OSVAJANJE SVEMIRA

Pripremio: Miomir Tomić

„Hayabusa 2”

U potrazi za poreklom života

Moderniji naslednik problematične bespilotne svemirske letelice “hayabusa” (u bukvalnom prevodu s japanskog „sivi soko“), koja se vratila na Zemlju u junu 2010. godine, mogao bi biti lansiran već 2014. „Hayabusa 2” bi trebalo da se vrati 2020. i da donese sa sobom činjenice o poreklu života na planeti Zemlji

Krajem avgusta, Japanska agencija za istraživanje vazduhoplovstva i svemira (JAXA) dobila je dozvolu od vlade da započne rad na razvoju svemirske letelice “hayabusa 2”, što će koštati oko 164 biliona jena (2 milijarde američkih dolara). Kao i njen prethodnik, letelica će posetiti jedan asteroid kako bi sakupila uzorke površinske prašine. Ali, dok se “hayabusa” srela sa asteroidom Itokava širokim 500 m, sredinom 2005. godine, da bi pokupila uzorke prašine bogate gvožđem i silicijumom, “hayabusa 2” će posetiti svemirsku stenu kilometarske veličine pod nazivom 1999 JU3.

Cilj misije je potraga za organskim molekulima koji su mogući začetnici života na Zemlji. Misija bi trebalo da se nadogradi na prethodnu, ispravi njene propuste i dovrši započeti zadatak. Prvobitna letelica imala je neizvesnu i problematičnu misiju. Iako je uspela da se vrati na Zemlju, još uvek nije poznato da li je uspela da sakupi uzorke prašine sa asteroida kako je bilo planirano.

Udri i beži

Jedno od novih obeležja svemirske letelice “hayabusa 2” biće bomba široka 30 cm, poznatija pod nazivom „udarač“, izjavio je Makoto Jošikava, naučnik iz ekipe koja učestvuje u projektu Japanske agencije za istraživanje vazduhoplovstva i svemira. Kad se bude našla na udaljenosti od 500 m od asteroida, letelica će lansirati bombu a zatim će se „sakriti“ iza asteroida. Tek onda bomba će eksplodirati. Posledica eksplozije trebalo bi da bude krater širine 1 m, koji bi trebalo da omogući sakupljanje uzoraka ispod površine asteroida, gde je materijal manje izložen uticaju solarnog zračenja. Cilj “hayabusa-e” je bilo uzimanje uzoraka sa površine asteroida Itokava - a materijal koji se nalazi ispod površine svakako sadrži značajnije hemijske podatke o prošlosti i nastanku asteroida.

Da bi zagrabila prašinu iz kratera na asteroidu, “hayabusa 2” će koristiti dva različita metoda. Kao i njena prethodnica, posedovaće kuglicu za ispaljivanje u pravcu asteroida. Prethodna kuglica nije uspešno ispaljena, tako da će ovog puta biti obezbeđena dodatna podrška.

Nova svemirska letelica će gurati lepljivi materijal od silicijuma u krater asteroida kako bi se sakupilo još uzoraka. U svakom slučaju, bolje je imati dve metode rada, smatra Jošikava.

Život iz svemira

Prašina koju će sakupiti ojačana letelica može otkriti nešto više o poreklu života. Jedna od teorija kako su amino-kiseline stigle na planetu Zemlju je da su „stopirale“ asteroide ili komete koji su potom bombardovali našu mladu planetu. Da bi se ova tvrdnja dokazala, istraživači moraju da pronađu tragove amino-kiselina na stenama u svemiru.

Prošle godine, NASA je potvrdila da je misija „Zvezdana prašina“ izolovala amino-kiseline sa repa ledene komete Wild 2. Ali, asteroid 1999 JU3, čiji snimak pokazuje da je bogat ugljenikovim jedinjenjima, mnogo je bliži Zemlji pa može da obezbedi drugačiji uvid u poreklo života.

Nežniji dodir

Džeremi Bejli, astrofizičar sa Univerziteta u Sidneju, Australija, ističe da bi spuštanje na asteroid a zatim izolovanje uzoraka bio bolji način da se sakupe organska jedinjenja. On ne smatra da je način na koji su izolovani uzorci u prethodnoj misiji efikasan.

Na kraju krajeva, možda će ljudi dobiti priliku da sami pokupe uzorke koji su im potrebni za proučavanje - američki predsednik Barak Obama je, aprila 2010. godine, obećao da će do 2025. poslati astronaute na asteroid. Za sada se sadržaj kapsule koju je letelica “hayabusa” vratila na Zemlju pomno proučava.

I. Jakšić

OSVAJANJE SVEMIRA

Pripremio: M. Jakovljević

Merkur

Mesindžer otkriva najmanju planetu

Astronomi su uglavnom smatrali da je Merkur, najmanja planeta u Sunčevom sistemu, statičan i nepromenljiv i da je neprestano izložen visokim temperaturama zbog svoje blizine Suncu. „Mesindžer“, NASA-ina letelica koja je tokom proteklih godinu dana letela pored Merkura i koja će ući u njegovu orbitu 2011. godine, potvrdila je zapažanja do kojih je prethodno, tokom sedamdesetih, došla letelica „mariner 10“

Fotografije mladih ravnica od lave ukazuju na skorašnju vulkansku aktivnost na ovoj planeti. „Mesindžer“ je otkrio i varijacije u magnetnom polju Merkura i pronašao iznenađujući raspored elementarnih atoma i jona u njegovoj egzosferi. Šon Solomon, sa Karnegi instituta za nauku, SAD, koji je najodgovorniji za misiju „mesindžera“, ističe da Merkur uopšte nije onakav kakvim je smatran pre dve i po godine.

Letelica je prekrivena debelim slojem keramike koja služi kao zaštita od jakog sunčevog zračenja. Na strani letelice koja je okrenuta Suncu, temperatura obično iznosi 350 stepeni, dok unutrašnjost letelice ostaje na sobnoj temperaturi, što štiti osetljivu elektroniku.

Posle sedam godina i veoma složene putanje koja je trebalo da ga uspori, „mesindžer“ će konačno ući u Merkurovu orbutu marta naredne godine. U međuvremenu, tri puta je proleteo pored ove planete. Upravo su podaci dobijeni posle trećeg proletanja doveli do iznenađujućih otkrića.

“Mesindžer“ je fotografisao dvostruki krater od udara prečnika 290 km, koji sada nosi ime Rahmanjinov basen. Čini se da je ovaj basen prekriven očvrslom lavom koja nije toliko stara. Solomon smatra da su ove ravnice stare između jedne i dve milijarde godina. Iako se ovaj period svakako čini velikim, on govori naučnicima da se vulkanska aktivnost na Merkuru nastavila i nakon što se planeta formirala, pre oko 4,5 milijarde godina. I na drugim fotografijama otkriveni su tragovi vulkanske aktivnosti, što znači da se na Merkur više ne gleda kao na planetu čiji je vulkanizam dovođen u pitanje.

Tokom poslednjeg preleta pored Merkura, letelica je otkrila da je Merkurova magnetosfera - magnetni sloj koji prekriva planetu - podložna magnetnim olujama koje izazivaju velike varijacije u roku od samo nekoliko minuta. Ove oluje izaziva solarni vetar, a vide se i na Zemlji, ali su varijacije daleko postepenije nego na Merkuru.

“Mesindžer“ je otkrio i da je Merkurova egzosfera veoma promenljiva, što je izazvano neobičnom orbitom Merkura i efektima okruženja u svemiru koje se neprestano menja. Sada su napravljene prve detaljne mape elemenata i jona u Merkurovoj egzosferi. To je pokazalo da su elementi poput kalcijuma, magnezijuma i natrijuma raspoređeni na različitim visinama.

Sva ova otkrića ukazuju na to da je Merkur dinamično telo u vasioni, što se ne poklapa s tradicionalnim stavovima o ovoj planeti. Naučnici tek očekuju da otkriju više kada se „mesindžer“ sledeće godine skrasi na površini Merkura.

M. Jakovljević