JUBILEJI

Pripremio: Miloslav Rajković

150- godišnjica rođenja Jovana Žujovića
Pančićev najbolji djak

Rođen iste godine kada i Nikola Tesla, Stevan Mokranjac i vojvoda Stepa Stepanović, Jovan Žujović stoji u prvom redu najznačajnijih prirodnjaka koje smo imali, sa Jovanom Cvijićem, Simom Lozanićem, Milutinom Milankovićem, Ivanom Đajom, Jovanom Karamatom... " Žujović se pojavio neposredno posle oslobođenja od Turaka, kad je došlo do buma srpske pameti, do vulkanske erupcije srpske inteligencije i srpskog duha uopšte, koji je vekovima bio zarobljen", podseća Vidojko Jović, profesor Rudarsko - geološkog fakulteta i dopisni član SANU.

Žujović je po mnogo čemu bio jedinstven : znalac jezika, vredan, pošten, spreman da se žrtvuje, patriota do kraja u praktičnom smislu.

Jedan od najboljih Pančićevih učenika. Pošto je bio iz imućne porodice, otišao je u Pariz da nastavi školovanje. Na Facultes des sciences upisao je geologiju (kod tada najboljih geologa, profesora Mišela Levija i Fukea) i paralelno studirao antropologiju kod Pola Broke (osnivača kraniologije, nauke o lobanjama, i pisca poznatih publikacija iz te oblasti) i Gabrijela de Mortijea, jednog od tadašnjih svetskih autoriteta za praistoriju. Kada se vratio u Beograd 1880, bio je ne samo najučeniji geolog, petrograf i mineralog nego i najučeniji antropolog. To se odmah i pokazalo. Žujović je iz Pariza doneo prvi polarizacioni mikroskop u Srbiju, samo dvadesetak godina posle uvođenja mikroskopa u petrografska proučavanja. On je sa neverovatnim elanom krenuo u geološko proučavanje Srbije.

Osnivač ustanova

Braće Milenko, Jovan i Jevrem Žujović

Pre Žujovića samo su dva stranca, baron Johan Gotfrid Herder i Ami Bue, proučavali geologiju Srbije. Herder je na poziv kneza Miloša putovao deset nedelja po Srbiji, 1835. godine. Nije mogao mnogo da uradi, svoja zapažanja je pretočio u knjigu Rudarski put po Srbiji (1845), dok se Bue bolje pripremio za putovanje po evropskoj Turskoj. Učio je srpski jezik i bio u prepisci sa Vukom Karadžićem. Putovao je tri godine i ostavio značajno delo Evropska Turska u četiri toma. Buevo delo, na žalost, nikada kod nas nije prevedeno, mada su ga i Austrijanci, krajem 19. veka preveli na nemački. Bila je to najbolja studija o Balkanu (o folkloru, običajima, starinama, geografiji, geologiji). Pančić je dolaskom na Licej 1853. predavao sve prirodnjačke predmete, ali se geologijom nije mogao ozbiljno baviti. Ipak, napisao je prvi udžbenik Mineralogija i geologija 1867. koji je bio kompilacija stranih knjiga. Pančić je u njima dosta pažnje posvetio terminologiji, a neki termini koje je on uveo održali su se do danas.

Kada je ovu katedru preuzeo Žujović, naglašava profesor Jović, za kratko vreme je uradio mnoge stvari. Osnovao je Geološki zavod Velike škole, napisao prve udžbenike (1887. i 1889), objavio mnoge radove u stranim časopisima, ali i u Geološkim analima Balkanskog poluostrva koje je pokrenuo 1889. godine. Oni i danas izlaze. Srpsko geološko društvo je osnovao 1891, a pre toga je objavio prvu geološku kartu Srbije (1884, 1886). Proučavajući geološki Srbiju, Žujović je obišao i okolne zemlje, da bi imao bolji uvid u ukupne geološke prilike. Ta putovanja su mu poslužila i za skupljanje uzoraka za zbirke Velike škole. Čuveni je njegov poklič « Za Muzej srpske zemlje ». On je praktično bio glavni pokretač osnivanja Prirodnjačkog muzeja 1895. godine.

- Jovan Žujović je još 1883. godine, sa grupom učenih ljudi, osnovao Srpsko arheološko društvo, a godinu dana kasnije časopis Starinar. Može se reći da je on jedan od osnivača arheologije i pisac prve arheološke knjige (Kameno doba, SKZ 1893, biblioteka « Kolo », knjiga 11). Kada se pročita ta knjiga, čovek mora da bude impresioniran kako je on bio veoma dobro informisan o tadašnjim antropološkim i arheološkim znanjima u svetu.

Geologija Srbije

Žujovićevo Kameno doba je - nastavlja Jović - bilo nezaobilazna literatura, čak i kad su usledila nova otkrića, pa i danas, za svakog ko hoće da upozna istoriju arheologije u Srba. Njegov lep jezik, jasan stil i logo SKZ doprinosili su da uđe u mnoge kuće pa se i ovo delo dosta čitalo.

U dopisima o antropološkim dostignućima koje je iz Pariza slao Straži Žujović je dao podsticaj da se ova nauka kasnije razvije. U jednom je pisao o antropologiji na pariskoj velikoj izložbi. Posle Prvog svetskog rata objavio je u Glasu SKA (1921) rad o kraniologiji Hrvata, koji je započeo još za vreme studija.

Za dvadeset godina u nauci uspeo je da uradi ono što se u drugim zemljama radi čitavo stoleće. Proučavajući razne geološke pojave spremao se za ostvarenje svog životnog dela Geologija Srbije. Prvu knjigu je objavio 1893, drugu 1900. godine. Pojavom Žujovićeve Geologije moglo je da se kaže da je Srbija geološki proučena u osnovnim crtama, što je mali broj evropskih zemalja postigao u to vreme.

Početkom veka više je počeo da se bavi politikom. Bio je aktivni učesnik u političkim događajima toga vremena. Postao je senator, pa ministar spoljnjih poslova, pa prosvete i crkvenih dela. Godine rata je proveo uglavnom u Francuskoj, gde je organizovao školovanje srpske omladine, držao predavanja i, kao Cvijić i drugi intelektualci, pomogao da se stvori povoljna slika o Srbiji.

Od 1915. do 1921. godine Žujević je bio predsednik Akademije. Razočaran posle rata u politiku, vraća se nauci, piše udžbenik Opšte geologije 1923, zatim u SKZ objavljuje dve popularne knjige Postanje zemlje i naše domovine, gde je dao prvu geološku kartu Jugoslavije i popularisao geologiju i geološke prilike u novoj državnoj tvorevini. U Poučnoj biblioteci objavio je Izvori i bunari (1931), u kojoj za široke narodne mase piše o tome kako voditi računa o kvalitetu vode, kako kopati bunare i o nizu drugih praktičnih stvari.

Žujović je od 1880. godine pa do smrti bio neprikosnoveni autoritet u geologiji - ali nije bio diktator. Kako su njegovi učenici završavali studije, on im je nesebično prepuštao jednu po jednu oblast geologije. Svetoliku Radovanoviću je ustupio paleontologiju, Savi Uroševiću petrografiju, Cvijić se pored geografije posvetio i geomorfologiji. On je svoje najbolje učenike uveo u Akademiju, i Petra Pavlovića, kasnije direktora Muzeja srpske zemlje, i Vladimira Petkovića, ali ih je, na žalost, skoro sve nadživeo.

Vukov nastavljač

Žujović je ostavio i svoje dnevničke beleške koje su veoma zanimljive, verovatno i za buduće generacije. Dnevnici (u izdanju Arhiva Srbije) nisu kompletno štampani. To je izbor u kome govori o političkim i društvenim događajima kojima je bio svedok. Nedavno je štampan Dnevnik iz Nemenikuća, gde je njegova porodica imala veliko imanje. On je tamo imao i kuću, koju je u čast svoje rano preminule žene Stane nazvao Vila Stana. Beležio je najrazličitije događaje i fakta. « Možda je to jedno od najboljih svedočanstava o našem selu s kraja 19. i početkom 20. veka. Pedantno je beležio sve podatke pa se dnevnik danas može čitati i sa sociološkog i etnološkog ili istorijskog aspekta.»

Može se reći, kaže profesor Jović, da je Pančić bio najpismeniji prirodnjak. Đura Daničić mu se iz Zagreba obraćao molbama da mu pomogne u nekim jezičkim nedoumicama u sastavljanju Rječnika JAZU. Kao Pančićev đak, Jovan Žujović je bio načitan i odlično znao srpski jezik, brinuo o jeziku i stilu u svojim tekstovima. Pančić, Žujović, Cvijić kao prirodnjaci bili su pravi Vukovi nastavljači i obogaćivali su jezik u prirodnim naukama, kojima Vuk nije mogao da se bavi. A kako su to « terenske nauke », oni su putovali po Srbiji i uvek bili na izvoru čistog narodnog jezika. U tom duhu su i stvarali geografsku, geološku pa i botaničku terminologiju.

M. Rajković