NAUKA KAO ŽIVOT

Pripremio: M. Rajković

Prof. dr Vladimir Stevanović, dopisni član SANU i redovni profesor Biološkog fakulteta u Beogradu

CRVENA KNJIGA FLORE

U Akademiji su i do sada bili naši vrsni naučnici, univerzitetski profesori, koji su veoma uspešno razvijali novije biološke discipline. U izvesnom smislu, biologija prirode koja nas okružuje, živog sveta oko nas i mesta gde se život odvija, ostali su, nekako, u drugom planu, rekao bih, neopravdano. Danas je potreba da se taj svet upozna, postala nezaobilazna, da bi se sačuvala njegova raznovrsnost i naš sveukupni opstanak. Očuvanje biološke raznovsnosti je imperativ čitavog čovečanstva, te prirodnjačka istraživanja sve više dobijaju na značaju, pri čemu su, što je veoma bitno, u današnjim uslovima nauke, poduprta novim pristupima molekularne biologije i genetike ”, kaže profesor Stevanović.

Konvencija o biološkoj raznovrsnosti iz Rija, iz 1992. godine, pokrenula je pitanje o stanju i zaštiti živog sveta i na našim prostorima. Već posle tri godine od donošenja ove konvencije objavili smo knjigu “ Biodiverzitet Jugoslavije sa pregledom vrsta od međunarodnog značaja ” u čijoj izradi je učestvovalo preko 40 naših vrhunskih biologa, taksonoma, ekologa, biogeografa. Ova knjiga je, ističe prof. Stevanović, ujedinila botaničare i zoologe na zajedničkom, značajnom i aktuelnom zadatku - izradi sveukupnog pregleda biološke raznovrsnosti Srbije i Crne Gore.

Biološki Eldorado

Naš prostor na Balkanskom poluostrvu, navodi dr Stevanović, kao i čitav mediteranski basen sa zaleđem su “ vruće tačke ” - hot spots -, centri biodiverziteta kakvih u svetu ima oko tridesetak, što znači da ove oblasti poseduju visoku koncentraciju vrsta, posebno endemičnih biljaka i životinja, “ pravi biološki Eldorado ”. Na određen način, na ovakvu činjenicu ukazali su već i rezultati istraživanja Josifa Pančića, koji je opisao veliki broj novih biljnih vrsta, od kojih su do sada mnoge priznate u svetskim florama.

Vladimir Stevanović potiče iz srpske vojničke porodice, i po ocu i po majci. I deda po ocu, Petar Stevanović, kao i deda po majci, Tihomir Mirković, poginuli su u Prvom svetskom ratu sa pukovničkim činom. Deda Petar Stevanović je sahranjen na Zejtinliku, a deda Tihomir Mirković u Bizerti. Ta vojnička tradicija se, veli, nastavila i sa njegovim ocem, Božidarem Stevanovićem, takođe pukovnikom nove, jugoslovenske vojske, koji je Drugi svetski rat proveo u logorima u Osnabriku i Ninbergu, a posle rata predavao vojnu istoriju na Vojnoj akademiji u Beogradu.

Roditelji su u malom Vladimiru prepoznavali, ali nisu posebno negovali, njegove naklonosti prema crtanju, muzici i pevanju, kao i ljubav prema prirodi. Umetničke sklonosti je nasledio iz porodice svoje babe po ocu - Janković. Njena rođena sestra, udata Vasić, majka je Pavla Vasića, slikara, likovnog kritičara i profesora Likovne akademije. U osnovnoj školi “ Vuk Karadžičić ” u Beogradu, učiteljica Marija Dragišić je uočila njegov crtački dar, pa ga povela kod Pjera Križanića, čuvenog karikaturiste i slikara, u susedstvo, u Dalmatinsku ulicu, ne bi li ga nekako predala u ruke nekome ko će ga na pravilan način uputiti da razvija talenat koji je u sebi nosio. Ali, nije otišao na likovne studije, već na studije biologije.

Ipak, kao student je neprestano slikao, posebno i sa velikim oduševljenjem čitajući poeziju Miodraga Pavlovića i Stevana Raičkovića ilustrovao njihove pesme. Likovni dar je prof. Stevanoviću pomagao i tokom pisanje njegovih naučnih radova, jer je mnoge biljne vrste i druge grafičke priloge sam radio, sa izuzetnim stpljenjem, ali velikim uživanjem “ Stalno me je držala ta želja da slikam. Pripremao sam se za prijemni na Akademiji, ali sam već bio na kraju studija biologije, ukazala se šansa za zaposlenje i odustao sam ”.

Porodica pre svega Uprkos svim obavezama, porodica mu je na prvom mestu, za nju se uvek nađe dovoljno vremena, jer je u porodici i najveće zadovoljstva i najlepši mir. Stevanovićeva supruga je takođe biljni ekolog, bavi se fiziološkim i biohemijskim aspektima ekologije biljaka i, takođe, profesor je na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trudili su se, veli, da u svojoj karijeri, ne zapostave decu, ćerku i sina. Danas su to samostalni mladi ljudi, okrenuti umetnosti, u kojoj su od malena negovani, te su oboje diplomirali na fakultetima Univerziteta umetnosti u Beogradu. Ćerka Ksenija je završila muzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti, a sin Nikola grafiku na Fakultetu likovnih umetnosti. Kad su svi na okupu, priča se o svemu, ali, ipak, najviše i najčešće o prirodi i njenim jedinstvenim oblicima.

Vladimir Stevanović je rođen na Dorćolu, u Šantićevoj ulici (u kojoj je ugledao svet i biolog i akademik Marko Anđelković). Znatno stariji od njega, sestra Gordana (arhitekta) i pok. brat Petar (građevinski inženjer) često su imali zadatak da ga čuvaju, pa su ga vodili u Botaničku baštu. Od tada nosi sećanja na mesto u kojem danas, kao profesor Biološkog fakulteta sa radnim kabinetom u Institutu za botaniku i botanickoj bašti “ Jevremovac ”, provodi najveći deo svoga svakodnevnog vremena. Kad se, kasnije, porodica preselila na ugao ulica Cara Dušana i Zmaj Jovine, najradije je, još kao dečak, odlazio u Zoološki vrt. Priča da su ga “ živo ” zanimale životinje. “ To interesovanje nije jenjavalo, pa sam u gimnaziji bio siguran da ću biti biolog. Najviše su me u to vreme interesovale ptice. Profesorka biologije, Milka Kojić, koja je nekada radila u Biološkom institutu, odvela me je kod doktora Sergeja Matvejeva, poznatog ornitologa, koji me je ‘ zarazio ' gledanjem, praćenjem i prstenovanjem ptica. Ovim sam se bavio i tokom studentskih dana, sve do danas, ne samo iz hobija, već i iz naučničkih pobuda ”.

Stevanovićevi profesori na fakultetu bili su izvrsni naučnici i izuzetni pedagozi, akademici Milutin Radovanović, Vojislav Petrović, Ljubiša Rakić, Dušan Kanazir, Radoslav Anđus, Dragoslav Marinković, ali i mnogi drugi. Svi oni su ga obogatili saznanjima iz različitih oblasti biologije. Ipak, predavanja profesora Milorada Jankovića, ekologa, fitoekologa, svestranog erudite, “ čudnog i neponovljivog čoveka i biologa ”, bila su presudna za njegovo opredeljenje - biljnu ekologiju.

Traganje za nepoznatim

“ Što čovek ima više učitelja, tim je bogatiji ”, s ponosom pominje sve one starije kolege i profesore od kojih tokom svojih istraživanja učio. Njegovoj “ osnovnoj pismenosti ” u botanici doprineli su i kustosi Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, doktori bioloških nauka Nikola Diklić i pok. Vojislav Nikolić (“ svesrdno su me prihvatili još kao studenta, što je za mene tada bilo veoma važno ”). O mediteranskoj flori naučio je takoreći sve od profesora, dragog starijeg prijatelja, doktora Lava Rajevskog, koji je u Dubrovniku, na ostrvu Lokrumu, imao jedinstvenu i neponovljivu botaničku baštu ne samo sa najrazličitijim mediteranskim vrstama, već sa biljkama iz svih krajeva sveta. Godinama je svoja znanja o prirodi, živom svetu koji ga okružuje, mestima gde se život pojedinih vrsta odvija, otkrivao sam ili je sledio saznanja, rezultate i iskustva vrsnih fito - i zooekologa, starijih kolega iz Instituta za biološka istraživanja u Beogradu, sa kojima je sarađivao i voleo da diskutuje. Čuveni sarajevski dendrolog, profesor Pavle Fukarek, poklonio je tada mladom Stevanoviću sve svoje radove, iako nije bio njegov đak, jer je razumeo njegovo interesovanje.

Doktorirao je iz fitocenologije kompleksno obradivši stepsku vegetaciju Fruške Gore. Ali njegov interes je bio mnogo širi, od početka svojih istraživačkih delatnosti, proučavao je i visokoplaninske biljne zajednice Šar planine, Durmitora, Orjena, kao i pojedine biljne vrste, posebno naše endemične i reliktne biljke, a na prvom mestu, balkanske ramonde. Njegov naučnički opus zalazio je u oblasti biljne ekologije, fitogeografije i floristike, kao i opšte ekologije, zaštite prirode i biološke raznovrsnosti

Centar endemizma Dokaz da je Balkansko poluostrvo izuzetno značajan centar endemizma u svetskim razmerama dobijen je i kartiranjem oko 2100 biljnih endemita od oko 2700, koliko se pretpostavlja da ima na Balkanu, poslu koji V. Stevanović već nekoliko godina sistematično sprovodi sa botaničarima iz Kopenhagena, dr Kit Tan, i Bugarske, dr Anom Petrovom.

Visokoplaninska flora je oduvek bila jedno od osnovnih istraživačkih tema profesora Stevanovića. Na planinama centralnog Balkana, kaže, “ susreću se biljke koje su tu pristigle za vreme Ledenog doba, kao i one koje su oduvek bile na ovom području ”. Stoga ovde dolazi do spleta neverovatnih florističkih uticaja sa raznih strana. “ Upravo radovi u kojima sam analizirao endemične biljke i njihovo rasprostranjenje na Balkanu, kao i oni u kojima sam govorio o centralnim Dinaridima kao izuzetno interesantnom, prelaznom području u distribuciji biljaka, privukli su pažnju mnogih evropskih botaničara. I danas radim na endemičnim biljkama sa posebnim entuzijazmom i nadom da otkrijem nepoznato. Novi pristupi u molekularnoj genetici i molekularnoj sistematici ukazuju na mogućnost da se odredi ‘ dobra ' vrsta, kao i da se otkriju nove, jer se dešava da u okviru ‘ dobre ' vrste postoji kriptospecijacija, što znači da se u njoj ‘ kriju ' dve ili više vrsta koje su morfološki veoma slične, a u suštini se jasno genetički razlikuju. To su onda novi genetički resursi i novi predstavnici ukupnog biodiverziteta ovog područja ”.

Novi dopisni član SANU je otkrio, zajedno sa saradnicima, sedam novih vrsta biljaka za nauku, koje uz naučno ime, nose i imena svojih pronalazača, što znači i ime profesora Stevanovića. Uz to, kako kaže Stevanović, dobar deo njegovog naučnog opusa posvećen je balkanskim ramondama. I one su, na neki način, ostavljene kao zaveštanje naših čuvenih botaničara, J. Pančića i N. Košanina. Sa nekoliko kolega, a pre svega sa Marjanom Niketićem iz Prirodnjačkog muzeja, istraživao je dve vrste ramondi na mnogim, dostupnim mestima u okviru njihovog areala. Posvetio im je veći broj radova i saopštenja.

“ Naše posebno interesovanje predstavljaju njihova staništa u klisurama oko Niša gde Ramonda serbica i Ramonda nathaliae rastu zajedno, jedna pored druge, u takozvanim simpatričkim odnosima. To je retkost i verovatno jedino takvo područje u okviru njihovih areala. Istraživanja su sada proširena, primenom molekularnih metoda nastojimo da utvrdimo veličinu genoma ovih biljaka i mogućnosti njihove hibridazacije, kao i odnose sa trećom vrstom iz roda Ramonda, R. myconi koja raste na Pirinejima. Jedan ovakav rad upravo je poslat u štampu.”

Izučavanje biološke raznovrsnosti je jedan od najznačajnijih Stevanovićevih doprinosa nauci. Godine 1999. publikovana je Crvena knjiga flore Srbije I, čiji je urednik i jedan od autora, koja je od strane brojnih botaničara ocenjena kao izuzetno dobro obrađena crvena knjiga flore u svetu uopšte. Na izradi Crvene knjige flore Srbije bilo je uključeno skoro 30 naših botaničara, koji su, pokrenuti inicijativom, entuzijazmom i učešćem Stevanovića, dali svoj doprinos da ovo značajno delo ugleda svetlost dana, ne samo pisanjem teksta, već i terenskim radom, kao i obradom podataka u laboratorijama i herbarijumima.

“U knjizi su, veli,“ prikazani rezultati procene stanja određenih biljnih vrsta na osnovu najnovijih međunarodnih kriterijuma ugroženosti, sa celokupnim tekstom i na srpskom i na engleskom jeziku. U ovoj prvoj Crvenoj knjizi obrađene su iščezle i krajnje ugrožene vrste (oko 170), one koje se nalaze na granici opstanka na svojim staništima. Sada je u pripremi i druga knjiga u kojoj se obrađuju ranjive i ugrožene biljne vrste, kojih ima mnogo više, zbog čega su neophodna detaljna istraživanja i istrajne provere na terenu.”

Rad sa studentima

Profesor Stevanović je koordinator za centralni i jugoistočni Balkan u okviru evropskog projekta kartiranja flore za Atlas flore Evrope, na kojem radi 120 uglednih evropskih botaničara pod rukovodstvom tima sa Helsinškog univerziteta. Do sada je sa teritorije za koju je zadužen, kartirano oko 600 vrsta, čije je rasprostranjenje provereno i dokumentovano, a mladi botaničari sa profesorom Stevanovićem na čelu su prepoznati “ kao uspešno jezgro centra za kartiranje flore ovog dela Evrope ”.

Kada je dr Milorad Janković otišao u penziju, preuzeo je dužnost šefa Katedre za ekologiju i geografiju biljaka na Biološkom fakultetu u Beogradu. To je podrazumevalo i preuzimanje obaveza na predmetima Ekologija i geografija biljaka, Fitocenologija, Flora i vegetacija Balkanskog poluostrva, koje je njegov uvaženi profesor i učitelj držao ili sam ustanovio, kakav je Čovek i životna sredina i drugi.

Pedagoški i naučni rad na predmetima i projektnim zadacima u oblasti zaštite i unapređenja životne sredine uticali su na njegovo dalje i još šire opšte ekološko obrazovanje. Time se uvrstio među vrhunske poznavaoce u nas ekoloških problema, principa i načina primene biomonitoringa, procene stanja životne sredine, zaštite prirode i biodiverziteta, “ tema koje su biološke i o kojima, pre svega, treba biolozi da govore, jer su ekologija i ekološke zakonitosti proizašli iz opšte bioloških principa ”, kako poručuje profesor Stevanović.

Terenski rad sa studentima je za profesora Stevanovića posebno zadovoljstvo. U prirodi, svom najprirodnijem ambijentu, ukazujući studentima na svu raznovrsnost živog sveta, prenosi im svoja znanja, ali i svoj entuzijazam za nauku koja život znači, bodri ih da stalno napreduju i usavršavaju se obrađujući teme svojih diplomskih radova, magistarskih ili doktorskih disertacija.

Svoja naučna i stručna poznavanja često je stavljao i u službu popularizacije nauke, radići televizijske emisije o prirodi, flori i fauni, predela sa bivših jugoslovenskih prostora, ili držeći predavanja u Kolarčevoj zadužbini, na sastancima stručnih društava.

M. Rajković