INSEKTI
Pripremio: Filip Franeta
Biber, so i bube
Jedna od stvari koje nikako ne biste smeli pominjati u kuhinjama širom zapadnog sveta su insekti! Prva misao koja bi mogla pasti na um su nepozvani gosti koje je moguće sresti u kuhinjama i ostavama, sa dobro poznatim narodnim nazivima: bubašvabe, bubarusi i mravi. Teško bi bilo ko pomislio da je insekte moguće pomenuti i kao stavku u jelovniku. Ipak, u mnogim zemljama insekti se uobičajeno koriste kao redovni obroci ili čak kao delikates, od njih se prave specijalni napici, a neki narodi su svoj opstanak u dobroj meri zasnivali na ovim stvorenjima
 |
Gusenice za ljubitelje žestokog |
Postoji velika odbojnost prema insektima, njihovo prisustvo se smatra prvim znakom nedostatka higijene. Gajimo veliki strah kada ugledamo nepoznato stvorenje u našem životnom prostoru i činimo sve da bismo se otarasili ovih bića, trujemo njih pa i sebe. Isto tako, često se misli da su oni narodi koji koriste insekte u ishrani stanovnici primitivnih zemalja koji ih jedu iz nužde, odnosno radi pukog preživljavanja. Da li je zaista tako?
Jedan od naroda koji su razvili tesan odnos s insektima i čiji je život protkan pričama i mitovima o njima, jesu Aboridžini. U nekim delovima Australije sa pustinjskom klimom, kod ovih ljudi se razvila prava zavisnost prema određenim insektima. U takvim uslovima je bilo prisutno malo hrane i postala je nužnost osloniti se na bilo šta što priroda nudi. Tako su, u planinama jugoistočne Australije, aboridžinska plemena imala običaj da sakupljaju jednu vrstu noćnog leptira u narodu zvanu “bogong” (Agrotis infusa), koja se masovno skriva ispod stena i pukotina drveća da bi izbegla najtopliji period u godini. Takva gozba privlačila bi pripadnike različitih plemena, a leptire su pekli žarom koji je stavljan preko sloja peska.
Još jedan često upotrebljavani insekt je bio i leptir Xyleutes leucomochla ili Endoxyla leucomochla. U ovom slučaju su korišćeni larveni stadijumi - gusenice, koje su uglavnom sakupljali žene i deca vadeći ih iz korena drveća. Ipak, sa sve modernijim i lakšim načinom života koji donosi zapadna civilizacija, ti običaji i potrebe su počeli da padaju u zaborav, prvenstveno zbog sve češćeg odlaska Aboridžina u gradove i njihovog prelaska na drugačiji način života i ishrane.
Noćni leptiri ili moljci? |
 Kada neko pomene leptire, po pravilu pomišljamo na dnevne leptire, one koje po sunčanom vremenu viđamo na livadi, u parku ili dvorištu. Zapravo, ti leptiri čine samo mali deo reda Lepidoptera. Daleko su brojniji oni leptiri koje ćemo obično videti noću okupljene oko neke svetiljke.
Ta daleko brojnija grupa leptira u našem jeziku zvanično se zove noćni leptiri. Analogija je jasna, po pravilu ih zapažamo noću pa su i kod nas dobili ime kakvo im je dato u većini današnjih jezika. U zemljama engleskog govornog područja, međutim, ta podela je drugačija i koriste se izrazi butterflies i moths, koje uslovno možemo prevesti kao leptiri i moljci.
Takvo rešenje ima svoje pogodnosti. Naime, u veliku grupu ‘noćnih leptira' su svrstane mnoge vrste, pa i neke koje su zapravo aktivne danju, i u engleskom ih je onda moguće svrstati u podgrupu ‘danju aktivnih moljaca' (diurnal moths). Pokušaj da nešto slično izvedemo u drugim jezicima doveo bi nas do fraze ‘danju aktivni noćni leptiri', što se očito pretvara u besmislicu.
Ni engleska varijanta sigurno nije idealna. Kada pokušate da njihovo rešenje primenite u našem jeziku, mnogima se neće dopasti. Čim upotrebite reč moljac, većina vaših sagovornika će pomisliti na male leptire koji čekaju našu nepažnju da nam upropaste džempere u plakarima, ali ne i na druge insekte iz ove velike grupe.
Zanimljivo rešenje su našli Šveđani koji, kao i većina naroda, leptire dele na dnevne i noćne. Ponajveći problem su predstavljale zigene (familija Zygaenidae), leptiri živih boja koji zbog svoje građe spadaju u noćne leptire, a zapravo su aktivni danju. Šveđani su zigene proglasili za ‘počasne dnevne leptire' i proučavaju ih zajedno sa dnevnim leptirima ne remeteći utvrđenu nomenklaturu.
Još jednu zanimljivost predstavlja činjenica da su malobrojniji dnevni leptiri razvrstani u dve nadfamilije (ili superfamilije), dok znatno brojniji noćni leptiri (ili moljci) čine samo jednu.
Ako poželite da počnete da se leptirima bavite kao hobijem, svakako treba da imate u vidu još jednu razliku između dnevnih i noćnih leptira. Način njihovog proučavanja se znatno razlikuje, pa je bolje to znati pre nego što rešite da li ćete akcenat staviti na dnevne ili noćne.
Proučavanje dnevnih leptira se bazira na obilascima terena i podrazumeva dosta pešačenja. Potrebno je malo pribora, može biti dovoljan i samo fotoaparat, mada se preporučuje da sa sobom imate i entomološku mrežu radi hvatanja spornih primeraka. Za proučavanje noćnih leptira treba da se reše oni koji ne vole ili ne mogu da pešače, jer je to uglavnom statičan posao. Ljubitelj noćnih leptira treba da ima makar jednu snažnu svetiljku, belo platno na koje će se moljci okupljati, teglice za hvatanje i uspavljivanje primeraka koje želi u svojoj kolekciji, a ranije ili kasnije treba da nabavi i generator da bi mogao ostatak pribora da postavi na udaljenim mestima gde nema drugog izvora električne energije.
Milan Đurić |
Velika zastupljenost insekata u ishrani prisutnaje i kod mnogih afričkih naroda. Na tom kontinentu se mnogo više vrsta rado jede, ponajviše zbog tropske klime nekih afričkih zemalja koja povećava i izbor i dostupnost insekata. Pored velikog broja larvi tvrdokrilaca i gusenica, često se u narodima srednjeg i južnog dela Afrike koriste termiti i njihove larve. Posebno su atraktivne veće vrste, obično iz roda Macrotermes, kao i više vrsta velikih skakavaca, a poznato je da se koriste i larve muva.
U Africi ne samo da su insekti prisutni u ishrani, već se i veliki deo prehrambrene industrije zasniva na njima. Tako se gusenice jedne vrste noćnog leptira zvane “mopan gusenice” (Imbrasia belina) gaje u velikoj meri. Procene su da se u čitavoj Africi, osamdesetih godina prošlog veka, proizvodilo oko 1.600 t mopan gusenica godišnje. Navedena brojka ne uključuje lokalno gajenje i sakupljanje primeraka, a taj leptir je bio toliko tražen i lovljen da je poslednjih godina njegov opstanak u prirodi doveden u pitanje. Koriste se pržene ili sušene, ali i kao dodatak za pripremu raznih jela.
U Aziji su insekti sastavni deo menija već hiljadama godina. I dok je verovatno mnogima poznato da Kinezi, Tajlanđani i Vijetnamci imaju, za zapadno poimanje, ekscentričan ukus, nije svako upućen u šarenoliki šestonožni repertoar japanske kuhinje. I pored toga što žive u jednoj od najrazvijenijih zemalja sveta, Japanci se teško odriču svojih običaja, a jedan od njih je degustiranje najrazličitijih vrsta insekata. Tako u nekim tradicionalnim japanskim restoranima možete naručiti kuvane larve osa iz roda Vespula, zvane “hačinoko”, larve raznih slatkovodnih buba u soja sosu (uglavnom iz porodica Trichoptera i Plecoptera), zvane “zazamuši”, pržene skakavce iz roda Oxya popularno zvane “inago”, a mogu se naći čak i prženi cvrčci iz porodice Cicadidae zvani “semi”.
Na kraju, insekti u ishrani nisu strani ni u zemljama Južne i Srednje Amerike. U Meksiku se koristi jedna vrsta crvenih skakavca (rod Sphenarium) zvanih “čapulines”, koji se jedu prženi kao grickalice. Iz Meksika dolazi i poznata “tekila sa crvom”, koja je zapravo vrsta srodnog pića zvanog mezkal ili meskal, takođe dobijenog destilovanjem jedne biljke iz roda Agava, dok je crv zapravo gusenica. To su gusenice insekata iz nekoliko rodova dnevnih i noćnih leptira (rodovi Aegiale, Hypopta i Comadia) koji se i sami hrane agavama. Za razliku od prethodnih specijaliteta, ovo je piće novijeg kova; domišljati Meksikanci su odlučili da gusenice, koje neizbežno bivaju skuvane zajedno sa strukovima agave, ubace u alkoholno piće i naprave svojevrsnu atrakciju, usput pripisujući gusenicam lekovita i čudotvorna dejstva.
Gusenice iz meskala, kao i druge vrste gusenica insekata koje se koriste u ishrani, sadrže velike količine proteina, masti, minerala i vitamina. Neke vrste su posebno bogate gvožđem, cinkom i bakrom, druge pak nezasićenim masnim kiselinama, dok neke imaju velike količine lizina, aminokiseline koju čovek ne može sam da sintetizuje već potrebne doze obezbeđuje uglavnom iz žitarica.
Pored svega pomenutog, insekti ipak predstavljaju beznačajan udeo ljudskog unosa hrane, kod mnogih izazivaju gađenje i odbojnost, a u mnogim delovima sveta njihovo korišćenje u ishrani postaje i tabu tema.
Zašto je to tako, teško je reći. Gadimo se i gnušamo insekata dok u jelovnik prihvatamo njihove srodnike zglavkare - rakove, škampe i jastoge, a još “čudnija” stvorenja - mekušce kao što su lignje, hobotnice i razne školjke - smatramo specijalitetima. U nekim drugim delovima sveta, insekti su, kao sto smo videli, sastavni deo svakodnevnih obroka. Odnos prema insektima u kuhinji očigledno je samo odraz velikih razlika među kulturama. Baš kao što insekti imaju različito mesto na trpezama širom sveta, oni se isto tako vezuju za drugačije simbole, mitove, pa čak i emocije.
Filip Franeta
|
