzej je u staroj školskoj zgradi, s kraja XVIII veka, na ivici prostrane i lepo uređene crkvene porte. U jednom pismu parohu Nikolinu interesuje se za drveće posađeno u porti i žali što se lipe nisu primile. Otvoren je preko čitavog dana, veli kustos Dević, inače nastavnik biologije u ovdašnjoj osnovnoj školi. Još je učiteljici Milici Tokin, 1922. Pupin odobrio da školu nazove njegovim imenom. “Postavka je iz polovine sedamdesetih godina prošlog veka, već malo zastarela, demode, i hronološki opisuje život i rad Mihajla Pupina, njegova naučna dostignuća. Mogu se videti i nekoliko autentičnih dokumenata, Pupinovi kalemovi koji i danas rade, fotografije ličnosti koje je Pupin naročito cenio (Karađorđa, Filipa Višnjića, fizičara Benjamina Franklina, prvog Amerikanca za koga je uopšte čuo, majke Olimpijade), jedna opaklijja, čobanski kaput od ovčjeg sukna kakav je i Mihajlo nosio čuvajući stoku, sa bundašem (ovčje krzno okrenuto naopačke). Malo se Pupinovih izuma može uzeti u ruku, fizički opipati. Nova postavka čeka renoviranje zgrade koja je pod zaštitom države, a pravila zaštite u tom slučaju nalažu da se ona mora obnoviti u celosti. Naišla je kriza a za ove svrhe treba petanestak miliona dinara”, kaže Ivan Dević.

Njegov posao je da dočeka sve one koji dođu u Idvor, da ih provede kroz muzejski kompleks, da s njima ostvari kontakt. „To su uglavnom dečje ekskurzije, jednodnevni izleti najčešće beogradskih đaka, trećeg i četvrtog, petog i šestog razreda, ređe sedmog i osmog, a još ređe srednjoškolaca. Studenti gotovo da i ne dolaze. Nedavno su muzej posetili učenici iz Ivanjice. Na sreću, sve češće, mnogi ljudi krenu da obilaze ovaj kraj, pa kad dođu u Kovačicu, vide Galeriju naivne umetnosti, čuju za Pupinov muzej u Idvoru, svrate i završe na ručku u Carskoj bari. Ili obrnuto. Ima posetilaca koji znaju za Mihajla Pupina i njegov muzej i zato dolaze u Idvor.“

Sadašnja postavka je smeštena u jednoj od učionici u kojima je učitelj Dragiša Matić držao nastavu idvorskim đacima.

„Preko puta škole živeo je Đorđe Subičin, zvali smo ga deda Đoče, imao je 96 ili 97 godina, još bistrog uma i dobrog pamćenja“, seća se učitelj Matić. „Molio sam ga iz čiste znatiželje da mi priča o Pupinu, onako kako ga on pamti. On mi je, na svoj lalinski način, govorio o Miši oko koga se sve vrtelo u vreme letnjih ferija. Bio je, veli, vešt govornik i organizator iz čega sam zaključivao da je Mihajlo Pupin još u školskim danima imao liderske odlike. Zna se da je u Pančevu, prilikom dolaska Svetozara Miletića, palio i gazio austrougarsku zastavu ali se ne zna da je on bio pokretač jedne takve akcije. On je taj slobodoumni duh poneo iz porodice, iz priča Babe Batikina, koji je srpskog vožda lično poznavao. Bio je izuzetno fizički snažan, neprikosnoven u rvanju, kako Banaćani kažu, niko s njim nije smeo da se srve“.

Učitelj Dragiša Matić je godinama posetiocima muzeja pričao o Pupinu. Pored karaktera rođenog vođe i organizatora, ovog učitelja je posebno impresionirao Pupinov avanturistički duh, odvažnost da se uputi u Novi svet, u koji je krenuo, ipak, s majčinim blagoslovom.

„Morao sam neretko da branim taj njen stav prema sinovljevoj odluci da ode u daleki svet“, kaže. „Govorio sam onima koji su prekorevali njegovu majku Pijadu, kako su je Idvorci zvali, da je majka sklona da se žrtvuje, da se odrekne majčinskog zagrljaja, što mogu samo velike majke, ako smatra da će njeno čedo u dalekom svetu steći znanja neophodna za uspeh u životu. Pupin je u autobiografiji podigao majku na najviši stepenik“.

Kao učitelj po obrazovanju, ovaj idvorski penzioner i čuvar znanja i predanja o najslavnijem Idvorcu, bio je impresioniran i načinom na koji je Pupin rešavao probleme. „Ja sam od Mihajla Pupina učio učiteljski zanat. On je svima bio izuzetan mentor jer je svakom poslu prilazio studiozno, smišljeno, analitički. Šta god da sam novo saznao o Mihajlu Pupinu, ja sam u tom saznanju uživao“.

Tako je ispričao i za jedno pismo sveštenika u Opovu iz koga se vidi da je „Pupinova majka rođena u ovom banatskom selu 1817, kao Alimpijada Milanović, a ne Aleksić. To Aleksić je, kako Banaćani kažu, spitzname, nadimak. I da se udala za Konstantina Pupina iz Idvora. Ima, kaže, fotokopiju tog pisma. Ovaj idvorski učitelj počeo je intenzivnije da proučava Pupinov život i delo posle jednog pisma o Pupinu koje je poslao „Ilustrovanoj politici“, 1961. „Redakcija je to pismo, pisano rukom, učiteljski, malo preradila i objavila. Dobio sam mnoge telegrame s pohvalama, što mi je dalo podstreka da nastavim istim putem, postao sam pupinovac“, kaže prvi direktor Doma kulture „Mihajlo Pupin“, na čiji predlog je ova ustanova i ponela njegovo ime.

Prijateljstvo Mihajla Pupina i kralja Aleksandra puno je zanimljivih detalja, veli. U jednom pismu posle kraljeve pogibije u Marseju, Pupin bukvalno psuje francusko obezbeđenje. I nastavlja: „Prema nekim saznanjima, kralj je nudio Pupinu kad ode u penziju da dođe u Beograd, a država će mu na Dedinju, gde bude želeo, izgraditi dom u znak zahvalnosti za ogromnu pomoć svom narodu u Prvom svetskom ratu. Pupin je, kažu, ovako odgovorio na kraljevu ponudu: Ako bih i došao u Jugoslaviju i bio u Beogradu, ja bih na Višnjičkom bregu podigao svoj dom tako da, kada ujutru ustanem, vidim svoj Banat.

Glavni put bez putokaza

Kada se dolazeći iz Frakaždina ili Opova krene prema idvorskoj crkvi, čiji se barokni toranj odasvud vidi, naiđe se na tablu s natpisom Rodna kuća Mihajla I. Pupina. To je jedna prizemna, sveže okrečena stara banatska kuća. Svoj današnji izgled, veli Stevan Kapunac, direktor Muzejskog kompleksa, dobila je 2004, za 150. godišnjicu Pupinovog rođenja. Prethodno je kuća renovirana četvrt veka ranije kada su u Idvoru boravili i učesnici naučnog skupa o Mihajlu Pupinu održanom u Novom Sadu oktobra 1979.

- Zdanje koje danas vidimo nije autentična kuća u kojoj je ugledao svet Mihajlo Pupin. Ona se nalazila na tom istom mestu - kaže Kapunac. - Bila je to kuća od naboja, kakve su i druge graničarske kuće bile u to vreme. Ona je posle smrti Pupinove majke Olimpijade srušena, a plac su Pupinove sestre (Ljubica, Persida i Kristina) prodale, pa je on potom više puta menjao vlasnika dok, 1979. nije postao vlasništvo Doma kulture „Mihajlo I. Pupin“. Kuća se sastoji od kuhinje, središnje prostorije sa ognjištem, gostinske sobe, devojačke sobice (pretvorene u kabinet sa nekoliko Pupinovih dokumenata) i hodnika. Nameštaj ne pripada Mihajlovim roditeljima ali je autentičan, prikupljen u Idvoru, i oslikava vreme Pupinovog rođenja.

Direktor Kapunac i vodič-volonter sa još nekoliko saradnika pokušavaju da nađu trajniju namenu Narodnom domu Mihajla I. Pupina. Ali, ostvarenje tog krupnog zadatka je u Idvoru danas veoma komplikovano. Pupin je u autobiografiji objašnjavao američkom čitaocu da se njegovo rodno mesto „ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti“ ali da se ono „nalazi pored glavnog puta u Banatu“, koji je nekad „pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“. Odavno je s političke karte nestalo slavne carevine i jugoslovenske kraljevine, nestala je i država koja ju je nasledila, a malo banatsko selo je, zahvaljujući tvorcu daleke telefonije, ostalo na naučnoj mapi sveta. Kao Vukov Tršić ili Milankovićev Dalj. Ostao je i glavni banatski put. Samo na tom putu. kada se krene iz glavnog grada i prođe Čenta i skretanje za Perlez, nigde putokaza da je tu, odmah iza Farkaždina, čim se pređe Tamiš, Pupinov Idvor.

Ove godine, 12. marta, povodom 75 godina od smrti Pupinove smrti, vladika banatski Nikanor je u idvorskoj crkvi služio pomen, kome su pored Idvoraca, prisustvovali predstavnici Američke ambasade i predsednik Srpske akademije Nikola Hajdin.

M. Rajković