GEOINZENJERING

Pripremio: Mirko Jakovljević

Možemo li da sačuvamo okeane?

Gore-dole sa kopnom i morem

Za neke, kraj može doći sporo, dok nivo mora raste svake godine. Takva je bila sudbina drevnih gradova Irakliona i Istočnog Kanopusa, koji su vekovima tonuli. Na drugim mestima, kopno može biti erodirano dejstvom talasa i mogu ga odneti struje, kako se desilo srednjovekovnoj engleskoj luci Danviču. Ili bi nesreća mogla da nastupi tokom noći, kada se oluja udruži sa plimom i kada nastane talas koji bi preplavio odbranu od poplava

Kako planeta postaje sve toplija, tako rastu i nivoi mora. To se do sada događalo veoma sporo, ali će se ubrzati nestajanjem niskog priobalnog zemljišta. Ugroženi su mnogi gradovi i ogromna prostranstva obradivog tla. Do kraja ovog veka, nivo mora će porasti za 1 m, što će ostaviti na stotine miliona ljudi bez domova. Ako ne prestanemo sa emisijama štetnih gasova, sledeći vek bi mogao biti mnogo gori, upozoravaju naučnici.

Ulaganje milijardi dolara moglo bi verovatno da spasi velike gradove poput Njujorka, Londona i Šangaja, ali se odbrana niskog priobalnog zemljišta i ostrva čini beznadežnom. A možda i nije tako? Šta bi bilo ukoliko bismo, umesto što smišljamo načine da se odbranimo od porasta okeana, pokušali da zaustavimo rast mora u celosti? Da li se može pronaći način da se uspori topljenje glečera, ili se mora mogu ispustiti u pustinje, odnosno dodati još leda velikim ledenim površinama na Grenlandu i Antarktiku?

Usporavanje glečera

Majk Mekraken, Klimatski institut, Vašington, jedan je od ljudi koji smatraju da se ne sme dozvoliti da tople struje otapaju ledene pokrivače. Prošle godine, fizičar Rasel Sajc, Univerzitet Harvard, SAD, izneo je pretpostavku da se planeta može ohladiti korišćenjem flote prilagođenih brodova kako bi se stvorila jata sitnih mehurića. Ova pena bi učinila površinu okeana belom i tako bi se sunčevi zraci odbijali od površine mora.

Mekraken navodi da bi se ovi mehurići mogli upotrebiti tako da ohlade struje koje otapaju glečer Jakobšavn i druge poput njega. Obaranje temperature za nekoliko stepeni dovelo bi ovu vodu do tačke smrzavanja i tako bi je učinilo bezopasnom.

Pre više od dvadeset godina, Daglas Mekajel, Univerzitet u Čikagu, predložio je da se ispod glečera pumpa voda koja bi se smrzavala na površini. Tako bi nastao veliki greben koji bi usporio kretanje glečera. Ukoliko bi se na ovaj način proizvelo dovoljno leda, dno glečera bi otežalo i spojilo bi se s morskim dnom. Ta frikcija bi usporila njihovo kretanje.

Ako bi ovako nešto uspelo, samo bi bilo postignuto usporavanje porasta nivoa mora pa se postavlja pitanje: da li je moguće učiniti da se more povuče?

Jedva do par milimetara

Jedna od najstarijih ideja jeste da se ispune depresije koje postoje na zemlji. Među najvećim depresijama ističe se Katarska depresija, u severnom delu Egipta, čija je najniža tačka preko 130 m ispod nivoa mora. Predlagani su razni načini da se sprovede voda iz Sredozemnog mora do tog područja kako bi se proizvela struja. To bi dovelo do smanjenja zapremine mora za nekoliko hiljada kubnih kilometara vode. Nažalost, to je dovoljno da se skine jedva 3 mm nivoa mora, što je u čitavom okeanu zanemarljivo. A došlo bi do štetnih posledica po okruženje.

Ni ponovno ispunjavanje Crnog mora nije bolje rešenje. Zbog brda koja ga okružuju, ova depresija mogla bi se ispuniti do 60 m nadmorske visine, ali čak i to bi smanjilo porast nivoa za samo 5 mm - bilo bi poplavljeno nekoliko gradova.

Nešto manje neverovatno rešenje bilo bi da se morska voda upumpava na zamrznute visoravni Antarktika da se tamo zamrzne. Smatra se da je istočni pokrivač na Antarktiku daleko stabilniji od zapadnog i mogao bi da izdrži ovaj novi teret tokom nekoliko hiljada godina. Ipak, obim ovakve operacije je ono što zabrinjava: voda bi morala da se prenese preko više od 1000 km i da se potom podigne na visinu od nekoliko hiljada metara. To bi zahtevalo ogromne količine energije. Najnoviji proračuni pokazuju da bi za 1 m nivoa vode bilo potrebno nekoliko teravata energije tokom sto godina! Čak i kada bi ovako nešto bilo izvodljivo, ledeni pokrivač bi nastavio da se topi uporedo sa zagrevanjem planete. Postoji, međutim, elegantniji pristup kojim bi se povećao ledeni pokrivač, koji bi ga i sačuvao.

Suncobrani od sulfata

Jedna stara ideja za borbu protiv klimatskih promena podrazumeva da se finim kapljicama sulfata poprska stratosfera. Tamo bi ove kapljice reflektovale određenu količinu sunčeve svetlosti i planeta bi se ohladila. Sulfati bi se mogli postaviti na visokim nadmorskim visinama gde bi delovali poput suncobrana za polarne regione. Ovaj pristup se pojavio kao rešenje za očuvanje leda u Severnom ledenom okeanu, ali ima i jedan koristan sporedni efekat: reflektovanje sunčeve svetlosti hladi vazdušne mase na velikim nadmorskim visinama pa od vlage nastaje sneg. Sneg koji bi padao na polarne regione zadržao bi se tamo u vidu leda i ne bi se vratio u more tokom nekoliko narednih hiljada godina.

Iako ovaj predlog deluje obećavajuće, ideja o smanjenju nivoa mora ostaje u domenu spekulacija. Pomisao na to da bismo mogli da se svesno poigravamo s delikatnim mehanizmima naše planete doslovno prestravljuje! Ipak, Mekraken veruje da bi geoinženjering mogao da bude efikasan ukoliko čovek ne počne da kontroliše emisije štetnih gasova.

Podizanje Venecije

Kada je reč o načinima da se ugroženi gradovi spasu od nadolazeće morske vode, i tu postoje različita mišljenja. Jedan način je da se morska voda iskoristi da se reši ovaj problem. Andrea Komerlati, Univerzitet u Padovi, predložio je da se Venecija podigne tako što će se voda upumpavati u njen prirodni temelj, na dubini od 700 m. Prema njegovim proračunima, bilo bi potrebno samo 12 bunara i 10 godina da se grad podigne za između 10 i 40 cm. Ovo bi moglo pomoći na kratke staze, ali ovo rešenje nije ni na pola puta do kompenzacije rasta nivoa mora od 1 m ili više, što nas očekuje u budućnosti. Još jedna mana je što bi, ukoliko bi pumpe stale, čitav grad potonuo! Neki naučnici predlažu upumpavanje materijala koji bi se, po upumpavanju, stvrdnuli i tako stvorili čvrst sloj ispod grada, što bi bilo trajnije rešenje.

Zagovornik ovog pristupa, Lorens Mardok, Klemson univerzitet u Južnoj Karolini, smatra da bi ovo rešenje moglo pomoći i velikim priobalnim oblastima, a ne samo gradovima. Ipak, novac je ključan. Da bi se podigao 1 km2 tla za 1 m, bilo bi potrebno izdvojiti osam miliona dolara. I dok ta svota nije prevelika za neki ostrvski aerodrom ili grad u razvijenom svetu, malo je verovatno da će ovaj pristup pomoći seljacima u Bangladešu. Podizanje tla možda je rezervisano samo za bogate.

Mirko Jakovljević