FOTOREPORTAžA

Tekst i fotografije: Ibrahim HADŽIĆ

Zapisi iz prirode

OBLACI, OBLACI

Dva dana kroz uski procep na krovu posmatram nebo. Na plavetnom horizontu smenjuju se slike oblaka. Prisećam se stihova M. J. Ljermontova Oblaci, večni stranci...

Pokušavam da u toj nedefinisanoj, penastoj masi, pronađem neki smisao, neku sličnost sa nečim što sam već video. Kao na ogromnom filmskom platnu, promiču prizori. A slike oblaka nisu ništa drugo doli slike ružnih džinova, nosatih stvorenja sa niskim čelima i ogromnim vilicama, kratkim vratovima i zdepastim leđima, čiji donji udovi prelaze u bezobličnu masu.

Sreća je što ove prikaze gone snažni vetrovi pa se ta zastrašujuća lica na nebeskoj pozornici stalno menjaju i gube, te mi zato od njih ne preti nikakva opasnost. Tek što ih sagledam i još ne zadrhtim od straha, kad ono dune nekakav nevidljiv vetar i silne gromade razmota u pamučnu potku koja prekrije nebo. Taman odahnem, zatvorim oči u kratkom miru, ali pri novom pogledu primetim krdo nadolazećih monstruma.

GNEZDO

U šumarku nalazim na zemlji odbačeno ptičje gnezdo. Da li ga je ptica već iskoristila ili ga je oborio zimušnji sneg, ili prolećni vetar, ne znam, tek primećujem čudnu kombinaciju materijala od kojeg je napravljeno: kao osnova poslužile su duge borove iglice, kojih ima u izobilju okolo, i veliki broj kojekakvih žilica i korenčića, a nadgradnju su sačinjavale travke, lišajevi koji su skidani sa grana obližnjeg drveća, malo paperja, i puno vunenih dlaka, skinutih sa žičanih ograda ili šumskih žbunova, koje ovce ostavljaju pri provlačenju, plaćajući nametljivim bócama drumarinu, i kao pitanje: otkuda u tom gnezdu utkani komadići roze, ljubičaste i plave pređe?

Gde li je ptica nalazila te raznobojne džempere iz kojih je izvlačila niti i donosila ih u svoje gnezdo da ulepša i učini udobnijim stanište svoje buduće dece, ne znam. Da li je boja pređe od ikakve važnosti ili je to samo slučaj? No, ako je slučaj, zašto nije uzimala sve sa jednog odevnog komada, već se trudila da pribavi pređu različitih boja?

Prelazim prstom preko unutrašnjosti gnezda. Udobno je. Poželim da sam jaje i da se izlegnem u toj kućici i da moj prvi pogled padne na ono što je majstorski i sa ukusom izatkao jedan kljunić.

IZJUTRA... UVEČE...

Vraćam se iz šume kući. Usput prolazim kroz nepokošenu livadu. Nehotice pružam ruku i otkidam jedan cvet. Zatim namerno berem drugi. Odlučujem da napravim ceo buket. Razne vrste planinskog cveća polako se nagomilavaju u mojoj šaci i već na izlasku iz livade svežanj liči na pravi buket. Sa latica i listova otresam ili otpuhujem mušice, po kojeg mrava, bubamare i još kojekakve druge insekte.

Sa buketom stižem kući. Sa stalaže uzimam porculansku vazu i u nju stavljam doneto cveće. Nalivam vodu skoro do vrha grlića. Vazu stavljam na sims prozora.

Uveče, sa zalaskom sunca, vidim da se skoro svi cvetovi zatvaraju. Idu na spavanje. Izjutra ih zatičem budne. Uveče se ponovo zatvaraju. Izjutra ... Uveče... Izjutra... I već su skoro sasušeni a povinuju se starom zakonu. Kao dobri đaci ponavljaju naučenu lekciju koju su njihovi preci uvežbavali milionima godina. Oni se otvaraju-zatvaraju, ne znajući da nisu više u vlasti životodavnog sunca.

Žuna

U kanalu za vodu, koji je davno iskopan kroz šumu, bilo je puno jagoda. Kao dečak iz bajke, idući kanalom, došao sam do livade koja je jednim krajem duboko ulazila u čestar. Na samoj ivici bila je stara smrča iz čije me rupe na deblu neko posmatrao. Ko me to gleda, pitao sam naglas. Prišao sam malo bliže i spazio mlado pile žune. Plašljivo je provirivalo iz jamice i brzo se povlačilo: fić ovamo – fić onamo. Proveravalo je kakve su mi namere, a možda se i pitalo ne nosim li mu ja crvića jer mu celo jutro nema majke.

DA LI SAM SUVIŠAN?

Posmatram cvet visokog trna i na njemu primećujem dve-tri pčele čije su noge već oblepljene žutim polenom, kako hitro prelaze s jedne cvasti na drugu; jednog ne baš zainteresovanog bumbara koji se kratko zadržava na cvetu; jednu osu koja nemarno rije po ljubičastim mekanim iglicama; desetak sitnih mušica; zatim par krupnijih mrava; jednu strižibubu i dva skarabeja s kobaltnim oklopima koji brinu o produženju vrste.
Evo mene, stojim i gledam. Da li sam suvišan?

KAMEN IZ DUBINA

Na ogoljenom kamenu ispod brda ispisana su neka slova nepročitanog pisma. Zemlja se odronila i bacila je ovu stenu meni na analizu. Na njoj se primećuju uspravne, horizontalne i kose vijugave linije nekog ideogramskog pisma nastalog u porođajnim mukama brda starog milionima godina.

Zavirujem u proste i prostoproširene geološke rečenice. Skoro da mi je jasna poruka iako ne razumem ni jedan jedini znak. Hvatam se za glavu u strahu nad ambisom vremena. Sve je duboko, duboko, mračno i neizrecivo. Čini mi se da sam uspeo da dotaknem vreme nastanka ovog brda, i čini mi se da sam star kao i ovaj kamen, i da sam i sâm pun čudnih linija nekog ideogramskog pisma koje niko nikada neće dešifrovati.

PRASTARI LOVAC

Stojim na kamenitom ćuviku i posmatram ispred sebe na stotine metara udaljene zaobljene pokošene livade i pretražujem ih očima od dna do vrha, tražeći rasute ili u ogrlice nanizane šampinjone - ogledalca. Na jutarnjem letnjem suncu bela boja ždraka i upućuje me na koju stranu da krenem.

Kao prastari lovac, pošao sam da uberem doručak od ukusnih samoniklih poljskih pečuraka, dok me žena čeka radeći predano na kompjuteru jedan složen prevod o multinacionalnim kompanijama.

DIVLJI PLODOVI

Pouzdano znam satnicu uzrevanja divljih jagoda, pa trešanja, onda malina, pa borovnica i kupina i, najzad, drenjina. Prepoznajem to po ostavljenom ptičjem i životinjskom izmetu na ogradama livada, na panjevima u šumi, pa i na zemlji. U jednom primećujem zrnca jagoda, u drugom koštice trešanja, u trećem kobaltnoplavu boju borovnica.

I ja, opomenut i trgnut iz pospanosti, istoga trena usredsređujem se na one šumske plodove koje sam tog trenutka u izmetu uočio. Čilo krećem tamo gde oni rastu. Berem ih i sladim se. I drugima donosim. I zahvaljujući tim majstorima iz prirode, nikada nisam preuranio ili prekasnio, ili ostao praznog stomaka.

Lako mi je da se hvališem da sam stručnjak i dobar berač ukusnih šumskih plodova i onoga šta jedu ptice i sitne životinje kad me sadržaj njihovog izmeta vodi pravo do cilja.

SMENA

Pratim skoro neosetnu smenu livadskog cveća: jedna vrsta ustupa mesto drugoj. Nijednog trena livada nije bez svog ukrasa. Počinje kaćunom a završava mrazovcem. A to čega sve ima između ova dva ljubičasta kraja, moglo bi da ispuni celu botaniku od naslovnice do CIP-a na poslednjoj stranici. No, mene svaki put kada naiđem putem između dve livade, razveseli jedna uporna ćubica s plavim cvetićima koja se nasadila nasred staze, pa celo leto odoleva kopitama, papcima, kandžama, šapama, stopalima, jednom reči svakakvim nasrtajima i nevoljama.

Tekst i fotografije: Ibrahim HADŽIĆ