INSEKTI

Pripremio: Filip Franeta

Tamna strana opstanka
Ka telu čoveka

Jedan broj insekata predstavlja opasnost za ljude. Za utemeljenje straha od insekata krivicu snosi mali broj vrsta ove klase, ali neke od njih seju možda i više žrtava od svih ostalih životinja

Po načinu na koji insekti mogu nauditi ljudima, možemo ih podeliti u dve grupe: one koji to čine direktno i one koji deluju indirektno, odnosno predstavljaju vektore ili prenosioce nekih bolesti. Vektori su oni insekti koji su u stanju da određenog patogena prenesu na čoveka.

Anopheles gambiae

Među insektima koji su u stanju da direktno ugroze ljude spada mali broj vrsta, među njima su ose, pčele, stršljeni i drugi predstavnici reda opnokrilaca. Odbrambeni mehanizam ovih insekata, svima dobro poznat, ubod žaokom u kojoj se nalazi otrov, deluje na ljude na različite načine i obično ne predstavlja pretnju, ali određeni broj ljudi je alergičan na njegov sastav i moguća je i smrt usled imunog odgovora organizma i alergijske reakcije ili anafilaktičkog šoka. Među najagresivnijim predstavnicima je jedna vrsta medonosnih pčela poreklom iz Afrike, koje zovu i pčele ubice. Ova vrsta je nastala ukrštanjem u laboratorijama u Brazilu pri pokušaju da se dobiju naprednije i produktivnije medonosne pčele. Međutim, nesrećnim slučajem, određen broj matica je pobegao, prilagodio se prirodnim uslovima te zemlje i uspostavio kolonije. Godinama se njihov areal širio i krajem devedesetih je ta pčela stigla do Severne Amerike, gde je naselila južne države i od tada se širi prema severu. Ovaj hibrid, čiji otrov nije jači niti opasniji od ostalih medonosnih pčela, poznat je po svojoj agresivnosti i po tome što vrlo lako napada životinje, ali i ljude koji se približe njihovim gnezdima. Ipak, procenjuje se da broj ljudi koji strada od ovih insekata u svetu godišnje ne prelazi stotinak.

Malarija, groznica

Apolon s Kapetanovog jezera Apolon (Parnassius apollo) jedan je od najlepših evropskih dnevnih leptira. Kako beleži Crvena knjiga dnevnih leptira Srbije, on spada u ranjive vrste, a činjenica da živi samo po planinama, i uvek na preko 500 m nadmorske visine, uzrokuje da ovog atraktivnog leptira vrlo retko možemo videti. U Srbiji ga ima na Kopaoniku, Stolu, Staroj planini i Tari, i može se, sve ređe, videti od juna do septembra, u jednoj generaciji. I po evropskim planinama je lokalno rasprostranjen i sve ređi. Dug je 40 mm, a raspon krila se kreće do 80 mm, belkaste je boje, a dodatno atraktivnim ga čine kružne crvene mrlje na zadnjim krilima. U centru tih crvenih mrlja nalaze se beli kružići. Apolon ima malo neprijatelja među pticama, jer ih upravo te crvene mrlje opominju da je leptir otrovan (što se odnosi i na gusenicu). Apolon leti relativno sporim, elegantnim zamasima širokih krila, i kada nije uplašen, omogućuje sretnom fotografu da ga do mile volje slika na nekom planinskom cvetu. Bili smo takve sreće jula prošle godine, na Kapetanovom jezeru (Crna Gora), gde ovaj leptir živi u relativno brojnoj populaciji. Vasa Pavković

Insekti kao vektori, odnosno prenosioci patogena predstavljaju znatno veću opasnost. Jedno od najozloglašenijih stvorenja na planeti je prenosnik malarije ili malarični komarac (vrste roda Anopheles) koji pripada redu dvokrilaca (Diptera). Uzročnik ove bolesti je protozoa roda Plasmodium, sa nekoliko stotina poznatih vrsta od kojih je desetak opasno po čoveka. Svake godine stotine miliona ljudi biva zaraženo u tropskim i suptropskim krajevima, a procene su da od jedan do tri miliona ljudi umre od ove bolesti. Zanimljivo je da se komarci prenosioci malarije hrane uglavnom nektarom cveća. Međutim, ženki komarca je, da bi bila u mogućnosti da proizvede jaja, potreban i obrok u vidu krvi. Tako je samo ženka prenosilac bolesti, a veoma komplikovani ciklus počinje ubodom i prelaskom protozoe iz pljuvačnih žlezdi komarca u krv čoveka.

Plazmodijum tada ulazi u ljudski organizam u obliku sporozoita, ćelija specifičnog tipa koje poseduju ovi organizmi, zatim putuje krvlju sve do jetre gde ulazi u ćelije jetre (hepatocite) i u njima se razmnožava aseksualnim putem, dakle prostim umnožavanjem ćelija. Taj period razvića ne izaziva nikakve simptome, sve dok parazitske ćelije ne pređu u sledeći stadijum nazvan merozoit i prskanjem jetrenih ćelija dospevaju u krvotok gde ulaze u crvena krvna zrnca i nastavljaju svoje razmnožavanje. Prskanje crvenih krvnih zrnaca usled ubrzanog razvića parazita izaziva odbrambene reakcije organizma i pojavu povišene temperature i prvih simptoma malarije. Jedan deo merozoita, koji su do tada bili bespolni, pretvara se u muške i ženske jedinke koje se zovu gametociti i njihov ciklus se nastavlja ukoliko komarac ponovo ubode čoveka i gametociti dospeju u creva komarca gde se polno razmnožavaju i stvaraju nove sporozoite koji putuju u pljuvačne žlezde komarca i čekaju novi ubod da ponove ciklus.

Za malariju postoje lekovi koji, ako se uzmu na vreme, dovode do potpunog oporavka i izlečenja.

Postoji još bolesti za koje su odgovorni komarci - između ostalih, deng groznica i žuta groznica, koje su prisutne uglavnom u tropskim azijskim zemljama. Njih prenosi komarac Aedes aegypti i druge vrste roda Aedes, a patogeni agensi su nekoliko vrsta virusa. Ovaj rod komaraca može prenositi i uzročnike nekih vrsta encefalitisa. Rodovi komaraca Culex, Anopheles i Mansonia su poznati prenosioci nekoliko vrsta patogenih nematoda (valjkasti crvi, Nematodae) koje izazivaju bolest poznatu pod opštim nazivom filarijaza i karakteristični su za afrički kontinent. Postoji više vrsta valjkastih crva koji parazitiraju na čoveku, a neki od poznatijih vrsta su Loa loa poznata još i kao afrički očni crv, pošto se ova nematoda može primetiti dok prelazi iz jednog kraja beonjače u drugi, zatim Brugia malayi koja parazitira u limfnom sistemu i izaziva njegovo začepljenje, tako da dolazi do velikog otoka ekstremiteta i bolest se zbog karakterističnog izgleda pacijenata naziva još i elefantijazis.

Ce-ce, papadači

Ce- Ce Muva

Od ostalih dvokrilaca ili muva (red Diptera) postoji još nekoliko opasnih prenosilaca bolesti. Možda je najpoznatija ce-ce muva koja prenosi uzročnika bolesti spavanja. To nije vrsta već sve vrste roda Glossina poreklom iz Afrike gde je ova bolest i zastupljena. Uzročnik bolesti je još jedna protozoa i to vrste roda Trypanosoma, uglavnom T. brucei. Iako zvuči bezazleno, ovo je ozbiljna bolest koja dostiže vrhunac kada parazit prodre kroz krvno-moždanu barijeru do mozga gde dovodi do nervnih poremećaja sna, umora i maničnih napada. Nelečena, ova bolest dovodi do sigurne smrti, a broj žrtava u svetu je nekoliko stotina hiljada godišnje. U Južnoj Americi postoji slična bolest, nazvana čagas, izazvana srodnom vrstom Trypanosoma cruzi, međutim, ovu protozou prenose određene stenice iz porodice Reduviidae, koje se hrane ljudskom krvlju, uglavnom rodovi Triatoma i Rhodnius.

Crveni šarenac (Melitaea didyma) Među našim leptirima postoji jedna poveća grupa onih kojima je dominantna boja narandžasta, a ukrašeni su crnim šarama. To su šarenci, odnosno rod Melitaea, i u Evropi su zastupljeni sa 15 vrsta od kojih kod nas živi 9. Jedan od najatraktivnijih predstavnika te grupe je crveni šarenac. Leptir koji se u Evropi može naći svuda sem na severu nalažen je i po celoj Srbiji, samo su i tu nalazi sa severa ređi. Godišnje ima dve ili tri generacije, raspoređene od početka maja do pred kraj septembra. S obzirom na veliki broj vrsta šarenaca i njihovu međusobnu sličnost, obično treba pogledati donju stranu krila da bi se utvrdilo o kojoj vrsti je reč. Crveni šarenac je obično prepoznatljiv i po gornjoj strani krila, a sa donjom je situacija još lakša. Veći problem često predstavljaju velike razlike i varijacije unutar vrste jer su kod ovog leptira vrlo izražene. U prošlosti su pojedini autori opisivali pojedine podvrste, ali je danas dominantno mišljenje da je reč samo o specifičnim formama ove vrste. Forma meridionalis se sreće u pojasu južne Evrope od severne Španije na istok i mužjaci se odlikuju intenzivnom bojom koja sadrži i dosta crvene, pa je verovatno ta forma i zaslužna za narodno ime ovog leptira. Ženka ima mnogo više crnih šara po krilima, a osnovna boja nije čista narandžasta već u sebi ima dosta žute, a ponekad i sive. Forma occidentalis nastanjuje severnu Afriku, južni deo Iberijskog polustrva i dalje na istok, sve do Grčke. Češće se sreće na većim nadmorskim visinama i lakše je prepoznati ženku kojoj je osnovna boja oker. Zanimljiva je i forma dalmatina koja se takođe susreće širom mediteranskog pojasa. U odnosu na ostale forme crvenog šarenca koje imaju raspon krila 35-50 mm, ona je upadljivo sitnija. Crne šare su dosta redukovane, a bele površine sa donje strane krila izraženije nego kod tipičnih predstavnika ove vrste. Gusenica crvenog šarenca se hrani raznim vrstama bokvice (Plantago spp.), lanilista (Linaria spp.) i divizme (Verbascum spp.). Male gusenice se hrane preko jeseni, a zatim od lišća, grančica i uvelih cvetova načine skroviše u kome će prezimeti. Omiljeno mesto za učauravanje u lutku su sasušene travke i kamenje. Milan Đurić

Još jedna zanimljiva vrsta muve koja je ujedno i vektor bolesti je Phlebotomus papatasi, u narodu poznat kao papatači ili papadači. To je sitna muva, jedva nekoliko milimetara duga, koja liči na komarca, naseljava tropske i subtropske oblasti, uglavnom prisutna na Mediteranu i u jadranskom priobalju. Papatači i druge vrste tog roda prenose nekoliko serotipova flebovirusa (phlebovirus) koji su odgovorni za bolest poznatu kao papatači groznica. Tok bolesti i simptomi su slični gripu, a potpuni oporavak su očekuje za nekoliko dana, zbog čega se bolest još zove i trodnevna groznica, a nakon odležane bolesti ostaje doživotni imunitet.

Od ostalih redova insekata, poznatiji prenosioci bolesti su i buve koje pripadaju redu Siphonaptera i vaši Phtyraptera.

Uz pomoć pacova

Postoji više vrsta buva. Neke su se opredelile za samo jednog domaćina, te postoji vrsta koja parazitira na mačkama (Ctenocephalides felis), na psima (Ctenocephalides canis), pa čak i takva koja napada čoveka (Pulex irritans). Ipak, najopasnija među svim buvama je Xenopsylla cheopis, vrsta koja prenosi enterobakteriju Yersinia pestis koja je uzročnik bolesti poznate kao kuga. Ova bolest se pokazala najletalnijom od svih bolesti, govori se o stotinama miliona žrtava, najviše u Evropi. Između 541. i 700. godine je stradala četvrtina ili čak polovina stanovništva Evrope, i to je bila prva velika pandemija kuge koja je zahvatila i ostale delove sveta. Druga pandemija se dogodila između 1347. i 1351. Bolest tada nazvana crna smrt se širila iz Centralne Azije do Evrope i procenjuje se da je odnela od 60 do 100 miliona života. Treća i poslednja pandemija počela je u Kini 1855. godine i procene su da je bilo oko 12 miliona žrtava samo u Indiji i Kini.

Način delovanja ove bolesti je specifičan jer ona ima i prelaznog domaćina – pacova, kojeg napada buva X. cheopis, tako da buva prenosi bakteriju na čoveka a, u zavisnosti od razvića bolesti, dalje se može prenositi direktno sa čoveka na čoveka ili opet preko buve na čoveka ili pacova. Dodatnu otežavajuću okolnost predstavlja činjenica da bakterija prouzrokuje začepljenje želuca buve i tera je da se neprestano hrani i tako dalje širi bakteriju. Ipak, kuga je danas retka bolest, sporadično se javlja u različitim delovima sveta i godišnji broj žrtava je relativno mali .

Filip Franeta