ISTORIJA MEDICINE

Pripremio: I.Jakšić

Eksperimenti na sebi

Naučnici zamorci

Brojni naučnici su koristili sebe za eksperimente. Mnoge priče o tome je teško potvrditi, a u neke je teško poverovati. Eksperimentisanje na sebi retko kad dovede do naučne slave. Mnogo je verovatniji put do bolnice ili čak i gore…

J.B.S. Heldejn ulazi u ronilačku komoru 1. januara 1941. godine (kao posledica dekompresije kod njega se javila sklonost ka napadima na druge ljude, oštećenje sluha i sposobnost „izduvavanja“ duvanskog dima kroz jedno uvo)

Specijalno mesto kad su u pitanju ogledi na samom sebi pripada studentu medicine Stabinsu Firtu, koji je početkom 19. veka sproveo niz eksperimenata kako bi dokazao da žuta groznica nije zarazna. Eksperimentisanje je započeo „sipanjem izbljuvaka“ pacijenta koji je imao žutu groznicu u posekotine na sopstvenoj ruci. Nije se zarazio!

Osokoljen ovim uspehom, Firt je navodno zaraznu materiju kapao u sopstvene oči i dolazio u kontakt sa ostalim telesnim tečnostima, uključujući krv, pljuvačku i urin. Ovaj eksperiment spada u deset nabizarnijih ogleda svih vremena. Student je čak sedeo u u sauni punoj isparenja koja su mu prouzrokovala glavobolje ali posle kojih je bio zdrav kao dren. Na kraju, prešao je na unošenje navodno zarazne materije u sopstveni organizam, prvo u vidu pilule a zatim pravo iz usta pacijenta. Pošto se nije zarazio, smatrao je slučaj zaključenim. I ostali su tako mislili, s obzirom da je dotični student postao doktor medicine.

Žuta groznica jeste zarazna, iako samo u slučaju direktnog dospevanja u krvotok. Ovu činjenicu je dokazao drugi naučnik koji je takođe vršio eksperimente na sebi. Džesi Lazear je, pre više od jednog veka, dopustio da ga ujedu komarci zaraženi žutom groznicom. Ironično, komarac čiji je ujed bio fatalan za ovog naučnika nije bio od onih sa kojima je eksperimentisao, već neki drugi, doleteo iz divljine.

Bušna kičma

Godine 1898, nemački hirurg Avgust Brier je izumeo anesteziju koja je sadržavala malu količinu kokaina i bila ubrizganu u cerebrospinalnu tečnost oko kičmene moždine. To je bio značajan napredak s obzirom na postojeće metode opšte anestezije, ali se postavilo pitanje: koliko je ovaj metod efikasan?

Da bi to otkrio, Brier je odlučio da anesteziju primeni na sebi. Međutim, stvari nisu krenule po planu, ni za Briera ni za njegovog nesrećnog asistenta Augustusa Hildebrandta. Eksperiment se oteo kontroli i Brier je završio sa rupom u vratu iz koje je počela da curi cerebrospinalna tečnost. Umesto da odustanu od zamisli, dva čoveka su samo zamenila mesta. U momentu kad je anestezija počela da deluje na Hildebrandta, Brier ga je ubadao i pržio.

Kad je dejstvo kokaina prestalo, izašla su na piće i večeru, uprkos povredama. U narednim danima su obojica trpeli nesnosne bolove. Asistent se potom posvađao sa Brierom, postao jedan od njegovih najžustrijih kritičara i poricao njegovo otkriće anestezije, koje je brzo postalo popularno.

Ruka Pjera Kirija

Fizičar i hemičar Pjer Kiri

U junu 1903. godine, francuski fizičar i hemičar Pjer Kiri je zasukao rukave i otkrio publici opekotinu na ramenu. Uzrok rane je bio uzorak radijumove soli. U toku ove demonstracije, Kiri je ispustio malu količinu radijuma na sto. Rezultirajuća kontaminacija je bila vidljiva čak i pola veka kasnije. Kiri i njegova žena Marija su se nadali da bi se dejstvo radijuma moglo iskoristiti u svrhe lečenje od kancera.

Ironično, radijacija koju je emitovao uzorak, koju su emitovale i brojne druge hemikalije kojima je bračni par Kiri svakodnevno bio izložen, pogubno je uticala na njihovo zdravlje. Marija i Pjer su često bili bolesni, umorni ili ih je nešto bolelo, ali su njihovi eksperimenti popločali put korišćenju radijuma u medicini. Oboje su 1903. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku za istraživanja u oblasti radijacije.

Uvo koje se puši

Jedan od istraživača čiji su eksperimenti ostavili dugoročne posledice bio je svestrani J.B.S. Heldejn.
Heldejn je želeo da nastavi posao svoga oca, Džona Skota Heldejna vezan za fiziologiju profesionalnih ronilaca, početkom 20. veka. Dok se Heldejn senior ograničio na posmatranja i merenja, njegov sin je imao direktniji pristup. Podvrgao je sebe boravku u dekompresionoj komori da bi ispitao efekte različitih količina gasova. Haldejn je bio motivisan brigom za zdravlje mornara u onesposobljenim podmornicama, i njegov rad je značajno unapredio znanja o azotnoj narkozi i bezbednoj upotrebi različitih gasova u opremi za disanje. No, ovaj naučnik je platio visoku cenu jer je živeo bolestan od posledica trovanja kiseonikom. Pretrpeo je ozbiljna oštećenja kičme i oštetio sluh, ali je povodom tog oštećenja bio veoma optimističan: govorio je da bubna opna može da zaceli i da je sposobnost izbacivanja dima cigarete kroz uši značajno socijalno dostignuće.

Biološki sat čoveka

Godine 1938. istraživač koji se bavio proučavanjem spavanja, Natanijel Klejtmen, zajedno sa asistentom Brusom Ričardsonom, preselio se u Mamutsku pećinu u Kentakiju, u SAD. Klejtmen je nameravao da utvrdi da li se ljudi mogu adaptirati na dan u trajanju od 28 sati. U pećini se, s obzirom na dubinu i uslove, nije moglo znati da li je napolju dan ili noć. Međutim, osim izloženosti izolaciji i skučenom prostoru, istraživači su morali da dele krevete sa pacovima.

Ishod je bio sledeći: Klejtmen je imao poteškoća sa menjanjem bioritma a Ričardson se navikao na dan od 28 sati. Njihovo istraživanje je pomoglo u istraživanju biološkog časovnika čoveka.

Kletmen se nije zaustavio na pećinama. Proveo je dve nedelje u podmornici i izvesno vreme na Arktiku, izložen dugim periodima tame a zatim sunčeve svetlosti. U oba slučaja je proučavao proces spavanja.

Hofmanova vožnja biciklom

Hemičar Albert Hofman

Švajcarskom hemičaru Albertu Hofmanu, koji je 1938. godine sintetisao LSD, jedan od najjačih halucinogena, dok je istraživao upotrebu gljive ergot u medicini, pripisuje se da je prvi iskusio takozvani „esid trip“ (acid trip). Hofman je ovo iskustvo doživeo 1943. godine. Slučajno je prosuo hemijsku supstancu na vrhove prstiju u svojoj laboratoriji. Otišao je kući i „upao u prijatno stanje“, slično sanjarenju, prilikom čega je video psihodelične slike.

Njegovo drugo iskustvo bilo je manje prijatno: namerno je uzeo manju količinu halucinogena, čiji se efekat pojačao dok se na biciklu vozio kući. Hemijska supstanca je bez sumnje više delovala kulturološki nego medicinski. Hofman je nastavio da koristi LSD i da podržava pažljivu upotrebu te supstance do kraja života.

Hofman nije jedini naučnik koji je testirao halucinogene na sebi. Američki hemičar Aleksandar Šulgin je koristio brojne supstance, uključujući ekstazi, a psiholog sa Harvarda Timoti Liari je unosio LSD u svoj organizam da bi otkrio da li se ova supstanca može koristiti za lečenje od alkoholizma. Liari je na kraju izgubio posao jer je nudio psihodelične droge kao most ka duhovnom prosvetljenju.

Do dna želuca

Mladi doktor Beri Maršal je bio siguran da medicinsko osoblje greši kad je u pitanju čir u stomaku. Smatralo se da je uzrok ove bolesti način života, ali Maršal i patolog Robin Voren bili su ubeđeni da je glavni krivac bakterija Helicobacter pylori. Da bi dokazali svoju hipotezu, trebalo je da istraže kako bakterije deluju na dobrovoljca u dobrom zdravstvenom stanju.

Maršal je 2006. godine u jednom intervjuu izjavio da je jedino on bio dovoljno obavešten da pristane na tako nešto. Ništa nije rekao Odboru za bolničku etiku niti svojoj ženi, iz straha da će se oni protiviti toj ideji, sve dok nije progutao bakteriju. U naredna tri dana je sve bilo u redu, a potom je počelo povraćanje. Biopsijom koja je urađena deset dana kasnije potvrđeno je da je bakterija inficirala Maršala, i da je bolovao od gastritisa koji dovodi do čira na želucu. I pored ovakvog dokaza, prošlo je osam godina dok Maršalova i Vorenova teorija nije prihvaćena, a zatim su dobili Nobelovu nagradu u oblastima psihologije i medicine.

Pričardov svrab

Mnogi istraživači su sami sebe zarazili parazitima. Jedan od njih je biolog Dejvid Pričard, koji je 2004. godine dozvolio larvama valjkastog crva da mu prodru u kožu. Ova vrsta crva može da modifikuje imuni sistem tela na način koji je koristan u lečenju poremećaja imunog sistema kao što su astma ili Kronova bolest. Ovakvi poremećaju su retkost u oblastima gde je široko rasprostranjena navala valjkastih crva.

Ostali članovi Pričardove laboratorije su se takođe podvrgli dejstvu ovog parazita, koji može opstati čitavu deceniju mada se lako može uništiti lekovima. Međutim, ovi paraziti izazivaju jak svrab na koži dok prodiru u nju. Pedeset parazita se ispostavilo kao previše, deset je bilo sasvim dovoljno. Trenutno je u toku istraživanje koje će pokazati da li valjkasti crv može pomoći obolelima od drugih bolesti.

I.Jakšić