SVETSKA BAšTINA

Pripremio: Boris Naumović

Jelen sa Rodosa

U posedu sunca

Rodos, najveće i najpoznatije ostrvo arhipelaga Dodekanezi (doslovno „dvanaest ostrva“), leži na krajnjem jugoistoku teritorijalnih voda Grčke, tik uz južnu obalu Anadolije. Od blizu 170 hiljada stalnih stanovnika ostrva, više od polovine živi u gradu Rodosu, smeštenom na rtu koji, u vidu oštrog klina, štrči ka severoistoku

Prvobitni polis po imenu Rodos podignut je u antička vremena, udruženim naporom tri starija ostrvska grada: Jalisosa, Kamirosa i Lindosa, čiji akropolji u ostacima i danas postoje. Zidanje novog grada bilo je izraz potrebe za prestonim mestom ujedinjenog ostrva, a novopodignuto naselje dobilo je ime po Zevsovoj kćerki Rodi ili Rodini, udatoj za Sunčevog boga Heliosa, koji je postao simbol i zaštitnik Rodosa.

U slavu ujedinjenja, ostrvljani su u luci podigli čuvenog Kolosa, jedno od sedam čuda starog sveta. Kolos je nestao u razornom zemljotresu, a na njegovom mestu, u gradskoj luci, danas stoji kip jelena kao novi simbol ostrva.

Poklon solarnom božanstvu

Rodos je nekada bio prepun zmija koje su život ljudi na ostrvu učinile nesnosnim. Problem je rešen dovođenjem jelena i košuta; plemeniti četvoronošci su prosto izgazili zmije svojim kopitima. Turistički vodiči ovu priču predstavljaju i tumače doslovno pa je turisti mahom tako i shvataju. Ali, ona ima drugačiji smisao; priča čuva kristalizovano i simbolima izraženo sećanje na susret civilizacija koji se zbio u ambijentu ratnog trijumfa indoevropskih osvajača juga Evrope nad starosedelačkim Mediterancima.

Naziv „Ostrvo Sunca“ ne ukazuje na činjenicu da je Rodos bukvalno obasjan sunčevim zracima već da pripada Suncu, da je u posedu Sunca. Reč je o motivu vezanom za prastaru pagansku religioznost indoevropskih plemena koja su obožavala svetlost i u Suncu gledala vrhovnog boga.

Posle pobede nad domorodačkim nosiocima lunarno-htonskih kultova i verovanja mediteranskog sveta, osvojeno ostrvo posvetili su svom solarnom bogu. Taj bog nosi ime Helios dok reč „roda“, iz koje se izvodi ime Rodos, na novogrčkom, znači „točak“, što takođe ukazuje na simbolizam Sunca.

Kolos kao igra

Na drugoj strani, pod svetlom saznanja o zajedničkim korenima indoevropskih jezika, vrlo je verovatno postojanje veze između Kolosa i jelena. Po zvučnosti „kolos“ podseća na slovensku reč „kolo“, koja je takođe oznaka Sunčevih simbola (“kolo“ u smislu igre jeste simbolično oponašanje oblika Sunčevog diska - isti simbolički smisao ima i točak).

Kolosa u drugačijem značenju od pretpostavljenog pominje povesničar 18. veka Anton Gotlib koji od kasnoantičkog pisca Strabona preuzima navod po kojem je u zemlji Sarmata, u današnjoj južnoj Rusiji, postojala životinja po imenu kolos; bila je srednje veličine, bele boje, a po izgledu nešto između jelena i ovna. Gotlib smatra da se, u nešto izmenjenoj formi, naziv kolos zadržao kod Slovena u imenu losa. Los je severni jelen, a kip jelena je na mestu nekadašnjeg Kolosa u luci grada Rodosa.

Tri najstarija sazvežđa

Jelen je mitski simbol Sunca. Rogove i rogate životinje sakralizovali su, po svemu sudeći, i najdrevniji Indoevropljani. Nemački proučavalac indoevropskih tradicija, profesor Herman Virt tvrdio je da su tri najstarija sazvežđa koje je poštovala nordijska tradicija bila sazvežđa Losa (današnji Blizanci), Bika i Ovna. Rogovi, atributi ovih životinja, poseduju očigledne znake uzlaznosti i simbolizuju oslobođenje Sunca iz utrobe zime, dakle vreme posle zimske kratkodnevnice. U simboličko-mitskim slikama jelen, irvas ili los vuku Sunčeva kola.

Novovremeni izraz tog motiva jeste slika irvasa koji vuku sanke Deda-Mraza, sekularizovanog Božić-bate, vezanog za proslavu rođenja Hristovog, a zapravo pohrišćanjenog rođendana „nepobedivog Sunca“ koji je praznovan 25. decembra, dakle oko zimske kratkodnevnice. Sam Božić-bata, u srpskim običajnim predstavama, personifikacija je tek rođenog Sunca, o čemu svedoči i njegovo ime koje je deminutiv od reči bog i označava malog ili mladog boga. I sam hrišćanski doživljaj rogova kao pečata nečiste sile i đavola posredni je dokaz njihovog sakralnog karaktera jer predstavlja izraz crkvene demonizacije paganskih božanstava i simbola.

Priči o jelenu valja dodati podsećanje da se zmija, koju u priči sa Rodosa ubija eminentno htonsko-matrijarhalni pa i orgijastički simbol mediteransko-bliskoistočnog sveta, može naći u istim ili sličnim varijantama u orginalnim ili izmenjenim predstavama večite mitske bitke koja se na polju tradicije i umetnosti odvija između svetlosti i tame, plemenitosti i ništavila, duha i materije. Našem oku najpodesniji primer mračne zmijolikosti jeste aždaja probodena kopljem svetog Đorđa, hristijanizovanog Sunčevog ratnika, u čijem liku tradicija čuva delić indoevropskog rasejanja i susretanja sa starosedelačkim civilizacijama na jugu evroazijskog kontinenta.

Boris Naumović