KLIMA

Pripremio: Mićo Tatalović

Geoinženjering

Poslednje mere spasa za Zemlju?

Iako se dugo zna za globalno otopljavanje prouzrokovano emisijama štetnih gasova, volja za promenama koje bi zaustavile daljnje otopljavanje nije bila dovoljno jaka u prošlosti, pa ni sada posle sastanka u Kopenhagenu. Ne samo da se ne možemo vratiti u prošlost nego jedva da imamo snage da ograničimo dalje emisije gasova. Teško je boriti se protiv snažnih lobija velikih korporacija koje prodaju energente i koje su neki prozvali za lobiranje medija u kojima se umanjuje važnost globalnog otopljavanja. Dodatno, teško je menjati navike ljudi u zemljama gde su navikli na život pun jeftine energije

Osim smanjenja emisija štetnih gasova, uvođenja ‘zelenih' tehnologija - dobijanja struje iz solarnih izvora, od vetra, talasa, plime i sl., bolje gradnje, korišćenja elektronskih proizvoda koji efikasnije koriste energiju, a što će sve pomoći usporavanju zagrevanja planete - postoje i radikalniji predlozi kako spasiti planetu: recimo geoinženjeringom. Dakle upotrebom tehnologija kojima bi se omogućilo smanjivanje temperature planete. Iako je nemoguće znati kako će završiti bilo kakav geoinženjerski poduhvat na nivou cele planete, pošto je reč o ogromnom i veoma složenom sistemu, zagovornici kažu da takvi poduvati neće biti opasni i da će nas spasiti daljih klimatskih promena, možda čak i sniziti temperaturu na Zemlji. Ako klimatske promene postanu nesnosne, možda će nam geoinženjering zaista ostati jedina opcija.

Da geoinženjering može biti opasan ako se ne znaju sve činjenice, svedoči činjenica da su neki stručnjaci, sedamdesetih godina prošlog veka, predlagali geoinženjering - ali da bi zagrejali planetu! Tada je procenjeno da se globalna temperatura snižava pa su mnogi pomislili da se radi o dolasku novog ledenog doba. Predlozi za geoinženjering su bili npr. posipati crni pepeo po ledu Antarktike da bi se privukla toplota Sunca koja bi topila led. Neki naučnici su 1965. predlagali geoinženjering kao način da se snizi temperatura planete jer su još tada uvideli da će ispuštanje štetnih gasova zagrejati planetu.

Mnogi naučnici sada veruju da nećemo uspeti da zadržimo globalno otopljenje na samo 2?C - što je nivo iznad kojeg preti globalna katastrofa. U tom slučaju bi otopljavanje postalo nepovratno i pokrenulo bi niz drugih procesa koji bi pridoneli otopljavanju i bez sadašnjih emisija, npr. topljenje permafrosta u Sibiru koji bi oslobodio ogromne količine metana koji je tamo trenutno zarobljen.

Koje su opcije?

Jedna od ideja je upotreba ogromnih ogledala ili suncobrana postavljenih u svemiru između Sunca i Zemlje, gde bih ih držala gravitacija i gde bi odbijali sunčeve zrake u svemir, snižavajući temperaturu na Zemlji. Takvo ogledalo bi se postavilo na takozvanu unutrašnju Lagranžovu tačku, gde je gravitacijska sila Zemlje i Sunca jednaka. Ovo je možda i jedna od najnerealnijih ideja jer još nije tehnički izvediva. A i da jeste, koštala bi previše.

Druga ideja je unošenje sumpor-dioksida (SO2) u stratosferu, gde bi reagovao sa kiseonikom, vodom i drugim molekulima i stvorio sićušne kapljice sastavljene od vode, sulfatne kiseline i prašine. Te male sumporne čestice bi odbijale sunčeve zrake nazad u svemir tako da bio se Zemlja hladila. Sličan efekat se dogodio pri velikim erupcijama vulkana, npr. kada se 1991. probudio Maunt Pinatubo, vulkan na Filipinima, oslobodio 20 miliona tona SO2 u stratosferu i smanjio globalnu temperaturu za 1 ?F na godinu dana. Protivnici ove ideje kažu da bi sumpor u stratosferi mogao pokrenuti kisele kiše koje imaju negativan učinak na biljke. Zagovornici ideje odgovaraju da bi količine sumpora potrebne za odbijanje sunčevih zraka bile manje od količine koju sada ispuštaju mnoge elektrane. U stvari, ako bi se SO2 koji se trenutno industrijski ispušta u vazduh i zagađuje okolinu - prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, uzrokuje smrt 550.000 ljudi godišnje - umesto u vazduh, ispustio visoko u stratosferi, zaustavilo bi se zagađivanje vazduha i snizili temperaturu Zemlje. Prema nekim proračunima samo mali deo SO2 koji se sada ispušta u vazduh sagorevanjem fosilna goriva bi bio dovoljan za pretpostavljeno snižavanje temperature - ako bi se našao u stratosferi.

Dodatni problem je i gde bi se tačno temperature menjale. Trenutno se otopljavanje najviše ispoljava blizu polova, a SO2 bi blokirao sunčevu toplotu tamo gde stiže najviše sunčevih zraka - u tropskim predelima. Takođe, promena količine sunčevih zraka koji stižu na Zemlju bi promenile vetrove a smanjilo bi se i isparavanje vode u tropskom pojasu, što bi dovelo do manje kiše. Tako bi sumporne čestice u stratosferi mogle usporiti oporavak ozonskog omotača. Sve u svemu, moguće pozitivne i negativne posledice dodavanja sumpora u stratosferu su polemične i nesigurne.

Drugi metod za sličan efekt bi bilo slanje posebnih brodova koji bi uzimali morsku vodu i raspršivali je u atmosferu. To bi stvorilo svetle oblake koji bi odbijali sunčeve zrake. Profesor inženjeringa na Univerzitetu u Edinburgu, u Velikoj Britaniji, Stephen Salter procenjuje da bi za ovaj postupak bilo dovoljno između 500-1.500 brodova. Ipak, neki se boje da bi se ovim načinom planeta zagrejala pošto voda u gasovitom stanju deluje kao gas, dok drugi kažu da bi se možda stvorila neka mesta sa jako niskim temperaturama a druga bi ostala topla zbog neravnomernog hlađenja. Oblaci od mnogo malih kapljica vode bi dobro odbijali sunčeve zrake zbog veće reflektivne površine kapljica, ali bi bilo manje kiše što bi na drugi način pokrenulo nepovoljne klimatske promene. Ipak, ovo bi bilo lako ograničiti ako počne da funkcioniše na neželjen način - brodovi bi se mogli odmah zaustaviti i oblaci bi nestali za par nedelja, dok bi se recimo učinci SO2 u stratosferi osećali godinama.

Samo trenutni spas

Sve ove ideje se temelje na smanjenju količine sunčevih zraka koje stižu na Zemlju. Sasvim drugačiji metod geoinženjeringa je hvatanje ugljen-dioksida, jednog od glavnih štetnih gasova. To bi se najlakše mogli izvesti tako što bi se stimulisao rast morskih algi i fitoplanktona koji brzo rastu koristeći ugljen-dioksid za fotosintezu. Jedan od načina bi bio pumpanje dubinske morske vode koja sadrži puno hranljivih sastojaka za alge. Alge bi tada, teoretski, apsorbovale ugljen-dioksid a ispuštale dimetil-sulfid, koji pomaže pri stvaranju oblaka iznad mora, a to bi pomoglo odbijanje sunčevih zrake u svemir. Pumpe bi mogle biti električne i dobijale bi energiju iz snage talasa. Još jeftiniji način bio bi ispuštanje puno gvožđa u prahu u more što bi funkcionisalo kao ‘đubrivo' za fitoplankton. Pošto je nedostatak gvožđa često ograničavajući faktor rasta fitoplanktona u moru, dodavanjem gvožđa dobija se više fitoplanktona kojem je za rast potreban ugljen-dioksid.

Nekoliko ovakvih eksperimenata je već obavljeno. Ali, iako je jasno da dodatak gvožđa zaista može povećati rast fitoplanktona, još uvek je nejasno kako bi to uticalo na bioraznolikost i ekologiju morskih sredina, odnosno da li bi fitoplankton pao na dno mora i zarobio sav ugljen-dioksid iz atmosfere.

Čak se i zagovornici geoinženjerstva slažu da bi to bio samo trenutni spas. Znači, čak i ako se odlučimo na geoinženjering, to bi bilo zajedno sa smanjenjem emisija ugljen-dioksida a ne nadoknada tome. Jer, ako se nastavi sa velikim emisijama ugljen-dioksida, drugi opasni efekti osim otopljavanja bi se takođe nastavili; recimo, acidifikacija oceana. A ako bi ikad zbog rata, malog budžeta i sl. zaboravili da obnovimo ili popravimo geoinženjersko rešenje za globalno otopljavanje, velike koncentracije štetnih gasova koje bi se do tada nakupile naglo bi otoplile planetu, i to znatno brže nego sada. U tom slučaju, geoinjženjering bi nam dao lažni osećaj sigurnosti. U nedavnom izveštaju prestižne naučne organizacije Royal Society iz Velike Britanije upozoreno je da, iako su neka od ovih rešenja izvodiva, nesigurnost što se tiče njihovih uticaja na okolinu još uvek je prevelika i ta rešenja su potencijalno opasna.

U izveštaju “Geoenginering the climate: Science, governance and uncertainty”iz 2009. profesor John Shepherd, koji je predsedavao onima koji su izdali navedeni izveštaj, naveo je: “Gorka je istina da smo, ako ne uspemo da smanjimo emisije ugljen-dioksida, krenuli prema vrlo neudobnoj i izazovnoj klimatskoj budućnosti, i da će nam geoinženjering ostati jedina opcija za ograničavanje daljeg rasta temperatura. Naše istraživanje ukazuje na to da bi neke geoinženjerske tehnike mogle imati ozbiljne neželjene efekte na mnoge ljude i ekosisteme - a ipak ne uspevamo da preduzmemo akciju koja će nam omogućiti da se ne moramo oslanjati na ta geoinženjerska rešenja (smanjenje emisija štetnih gasova iz fosilnih goriva). Geoinženjerstvo i njegove posledice su cena koju ćemo možda morati da platimo zbog sadašnje neakcije protiv klimatskih promena.”

Dodao je: “Nijedna od geoinženjerskih tehnologija nije magični metak, sve imaju rizike i nesigurnosti povezane sa njima. Važno je da pokušamo da smanjimo emisije sada, ali moramo misliti i o tome šta će biti ako nam to ne pođe za rukom. Ako ‘Plan B' postane jedina opcija za budućnost, mnogo istraživanja i razvoj različitih metoda, istraživanja njihovih uticaja na okolinu i postavljanje pravnih regulativa mora se odviti već sada. Površnim shvatanjem mogućih pseudo-efekata, geoinženjerske tehnike bi mogle izazvati katastrofalne posledice slične onima koje pokreću same klimatske promene. Moramo osigurati da postoje pravne regulative koje bi zaustavile takav razvoj događaja.”

Mićo Tatalović