JUBILEJI

Pripremio: Darko Mladenović

Vek avijacije u Srbiji

Sto godina ka visinama

Prvu leteću mašinu sa sopstvenim pogonom težu od vazduha na ovim prostorima konstruisao je i napravio Subatičanin Ivan Sarić, po ugledu na avion Luja Blerioa, koji je imao prilike da vidi prilikom boravka u Parizu, jula 1909. godine. Napravio ga je sa više sopstvenih, originalnih rešenja

Dr Vladimir Aleksić

San čoveka da leti star je koliko i čovečanstvo, a rad na njegovom ostvarenju trajao je vekovima. Gotovo u svim civilizacijama Starog veka postoje mitovi i legende o čovekovim letovima i letećim mašinama. Krajem 15. veka, Leonardo Da Vinči bio je fasciniran letenjem. Za sobom je ostavio nacrte nekoliko mašina, među kojima i nacrt za helikopter koji bi bio pokretan snagom četiri čoveka i koji ne bi mogao da poleti, ali i mašina koje bi verovatno mogle poleteti. Osim što je napravio nacrte koji imitiraju ptičija krila, predlagao je i letelice sa krilima kao u slepog miša. U svojim beleškama se osvrće i na ideje o padobranu koje je razrađivao samo teoretski. Kao pogon predviđao je ljudsku snagu mada je znao da to može da se razmatra i funkcioniše samo teorijski.

Prvi letovi balona koji su se mogli popeti visoko u nebo delo su čuvenih Francuza, braće Montgolfijer. Oni su 1783. izvršila prvi let balonom dostigavši visinu od 300 m a sam balon je preleteo razdaljinu od 1500 m. Iste godine let je ponovljen, ali sa ljudskom posadom pri čemu je balon preleteo Pariz i spustio se na tlo desetak kilometara od grada. Let je trajao 25 minuta.

Nemačkog mašinskog inženjera Ota Lilientala smatraju ocem jedriličarstva. Studirajući letove ptica, Liliental je razmišljao o pravljenju letelice sa pokretnim krilima, ali je ubrzo odbacio tu ideju i krenuo u razvoj letelice sa nepomičnim krilima. Godine 1891. obavio je prvi let jedrilicom koja je mogla da ponese čoveka. Taj let je trajao svega nekoliko sekundi, pri čemu je jedrilica preletela 25 m, ali je sve ovo dalo podstreka Lilientalu koji je sa novim modelima leteo i do 250 m. Obavio je više od dve hiljade letova jedrilicama svoje proizvodnje a nezgoda u kojoj je izgubio život sprečila ga je da testira jedrilicu pogonjenu motorom.

Izrada letelice u dvorištu sanatorijuma u Pančevu

Na prvi let avionom - letelicom na sopstveni pogon čekalo se do početka 20. veka. Dvojica američkih biciklista, braća Vilbur i Orvil Rajt vršili su eksperimente leteći jedrilicama. Isprobavajući gotovo četrdeset modela, usavršili su način upravljanja, a zatim krenuli u razvoj prvog dvokrilca sa motornim pogonom. Avion je nazvan “flajer” i imao je ugrađen benzinski motor koji su braća sama napravila. Prvi let avionom braća Rajt su ostvarila 17. decembra 1903. godine preletevši razdaljinu od 37 m za 12 sekundi.

Luj Blerio, francuski fabrikant automobila, bio je veliki zaljubljenik u leteće mašine, a u istoriji je ostao zabeležen kao jedan od pionira vazduhoplovstva. Leteo je na avionima sopstvene konstrukcije. Kada je engleski list “Daily Mail” raspisao nagradu od 25.000 franaka onome ko prvi preleti kanal La Manš, Blerio je to učinio 25. jula 1909. Poleteo je iz francuskog grada Kalea i sleteo, posle 32 minuta, u engleski grad Dover, čime je postao prvi vazduhoplovac u istoriji koji je preleteo La Manš.

“A ondak je letijo jeroplan...“

Pioniri avijacije su, poneseni Blerioovim uspehom, priređivali letačke priredbe širom Evrope. Sam Luj Blerio bio je među promoterima novih letećih mašina pa je, septembra 1909. leteo u Berlinu, pred publikom i nemačkim carom, a zatim i u Beču. U oktobru je leteo u Bukureštu i Budimpešti, a početkom 1910. je u Carigradu doživeo težak udes, zbog čega nije ostvarena poseta Beogradu, predviđena za 21. mart.

Češki pilot i mehaničar Rudolf Simon je, septembra 1910, došao u srpsku prestonicu, gde je planirao da zainteresovanom građanstvu predstavi aeroplan. Simon je avionom “loner-simon 2”, tokom trenažnog leta 18. septembra 1910, pred novinarima i malobrojnom publikom, izvršio prvi let avionom iznad Beograda. Poleteo je sa improvizovanog letelišta na Banjici, sa prostora prekoputa današnje VMA. Simon se tog dana vinuo u nebo do visine od oko 15 m, napravio zaokret i uspešno prizemljio letelicu, na opšte oduševljenje prisutnih. Ohrabren ovim uspehom, zakazao je javnu demonstraciju leta aeroplanom. Međutim, avion je zbog kvara motora u zaokretu krilom udario u zemlju, pri čemu je letelica teško oštećena.

Petar Sarić (drugi s desna)

Neposredno po odlasku Simona, u Beograd je doputovao ruski pilot Boris Maslenikov, koji je avionom „moris farman“ došao iz Sofije, gde je novembra 1910. leteo sa bugarskim carem Borisom. Ovaj mladi avijatičar je ostao u Beogradu nekoliko nedelja i za to vreme obavio dvadesetak uspešnih letova, poletavši sa posebno uređenog Banjičkog polja koje je tako postalo prvo srpsko letelište. Prvi let znameniti Rus je obavio 18. decembra, a vest o ovom poduhvatu se brzo proširila Beogradom. Letački program se sastojao od jednog do dva leta, na maloj visini, retko kad iznad stotinu metara.

Na Banjicu su 24. decembra došli i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, kraljević Đorđe i princ Pavle, koje je posle leta Maslenikov upoznao sa konstrukcijom letelice. Članovi kraljevske porodice su se narednih dana priključili Maslenikovu kao putnici; najpre kraljević Đorđe a zatim i princ Pavle dok je kralj Petar I posmatrao letove sa zemlje. Do 2. januara 1911. sa Maslenikovim je letelo više oficira i građana.

Neposredno pred odlazak Maslenikova, u Beograd su doputovala dvojica vrsnih avijatičara, Srbin Mihajlo Merćep i Slovenac Eduard Rusjan. U Merćepovoj radionici u Zagrebu, tokom jeseni 1910, oni su sagradili jednokrilac koji su nazvali “merćep-rusjan”. Zbog snega na Banjici, za uzletište su odabrali zaravan nedaleko od Nebojšine kule na Kalemegdanu i zakazali prvi let na pravoslavni Božić 1911. godine. Na dan zakazanog leta počela je da duva košava pa je let otkazan do 9. januara kada se vetar stišao. Aeroplan sa Rusjanom se brzo odlepio od zemlje i preleteo bedem tvrđave, zatim je napravio zaokret iznad Save i preleteo železničku stanicu, posle čega je Rusjan ponovo preleteo reku i krenuo ka mestu za sletanje. Avion je ubrzo uleteo u turbulenciju pri čemu je popustila krhka konstrukcija pa je avion pao na bedem pored reke. Edvard Rusjan je u tom udesu poginuo i postao prva žrtva avijacije u ovom delu Evrope.

Češki pilot Jan Čermak je bio naredni vazduhoplovac koji je leteo iznad Beograda, oktobra 1911. Na letelištu na Banjici, napravio je dvadeset pet uspešnih letova. Uleto 1912. žitelji Beograda su imali prilike da iznad centra grada, na potezu Kalemegdan-Terazije, vide avion “blerio 11” na visini od preko 500 m. Upravljao je Đovani Vidmar.

Pioniri vazduhoplovstva u Srbiji

Izrada letelice u dvorištu sanatorijuma u Pančevu

Našu prvu jedrilicu sagradio je pančevački lekar dr Vladimir Aleksić. Pretpostavlja se da je Aleksić saznao nešto više o vazduhoplovstvu za vreme studija medicine u Gracu ili tokom svojih putovanja Evropom. Bio je odličan poznavalac istorije vazduhoplovstva, pratio je radove braće Rajt, a posedovao je i obimnu literaturu o tehnici i konstrukciji tadašnjih letelica. Tokom 1907. počeo je da pravi modele aviona koje je bacao sa krova sanatorijuma u kojem je radio.

Prema sećanju svedoka, prvi modeli su padali i lomili se, ali su kasniji uspešno leteli. Radeći na njima, uz tadašnja saznanja iz literature i štampe, odlučio je da se upusti u izradu letelice u prirodnoj veličini. Avgusta 1908. otputovao je u Pariz, gde je prisustvovao letovima braće Rajt i iskoristio priliku da pribavi materijale za izradu letelice i podatke o motorima koji su tada ugrađivani.

Po povratku u Pančevo, Aleksić je počeo sa konstruisanjem jedrilice većih dimenzija. Gradnja letelice je bila poverena iskusnom stolaru Jordanu, koji je po Aleksićevim nacrtima izradio jedrilice ujesen 1909. Reč je o dvokrilcu od drveta, španske trske i platna. Krila su bila različitog raspona (gornje krilo je bilo većeg raspona) a jedrilica je bila dugačka 6 m. Cela naprava bila je teška oko 70 kg. Imala je noseće površine od 44 m2. Aeroplan, kako je svoju jedrilicu nazvao Aleksić, bio je izgrađen od drvenih cevi. Na krajevima gornje površine bili su pokretni delovi povezani čeličnim užadima preko komandne palice, kojom se zauzimao željeni pravac. Umesto točkova upotrebio je skije. Jedrilica je bila velikih dimenzija jer je Aleksić planirao da ugradi motor i da je pretvori u avion.

Avion Vladimira Aleksića

Prvi let bio je zakazan za 17. oktobar 1909. na terenu gradskog vašarišta, na području današnje fabrike aviona “Utva”, kod Pančeva. Pošto jedrilica nije imala pogon, Aleksić je poleteo tako što je letelica lansirana uz pomoć zategnute gume. Jedrilica se odigla od zemlje na svega nekoliko metara i, posle desetak metara, udarila o tle. Srećom, pilot je ostao nepovređen.

Iako je prvi let bio neupešan, Aleksić je bio prvi Srbin koji je poleteo na svom vazduhoplovu. Imao je planove da na jedrilicu ugradi motor i da promeni konstrukciju ali ga je u tome sprečila prerana smrt, 1911. godine.

Ivan Sarić

Sarić pred poletanje, na hipodromu u Subotici

Svestrani sportista, Subotičanin Ivan Sarić se spletom okolnosti, juna 1909. našao na vojnom aerodromu u okolini Pariza, gde je prvi put video leteće mašine kojima su leteli pioniri vazduhoplovstva pripremajući se za prelet La Manša. Sarić je do tada imao prilike da u novinama čita o poduhvatima prvih vazduhoplovaca i, u trenutku kada je video avion, rodila mu se ideja da i sam izgradi jedan. U to vreme nije bilo dozvoljeno fotografisanje letelica, ali je Sarić krišom napravio snimak letelice čuvenog Luja Blerioa kojom je ovaj preleteo La Manš.

Par dana posle ovog istorijskog susreta, Sarić je pravio skice aviona u rodnoj Subotici. Ubrzo je kupio potrebnu drvenu građu dok je većinu metalnih delova izradio sam, u radionici na tavanu porodične kuće.

Iako je Sarićev avion rađen po uzoru na Blerioov, nije mu se dopao sistem upravljanja pa je razvio sopstveni, pričvrstivši šarkama krilca na krajeve krila. Za stajni trap su poslužili točkovi teretnog bicikla, a u oskudnu pilotsku kabinu je smestio baštensku stolicu od pletenog pruća. Oktobra 1909. bila je izrađena elisa a „anzani“ (delfos) motor stigao je u Suboticu početkom decembra. Na nagovor prijatelja, Sarić je izložio avion u foajeu Gradskog pozorišta, od 14. do 20. juna 1910. a potom ga prebacio u baraku koju je sagradio na hipodromu pored grada.

Ubrzo je počeo sa probama i pripremama za letenje. Leta te godine, posle nekoliko dugačkih rulanja, uspešno je poleteo svojim avionom. Narednih dana je svakodnevno leteo i uvežbavao tehniku pilotiranja.

Nije sve išlo glatko pa je, prilikom jednog od letova, kada je odlučio da napravi zaokret, zakačio krošnje drveća i završio na zemlji bez povrede. Istog dana je opravio aeroplan i nastavio sa vežbanjem. Sarićev let je obično bio na visini od oko 20 m a sastojao se od preleta hipodroma u dužini od oko 1000 m, posle čega bi usledio zaokret i sletanje ispred hangara. Krajem jula doživeo je još jednu nezgodu, posle koje je zaključio da je „anzani“ motor preslab za njegovu letelicu.

Pošto nije imao sredstava za kupovinu snažnijeg motora, odlučio je da sam konstruiše i izradi motor od pet cilindara. Uz pomoć subotičkih majstora, izradio je većinu delova, iz Nemačke je nabavio osovinu, a karburator je skinuo sa “anzanija”. U prvoj verziji motor je radio kao rotativni, ali pošto nije razvijao dovoljno snage, Sarić ga je prepravio u fiksni.

Posle uspešnih proba sa novim motorom, Sarić je zakazao svoj prvi javni let za 16. oktobar 1910. na hipodromu. Iako su tog dana bile nepovoljne vremenske prilike, odlučio je da ne otkaže let. Pred oko 7000 ljudi, među kojima su se nalazili gradski dostojanstvenici i novinari, Sarić je na visini do 30 m, u širokom luku, obleteo celo trkalište preletevši više od 3 km. Na sletanju, u drug?m l?tu puk?? je cilind?r n? m?t?ru, ali je Sarić ipak bezbedno sleteo, burno pozdravljen od okupljenog sveta.

Tokom 1911. počeo je da radi na novom avionu, kojim je obavljao probne letove ali su ga prilike pred rat omele. Bio je mobilisan i poslat u fabriku aviona, gde je kontrolisao gradnju. Po završetku rata, Sarić se povukao iz vazduhoplovstva i živeo mirnim životom u Subotici, do smrti u devedesetoj godini.

Darko Mladenović