ORNITOLOGIJA

Pripremio: Mr Daliborka Barjaktarov

Labud

Labud je ptica o kojoj govore mnoge legende i koja u ljudskom predanju ima bogata simbolična značenja. Prema legendi o postanju sveta, za koju se smatra da datira iz najranijih kultura, labud predstavlja kombinaciju vazduha i vode, neophodnih elemenata za rast i razvoj semena i obnavljanje vegetacije, čime simbolizuje sam život.

Kao otelotvorenje dobrote i blagosti, labud je prisutan u kulturama svih naroda. Ipak, u nekim indoevropskim mitovima, labud predstavlja i suprotan princip - zlu ženu. Objašnjenje ovoga mita je daleko dublje i povezano je sa simbolom (noćne) more. Pravo značenje more je da je to zla boginja, koja ima moć da u snu životinja i ljudi izazove osećanje gušenja. U indoevropskoj mitologiji zle žene uglavnom imaju obličje ptica, pa je i mora predstavljena kao žena sa «onog» sveta, koja je uzela oblik bele ptice (labuda).

Verovanja

Među mitovima o labudovima kod starih Grka, najpopularnija je ona o Zevsu i Ledi, koji kaže da je Zevs video Ledu kako se kupa u reci. Da bi je zaveo, Zevs je uzeo oblik belog labuda. Leda nije mogla da bude ravnodušna na lepotu bele ptice pa se zaljubila, što je i bio Zevsov cilj.

Kasnije je Leda snela dva jajeta. Iz jednog su se izlegli blizanci Kastor i Poluks, koji su postali najsjajnije zvezde u sazvežđu Blizanaca. Iz drugog jajeta izlegla se lepa Helena, zbog koje je izbio rat za Troju. Na severnom nebu postoji sazvežđe Labuda od 6-7 sjajnih zvezda, raspoređenih duž vrata i raširenih krila labudovih.

Kod starih Grka postojalo je verovanje da labud najlepše peva pred samu smrt, ali ne od žalosti što će umreti nego od radosti što je svakim trenom bliži bogu sa kojim će se sjediniti. Crvenokljuni labud, koji se češće može videti u južnim delovima Evrope, ptica je koja, uprkos svojoj lepoti, osim šištanja i siktanja ne ispušta druge zvuke pa ga zbog ove osobine zovu i nemi labud. Odakle onda ovo verovanje? Objašnjenje je sledeće: stari Grci verovatno nisu pravili razliku između crvenokljunog i žutokljunog labuda i nije im bila poznata migracija ptica. To znači da, ako su čuli labuda da »peva», to je onda bio žutokljuni a ne crvenokljuni labud. Osim toga, labudovi su po pravilu stanari severnih krajeva Evrope i ne sele se sjeseni u toplije krajeve, kao što to rade laste i rode, osim kada se zamrznu vode. Tada odlaze malo južnije u potrazi za hranom, ali se sa prvim znacima proleća vraćaju u svoju postojbinu. Verovatno je da su Grci primetili njihovo periodično pojavljivanje pa su njihov odlazak s proleće povezali sa tužnom pesmom, koju pevaju što moraju da umru.

Po zidovima hindu hramova, urezivan je par labudova koji se održavaju u životu medom rascvetalog lotosa-znanja, a simbol su savršenog sjedinjenja kojem teže sva nebeska bića. U hindu veri, postoji verovanje da je vrhovni labud sneo zlatno vaseljensko jaje iz kojeg je izašao Brama, pa se otuda labud smatra za svetu, božansku pticu, simbol svetog duha. Često je i sam Brama, prikazivan kako jaše na labudu.

Crni labud

U starom Egiptu, verovalo se da labud odvodi duše pokojnika na onaj svet. Kod Kelta, labud je božanstvo Sunca, mistično ali dobroćudno. Smatra se da ima isceliteljsku snagu Sunca i da njegova pesma ima magijske moći.

Stari Sloveni su verovali da labud predstavlja dušu predaka i da može da ima božanske i demonske osobine. U labudove mogu da se pretvore vile, koje umeju da se premetnu u sokola, vuka, zmiju i druge životinje. Legenda kaže da postoje tri vrste vila: planinske, vodene i nebeske. Ove poslednje imaju krila i mogu da lete. Ako ih čovek prevari i uhvati, jedini način da im oduzme moć jeste da im sakrije krila. Njihova prvobitna suština bila je da su vile zapravo duhovi prirode, jer znaju jezik riba i ptica, mogu da leče rane različitim travama, a posebno mogu da olakšaju jad i bol slepima i nerotkinjama. Kroz istoriju, vilama se pripisivala moć spajanja sa dušama predaka. Tako je i nastalo verovanje da mogu da uzmu oblik bilo koje životinje, a pre svih labuda.

Iz roda gusaka

Verovanja u legende o labudovima su brojna i raznovrsna, a stvarni, biološki život labudova je zanimljiv i pun iznenađenja. Udvaranje labudova, na primer, počinje već nakon prve godine starosti, dok još nisu potpuno beli, niti polno zreli. Većina mladih labudova živi u jedinstvenom «vereništvu» i posle sazrevanja, tako da se prvi put gnezde u trećoj ili četvrtoj godini. Kad se par jednom veže, ostaje doživotno zajedno.

Labud-kobra O obožavanju labudova ima mnogo arheoloških tragova i u našoj zemlji. U Narodnom muzeju u Čačku ima jedan bronzani labud iz Mojsinja, iz bronzanog ili gvozdenog doba. Sve karakteristike ukazuju na pitomog labuda (labuda grbca) Cygnus olor. Kosti i pitomog i divljeg labuda Cygnus cygnus nalažene su na praistorijskim lokalitetima Vojvodine, naročito u humkama, uz tok Tise. Po svoj prilici, labudovi su imali obrednu ulogu, ali su služili i kao hrana. Danas se labudovi više ne jedu, ali se kod nas više ni ne gnezde.

Labud živi uglavnom na geografskim širinama sa umerenom i okeanskom klimom, u zemljama centralne i zapadne Evrope, gde se gnezdi i provodi veći deo života. U toku izuzetno hladnih zima, kreće na put u potrazi za nezaleđenim rekama i jezerima.

Labudovi pripadaju redu gusaka (Anseriformes), gde su najveće i najkrupnije ptice. Rod labudova, Cygnus obuhvata svega četiri vrste, od kojih se tri gnezde u Evropi. U našoj zemlji se redovno, obično zimi, može videti samo jedna vrsta, crvenokljuni labud (Cygnus olor), koji je velika i teška ptica. Mužjak je nešto krupniji od ženke, a polovi se ne razlikuju ni bojom ni oblikom.

Glava im je okrugla a vrat dug i povijen. Noge su crne. Kljun je crvenonarandžaste boje, nazubljen i oivičen crnom linijom sve do grbe koja se nalazi pri osnovi kljuna, pa se zbog toga naziva i labud grbac.

Odrasli primerci su potpuno beli. Mladunci su sivosmeđe boje. Tokom prve zime i proleća, mladunci dobijaju sve više belog perja i počinju da liče na svoje roditelje. Potpuno belo perje dobijaju posle druge godine.

Obično se viđaju na vodi, ali su česti i na plavnim livadama, gde se hrane. Hrane se vodenom vegetacijom i to do dubine ne veće od 1 m. Na jelovniku im se povremeno mogu naći i sitne životinje kao što su žabe, punoglavci, puževi, crvi, insekti i njihove larve. Poleću teškim zamasima krila i trčanjem po površini vode. Svi labudovi lete sa ispruženim vratom, ravnomernim i sporim zamasima krila. Brzina kojom labud može da leti iznosi 60-80 km/h. Zimi se okupljaju u jata od po sto i više primeraka. Tokom leta, u jatima se okupljaju samo primerci koji se ne gnezde.

Par crvenokljunih labudova uspostavlja i brani svoju teritoriju u periodu gnežđenja, u martu ili aprilu. Tada su mužjaci veoma agresivni i na svakog uljeza koji im upadne u teritoriju energično jurišaju. Gnezdo grade oba pola, s tim što mužjak donosi materijal za gnezdo a ženka ga slaže i oblikuje. Ponekad se isto gnezdo koristi nekoliko godina. Gnezdo je obično na obali, u blizini vode. Prečnik gnezda se a kreće od 1 do 2 m, a visina 60-80 cm, ali i do 4 m ako je gnezdo na vodi. Samo gnezdo je izgrađeno od trske, granja i različitog vodenog bilja, a unutrašnjost je obložena mekim biljem i paperjem. Izgradnja gnezda traje oko 10 dana. Ženka snese 5-8 bledozelenih jaja u razmacima od 48 časova. Jaja su zatupljena sa oba kraja i prevučena krečnom skramom dok su sveža. Kako period inkubacije odmiče, jaja postaju izgrebana i dobijaju smeđe tufne. Na jajima leži samo ženka, 5-6 nedelja, nakon čega se izležu labudići koji su odmah spremni da napuste gnezdo.

mr Daliborka Barjaktarov