TEMA BROJA - MIHAJLO PUPIN

Pripremio: M. Rajković

Mihajlo Idvorski Pupin, naučnik, profesor Kolumbija univerziteta, diplomata

Gospodar električnih izuma

U Kasl Gardenu, u njujorškoj luci, 25. marta 1874. godine, među iskrcanim nemačkim putnicima s broda “Vestfalija”, koji je plovio iz Hamburga, bio je i mladić s crvenim fesom kakav su tada nosili Srbi u Bosni, koji je putovanje probdeo u potpalublju kraj toplog dimnjaka, da se ne bi smrzao od hladnoće. Imigrantske vlasti su odlučivali o useljavanju ili vraćanju svakog putnika natrag, istim brodom. Bez prtljaga i novca, znanja engleskog i bilo kakve škole, mladić je morao smesta da bude vraćen. Ali njegova inteligencija je znala tajnu lozinku. Upitan koga poznaje u Americi, rekao je: Franklina, Linkolna i Harijet Bičer, čiju je “Čiča Tominu kolibu” čitao u prevodu. S pohavlom da je imao “dobar ukus” u izboru poznanika našao se u Novom svetu

Čitaocima knjige From Immigrant to Inventor (Sa pašnjaka do naučenjaka) dobro je znan taj prvi susret njenog pisca Mihajla Pupina, tada dvadesetogodišnjaka, sa svojom, ispostaviće se, drugom domovinom, na čije tle stupa sa urođenom snalažljivošću i jakom voljom “da uspe kao useljenik”. Taj, u tom času lako odeveni mladić, s crvenim fesom na glavi (zbog koga će već sutradan morati da se potuče s grupom obesnih njujorških dečaka), koji je u Pragu prodao sve što je imao za najjeftiniju brodsku kartu, pa i topao kožuh i šubaru koje mu je majka kupila otpremivši ga na dalje školovanje, uspeo je u svom naumu. Jedan je od retkih Srba koji je u SAD postao “ugledan, uvažavan i bogat”. I više od toga: jedan od najslavnijih američkih useljenika.

Neki to nazivaju ostvarenjem njegovog “američkog sna”. Ako ovaj izraz, češće oveštala novinarska floskula podrazumeva želju za bogaćenjem, valja odmah reći: Pupin nije težio bogatstvu. “Nisam ja otišao u Ameriku kao pečalbar, da zaradim pare. Ja sam tamo otišao za znanjem, i znanje mi je donelo imanje, a ne obratno. Imanje je došlo kao nešto sporedno”, glasio je Pupinov odgovor svima koji su u njemu, pre svega, videli imućnog čoveka.

Pupinov dolazak u SAD označio je “početak njegovog briljantnog napredovanja od mladića sa nezavršenim i nedovoljnim obrazovanjem do svetski poznatog i priznatog naučnika”, kaže Vojin Popović, profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i redaktor Izabranih dela Mihajla I. Pupina, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva (Beograd, 1997). Pupinov život i rad su, dodaje Popović, “nesumnjiv dokaz” jedne “intelektualne snage i radne i naučne preduzimljivosti, intuicije i upornosti”.

Očev i majčin amanet

Neko je tačno primetio: Mihajlo Pupin je Srbin po rođenju a Amerikanac po obrazovanju. Iako je socijalno i intelektualno bio integrisan u američko društvo i njegovu kulturnu elitu, Pupin nikada nije zaboravljao na svoje poreklo, uvek ga je grejala neizmerna ljubav prema zavičaju i zemlji svojih predaka.

Rođen je u banatskom selu Idvor, koje je pripadalo Vojnoj granici, 27. septembra/9. oktobra (po novom kalendaru) 1854, kao pretposlednje od desetoro dece Konstantina i Olimpijade Pupin. Pored tri sestre, od petorice braće samo je on preživeo dečje bolesti. Kao naslednika porodičnog imanja roditelji su se posebno starali da ga “sačuvaju i upute u život”. Tu je mali Miša, kako su ga svi u selu zvali, slušajući priče vojnika-graničara na zimskim poselima, naročito starca Baba Batikina, koji je učestvovao u austrijskoj pobedi nad Napoleonom kod Asperna, jednom stigao do Moskve i lično poznavao Karađorđa (“Bio je moj prvi i najbolji učitelj istorije”) i drugujući “s vidljivim oblicima prirode” na prostranim idvorskim pašnjacima formirao svoj prvi pogled na svet. Još kao dečak želeo je da razume šta mu to priroda, kako bi rekao pesnik, govori “raznim jezicima”. Iz toplog roditeljskog doma je poneo uverenje da je “borba za pravo, pravicu i slobodu najuzvišenija stvar na ovome svetu”. Dobro je upamtio očev amanet, kada je car ukinuo Vojnu granicu i privilegije Srba graničara, da njegov sin neće “nikada biti carski vojnik” i majčine reči, sačuvane i za daleka neka pokolenja u autobiografiji: “Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pune večne slave...”

Pobuđen svetlošću zvezda na čistom letnjem nebu, zvukom crkevnog zvona koje poziva na večernju službu, načinom na koji gajdaš “saglašava” svoj instrument, Pupin se već u detinjstvu pita: šta je svetlost a šta zvuk? Odgovor na ova pitanja naći će mnogo godina kasnije i o tome pesnički nadahnto, kako to samo fizičari umeju, piše u sedmom, završnom kazivanju knjige Nova reformacija (The New Reformation, s podnaslovom Physical to Spiritual Realities, 1927). “Traganje za odgovorom na ta dva pitanja usmerilo je moju naučnu karijeru”, kaže.

Simon Kos, učitelj fizike u pančevačkoj realci, probudio je u darovitom dečaku ljubav prema ovoj nauci ali nije znao da mu protumači zašto se zvuk brže prostire kroz zemlju nego kroz vazduh, a čvrsta zemlja bolje prenosi zvučne signale od rastresite i uzorane, pojavu koju je on otkrio čuvajući sa drugom decom stoku na seoskim pašnjacima i žitna polja od noćnih kradljivaca. Pupin sa simpatijama govori o ovom svom profesoru, Slovencu, koji je pričom o Franklinovom otkriću nastanka munje i groma usadio u njegovu dušu “živi interes za Ameriku”, a Filadalefiju u kojoj je Franklin pravio eksperimente sa ključem i zmajem gradom o kome je maštao. A što se on ipak otisnuo u taj daleki i nepoznati svet, odgovornost je na sebe “preuzeo” njegov drugi omiljeni profesor, prota Vasa Živković, koji je realcima predavao katihizis (veronauku), jer on bio taj koji je ubedio Pupinove roditelje da školovanje nastavi u Pragu, u kome će posle iznenadne očeve smrti i doneti najvažniju životnu odluku. I bio je ovaj prota-pesnik “srećan” zbog toga, kada je Pupin prvi put posle devet godina došao u Idvor. “On je bio moj savetnik i prijatelj, zaštitinik iz doba mog detinjstva”, piše u autobiografiji o proti Živkoviću.

Kao useljenik, prvih meseci navikavanja na novi život, u predahu između povremenih i različitih poslova (čuva mazge na malom seoskom imanju u Delaveru, radi na duvanskim poljima, unosi ugalj, uređuje zapuštene podrume, lepi etikete na ambalaži), Pupin uči engleski jezik i, željan znanja, brzo postaje redovni posetilac čuvene Kuperove biblioteke. A kada je u fabrici keksa (Cracker factory on Cortland Street) konačno dobio stalni posao, platu i stan, kaže akademik Aleksandar Marinčić, mogao je da se više posveti savladavanju gradiva za prijemni ispit na koledžu. U tome će mu naročito pomoći nemački useljenik Bilharc, činovnik u istoj fabrici, znalac antičke istorije i književnosti, starogrčkog, latinskog i engleskog književnog jezika. “S velikim oduševljenjem izučava biografije velikih američkih stvaralaca, kao što su bili Morze, pronalazač telegrafa, Mak-Kormik, pronalazač žetelice, tvorac šivaće mašine Hao, veliki fizičar Henri i mnogi drugi”, navodi Marinčić.

Svi ovi životni napori iz prvih useljeničkih dana gurali su Pupina ka jednom cilju - studijama na prestižnom Kolumbija koledžu i daljem naučnom usavršavanju. Pupin je toliko dobro savladao grčki i latinski da se dvoumio šta da stidira - klasične nauke ili fiziku. Voleo je starogrčki, znao je čitave pasaže iz Ilijade i Ciceronove govore napamet.

Povratak u Evropu

Kada je juna 1883. godine završio školovanje na Kolumbija koledžu, postao je američki građanin i dobio stipendiju za postdiplomsko usavršavanje na Kembridžu, u Engleskoj, na kome su se školovali Njutn, Maksvel i drugi poznati naučnici, sa obavezom da se po završetku studija vrati u Njujork. Krenuvši za Evropu iz iste luke u kojoj se pre devet godina iskrcao, samo sada s luksuznim parobrodom “Florida”, govorio je sebi kako je onda kao “najveće blago” doneo “saznanje, duboko poštovanje i divljenje za najbolje tradicije” svoje(srpske) rase, a sada nosi “poštovanje i divljenje za velike tradicije” svoje druge domovine.

Vraćao se sa verom da će tamo, u Kembridžu, gde su radili istaknuti naučnici Lord Rejli, Džordž Stouks, Džon Džozef Tompson, Vilijam Tindal, preko “veoma složenih matematičkih formula” i razumevanja matematičke osnove Maksvelove teorije svetlosti doći do odgovora na pitanje koje ga je mučilo od ranih školskih dana: šta je svetlost? Zato je upisao tečaj iz matematike kod profesora Ruta, koji je uživao reputaciju “apostola matematike”. Pupinovi biografi navode da nije bio zadovoljan svojim znanjem iz matematike i da nije podnosio da su drugi bolji od njega. “Nikada se nisam osećao tako mali i ništavan kao na prvim Rutovim časovima”, priznao je. Ali, veli prof. Marinčić, jaka volja za učenjem održala ga je u grupi najboljih studenata matematike, zvanih trajposi, koji su se nadmetali u brzini rešavanja problema. Pupin je, međutim, napominje Marinčić, na Rutovim predavanjima “osetio i snagu i slabost čisto matematičkog prilaza problemima fizike, uviđajući sve više značaj laboratorijskog rada u njihovom rešavanju”.

Ako mu je tek objavljena nevelika Maksvelova knjiga “Materija i kretanje”, sa “mnogo delova fizike”, bila nadohvat ruke i pomogla da shvati da je “video pravu zvezdu o kojoj mi je majka pričala”, nije li ga onaj nevidljivi koordinator, leta 1884. odveo u Pariz da nauči francuski i kod bukinista u Latinskom kvartu kupi antikvarni primerak čuvene Lagranžove Analitičke mehanike, koja će mu desetak godina kasnije pokazati put do epohalnog otkrića daleke telefonije. Posle letnjih ferija, nameravao je da specijalizaciju u Londonu nastavi u Kevendiševoj laboratoriji, ali se pokolebao kada je za upravnika došao mladi fizičar Tompson. Učinio mu se previše mlad (samo dve godine mlađi od Pupina) da bi slušao njegova predavanja.

U tom trenutku stigla je vest sa Kolumbije da je postao prvi stipendista čuvenog fizičara Vilijema Tindala, Faradejevog naslednika u upravi Kraljevskog instituta u Londonu, čija je predavanja slušao u Njujorku, dok je bio pomoćnik ložača u kotlarnici fabrike keksa i čitao njegovu vrlo popularnu knjigu Toplota kao način kretanja. Bila je to, kaže, “naučna pesma u prozi”, u kojoj je našao odgovor na pitanje: šta je toplota i kako ona oblikuje i kali metalne odlivke? Tindal je preporučio Pupinu da naučno usavršavanje nastavi u Berlinu, u najpoznatijoj eksperimentalnoj školi toga vremena, kod profesora Hermana fon Holmholca i Kirhofa. Helmholc se bavio proučavanjem rezonatora, oscilacija metalnih ploča i akustičkim fenomenima. “Za vreme Pupinovog boravka u Berlinu, 1887. održana je čuvena sednica Društva za fiziku, kojom je predsedavao Helmholc”, podseća akademik Marinčić, “kada je prvi put objavljeno Hercovo istorijsko otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagntne talase”.

U Berlinu je pod mentorstvom Helmholca stekao doktorat iz fizičke hemije s ocenom “naročito se ističe”. Iako po obrazovanju elektroinženjer, Pupin će tek povratkom u Njujork početi da se bavi elektrotehnikom. S prijateljem Frensisom Krokerom osniva prvu elektrotehničku laboratoriju na Rudarskom odseku na Kolumbija koledžu. Bila je to, veli. prof. Marinčić, prva elektrotehnička škola u svetskim razmerama, hteli su “da dokažu zrelost elektrotehnike kao nove tehničke grane, koja može da se razvija nezavisno od mašinstva i fizike”. Pupin je najpre predavao matematičku fiziku, a potom i nauku o toploti, hidrauliku i dinamiku. Godine 1901. imenovan je za redovnog profesora elektromehanike. Držao je katedru sve do odlaska u penziju 1929.

Važio je za dobrog i rado slušanog predavača, izvanrednog pedagoga, zbog čega su studenti hrlili na elektrotehniku. Biti Pupinov učenik bila je”velika čast”, govorio je jednom Edvin Armstrong, pronalazač superheterodinskog prijemnika i frekvencijske modulacije u radiotehnici. Armstrong je jednom kazao o svom slavnom profesoru: “Ali ono što mnogi nisu mogli znati, bio je izvor inspiracije, kakav je on predstavljao za sve koji su radili oko njega. On je olakšavao hod onima koji su ga sledili”.

Drugi njegov učenik, nobelovac Isidor Rabi, pričao je u Idvoru, o 125. godišnjici Pupinovog rođenja: “Bio je plemenit i srećan čovek. Posedovao je gotovo neverovatan magnetizam. Kada bi ušao u salu ili laboratoriju, osećalo se da se atmosfera promenila. A kada bi izašao - kao da je neko isključio svetlo”.

Berlinski doktorant je uporedo sa akademskom gradio i naučnu karijeru.

- Prvi veliki uspeh u nauci Mihajlo Pupin je ostvario u oblasti harmonika izvora naizmenične struje. Pomoću oscilatornih kola, rezonatora, izdvajao je pojedine harmonike iz složeno-periodične struje i merio njihov intenzitet. Na izvestan način ovo je analogno sa Helmoholcovim ispitivanjem harmonika zvuka, ali je Pupinova tehnika merenja originalna, kao i sve ostalo pa je rezultate objavio u naučnim časopisima - naglašava Marinčić. - Na ovim rezultatima Pupin je zasnovao pronalazak višestruke telegrafije, univerzalne tehnike za prenos više signala po istom prenosnom putu, u tzv. frekvencijskom multipleksu. Danas se na ovaj način prenosi desetine hiljada telefonskih signala ili više desetina televizijskih. I u najmodernijoj tehnici prenosa preko optičkih kablova, primenjuje se Pupinov metod višestrukog iskorišćenja jedne linije za više nosilaca nezavisnih poruka.

Pupin je svoj princip električne rezonancije nazvao “električnim saglašava- njem”, sećajući se idvorskog gajdaša kako “saglašava” (štimuje) svoj instrument. Ovaj princip je docnije primenio u svojim brojnim patentima (rezonantno merno kolo, električni prenos pomoću rezonantnih kola, selektivni radio-prijemnici, antene). Pupinov pronalazak je omogućio pronalazak električnih filtera bez kojih ne bi mogao da bude napravljen višekanalni uređaj za telefonske i telegrafske prenose.

Najveće i najznačajnije otkriće

Prema nekim izvorima, Pupin je prvi u SAD napravio fotografiju pomoću rendgenskih zraka. Čim je saznao za Rentgenovo otkriće nepoznatih zraka koji prolaze kroz drvo, papir, izolatore i tanje metale, ostavljajući tragove na fotografskoj ploči, Pupin je “izvukao” iz zaborava vakuum cevi s kojima je proučavao prolaz struje kroz razređene gasove i već 2. januara 1896. napravio uspešne snimke. Postavljanjem fluoroscentnog zastora, koji mu je stavio na raspolaganje Tomas Edison, ispred filma, Pupin je skratio vreme ekspozcije za dvadeset puta, od jednog sata na nekoliko minuta. Na osnovu eksperimentalnih rezultata zaključio je da se udarom primarnih X-zraka generišu sekunadarni X-zraci. O svojim radovima u oblasti X-zraka Pupin je održao predavanje u Njujorškoj akademiji nauka.

Pupin je, takođe, prvi primenio rendgenske zrake u medicinske svrhe, kada mu je njujorški hirurg Bal poslao pacijenta kome je trebalo operisati levu ruku punu puščane sačme. Prvi pokušaj snimanja nije uspeo jer je pacijent bio “slab i nervozan da bi stajao mirno gotovo čitav sat”, koliko je trebalo vremena da bi se dobila fotografija. U drugom, Pupin Edisonov fluoroscentni ekran stavlja na fotografsku ploču a pacijentovu ruka na ekran. X-zraci su prvo delovali na ekran a ekran svojom fluoroscentnom svetlošću na fotografsku ploču. Dobijena je dobra fotografija pri ekspoziciji od samo nekoliko sekundi i pokazivala je brojna zrnca sačme kao da su “nacrtana perom i tušem”. Doktor Bal je mogao da svu sačmu povadi za vrlo kratko vreme. Tako je pacijent, po zanimanju advokat, ušao u istoriju rendgenologije. Bila je to prva slika dobijena pomoću X-zraka na ovaj način i prva operacija u Americi u kojoj se, prema snimku, odlučilo o njenom toku.

Proces skraćivanja vremena snimanja danas je univerzalno prihvaćen, ali niko Pupina ne pominje kao pronalazača zašto je i on sam kriv, jer zbog birokratske sporosti nije hteo da patentira svoj izum. Pupin je kasnije zapisao da je P. H. Batler mnogo više cenio njegov uspeh a njegova iskrena zahvalnost je inspirisala Pupinovu glasovitu poruku: “Ništa čoveka ne čini toliko srećnim kao njegovo pošteno uverenje da je učinio ono što je mogao, ulažući u svoj rad svoje najbolje sposobnosti”. Svoje otkriće sekundarnih rendgenskih zraka M. Pupin je ovako formulisao: “Svako telo izloženo dejstvu rendgenskih zraka zrači iz sebe te iste zrake”.

Samo nekoliko dana posle predavanja u njujorškoj akademiji Pupin je oboleo od jake upale pluća. Njegova supruga Sara Katarina Džekson, Amerikanka, udovica Frederika Egejta i sestra školskog druga i saradnika Vilijama Džeksona, s kojom se venčao u grčkoj crkvi u Londonu, 1888, koja ga je negovala, i sama je podlegla bolesti sa tragičnim ishodom. Pupin se povratio od bolesti ali je sporo i teško preboleo veliku tragediju, zbog čega je jedno vreme bio u dubokoj depresiji. Ostavši samo sa malom ćerkom, Vravarom, duže se oporavljao u selu Norfolk, gde je sledeće godine kupio imanje i sagradio veliku kamenu kuću. Tu je kasnije okupljao svoje brojne prijatelje.

Posle oporavka Pupin se poptuno posvetio svom najvećem i najznačajnijem otkriću - matematičkom rešenju problema prenosa naizmeničnih telefonskih struja po vodovima.

Najumnije glave onog doba tražile su odgovor na pitanje: kako da se čovečiji glas jasno i daleko čuje? I pre Pupina znalo se da glavnu smetnju u prenosu telefonskih signala stvara produžna kapacitivnost. Francuz Vaski i Englez Hevisajd konstatovali su da treba povećati induktivnost voda ali nisu uspeli da otkriju način kako da to izvedu. Pupin je krenuo od Lagranžovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodičnim umetnutim induktivnostima (kod telefonskih kablova na svaka 2 km, a kod vazdušnih telefonskih linija na svakih 8 do 10 km).

- Pupin je morao da sagradi veštački vod na kome je, u laboratorijskim uslovima ispitivao pojavu prostiranja telefonskih struja po vodovima. Izgradanja veštačkog voda, koji je verno oponašao realni vod, zahtevala je puno eksperimentisanja i proračunavanja. To mu, kaže Marinčić, ništa nije bilo lakše od razrade teorije induktivno opterećenih vodova. U pet kutija, veličine oko četvrt kubnog metra, Pupin je smestio veštački vod koji je bio ekvivalentan realnom kablu dužine 400 km. Na svaku milju rastojanja mogao je da umetne specijalni kalem ili da ga isključi. Bez kalemova to bi bio običan vod ili kabl. Tako je mogao da uporedi prenos po neopterećenom i opterećenom kablu i da nedvosmisleno potvrdi svoje teorijske analize.

Induktivni kalemovi se sastoje od gvozdenih prstenova oko kojih je namotana žica a po svom pronalazaču nazvani su Pupinovi kalemovi. U ovaj pronalazak Pupin je ugradio i jedno saznanje koje je kao dečak poneo iz Idvora - da zvuk mnogo bolje putuje kroz vodu ili zemlju nego kroz vazduh.

Svoju teoriju, danas u elektrotehnici poznatu kao teorija pupinizacije, Pupin je izložio u radu “Rasprostiranje dugih električnih talasa”, objavljenom u Institutu elektroinženjera, decembra 1899. godine. Taj epohalni pronalazak patentirao je 19. juna 1900. On predstavlja prekretnicu u razvoju međunarodnog telefonskog saobraćaja i u Pupinovom životu. Pupinove patente odmah su otkupile Američka telefonsko-telegrafska kompanija i evropska firma Simens” i time je “pupinizacija”, kako u jednom članku veli prof. Marinčić, “otpočela svoj trijumfalni put”. Značaj ovog otkrića smanjiće se tridesetak godina kasnije sa razvitkom elektronike, ali se pupinizacija u nekim specijalnim slučajevima primenjuje i danas.

Naučna i književna slava

Pupin je ubrzo prodao Markonijevoj kompaniji i svoje patente iz oblasti bežičnog prenosa signala koji su se odnosili na metod podešavanja kola u rezonansu i elektrolitički dektor. Ova patentirana otkrića donela su njegovom izumitelju ogromno bogatstvo i autoritet naučnika svetskog glasa, naročito na polju telekomunikacija. Međutim, iako je preko onih lestvica znanja, o kojima mu je majka govorila, dotakao sam nebeski svod, on je ostao “običan smrtnik”. Gledajući sve svoje medalje i priznanja, piše u autobiografiji, uvek se sećao onog profesora koji je “kudio zlu sreću” zbog toga što nije iz vrpce s tegovima, na svom stolu u učionici, izvukao onaj zaključak koji je on izvukao iz Lagranžovog modela opterećene vrpce. Zato je 14. jul 1884, kada je u Parizu kupio Lagranžovu knjigu za njega bio “srećan dan”.

Posle svog najvećeg otkrića, Mihajlo Pupin je sve manje prisutan u fundamentalnim tokovima naučnog istraživanja, a sve više posvećen pedagoškom radu - neki od najboljih njegovih učenika postali su nobelovci (Miliken, Armstrong, Rabi) - i problemima praktične primene “pupinizacije” u telefoniji.

U drugoj deceniji prošlog veka on je veoma angažovan na političkom i diplomatskom polju, kao generalni konzul Kraljevine Srbije u Njujorku.

Objavljivanjem autobiografij, 1923, za koju naredne godine dobija prestižnu Pulicerovu nagradu za književnost i poblicistiku otkrio je i svoj raskošni književni dar. U knjigama koje su sledile,”Nova reformacija” (1927) i “Romansa mašine” (1930), koje su i kod nas prevedene, izneo je svoje filozofske i kritičke poglede na nauku, ekonomiku i religiju, kao i na ulogu naučnika u napretku društva kroz istoriju, od Arhimeda do Maksvela i Ajnštajna, s kojim ga je vezivalo i prisno prijateljstvo.

Uvod u “Novu reformaciju”, kaže naš drugi vrsni poznavalac Pupinovog dela, prof. Vojim Petrović, predstavlja “gotovo enciklopedijski pregled istorije prirodnih nauka, izložen hronološkim i logičkim redom, obuhvatajući podrobnije period od poslednjih 400 godina. Tu se vidi kako Pupin suvereno vlada celom istorijom ovih nauka, budući temeljno upoznat sa svakim detaljem njihovih istinski čudesnih dramatičnih odvijanja”. Mi ćemo skromno dadati da je “Nova reformacija” najlepši ogled o fizičkoj i duhovnoj realnosti prirode, koje ne isključuju jedna drugu. Niko nije progovorio o odnosu nauke i religije na način kako je to učinio Mihajlo Pupin. I niko nije tako iskreno i dokumentovano branio ulogu mašine u razvoju Amerike od evropski kritičara (“mašinska civilizacija”) kao ovaj njen “famous immigrant” i“citizen born abroad”.

U prikazu Pupinovih memoara (Glasnik Istorijskog društva Matice srpske, 1930) Miloš Crnjanski njenog autora naziva “moćni gospodar električnih izuma” koji se i kao pisac pokazao “u najboljem svetlu”. On je čitavim svojim bićem i delom “u moćnom američkom svetu, dostojno oličavao naš narod”.

Pupin je umro u Njujorškoj bolnici (the Harkness Pavilion at the Medical Center) 12. marta 1935. Na isti martovski dan je krenuo iz Hamburga za Njujork. Počiva na groblju Vudlok, u Bronksu.

M. Rajković