NAUKA KAO ŽIVOT

Profesor dr Zoran Jovanović
Srbija meĐu raČunarima

Čovek koji je uveo internet u Srbiju i postavlja trasu za globalnu mrežu, od »Panonskog« do Jadranskog mora, tvrdi da je otkrio formulu uspeha nauke u našoj zemlji: dobar tim saradnika i – srećna porodica. Ovo je njegova priča o nauci na domaći način

Predajem četiri predmeta na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, na četvrtoj i petoj godini, na katedri za računarsku tehniku i informatiku. To su predmeti iz paralelnih i distribuiranih računarskih sistema i interneta.

Time se bavim od kada sam završio fakultet – iako su to tada bile dve različite oblasti – računari i telekomunikacije. Danas se to stapa. Imao sam sreće da pogodim šta će biti u trendu pa sam počeo da radim na paralelnim računarskim sistemima u Institutu u Vinči.

Ideja je bila da računari rade što brže. Želeli smo da razvijemo računar koji bi bio u samom vrhu istraživačkog i razvojnog »svetskog rata« u to vreme. U tome smo imali značajnu finansijsku podršku vojnih institucija. Tim je bio veoma mlad, tek u formiranju. Kada se setim ekipe iz Vinče, koja je u jednom trenutku brojala 45 inženjera, setim se i toga da je manje od njih desetak sada u zemlji. Ostali su na vodećim mestima inostranih univerziteta. Verujem da je njihovom svetskom uspehu doprineo izuzetno visok edukativni kvalitet Elektrotehničkog fakulteta.

U tom periodu (reč je o 1989. godini) ljudi iz sveta koji su posećivali Vinču nisu mogli da veruju da mi radimo, na primer, sofrtversku demodulaciju – koja se u svetu pojavila tek kasnije. Radili smo vektorske procesore, tada jedinu alernativu CRAY super kompjuteru. Radili smo multiprocesorske sisteme, zatim optičke računarske mreže. Pre pojave Windows-a pravili smo informacione sisteme koji su bili u Windows-lite okruženju, i to pre nego što se Windows uopšte pojavio.

Međutim, pred sam raspad SFRJ, prestaje finansiranje. Povlači se oprema, ljudi počinju da odlaze u svet. Odlazim na Elektrotehnički fakultet za docenta. Tada sam se dvoumio da li da idem u Ameriku ili ne. Iskreno rečeno, presudilo je to što bi moja supruga morala da nostrifikuje diplomu Medicinskog fakulteta.

Tada sam imao dvanaestak godina staža i tražio sam nove izazove. Ali, dogodilo se nešto što nisam želeo. Hteo sam da pobegnem od menadžmenta, a upravo me je to stiglo. Nakon godinu-dve na Fakultetu, ponudili su mi da vodim Računarski centar Univerziteta, koji je bio u formiranju. To sam prihvatio zato što sam u tome video šansu da formiram ekipu od svojih najboljih studenata. Otvorilo se 18 novih radnih mesta i prilika da napravim mlađi tim, možda nalik na onaj iz Vinče.To se dešava 1992. godine. Dobijena je velika donacija: IBM računar sa mejnfrejm vodenim hlađenjem. Trebalo ga je staviti u funkciju i dati na raspolaganje studentima.

Napravio sam tim na koji sam veoma ponosan. Tu ima toliko vrhunskih ljudi, po svim elementima, po stručnim, moralnim... Svi oni vole posao, svi smo drugari, nema trzavica, svađa – što je nezamislivo u zemlji Srbiji. A u struci pravimo velike prodore. Mada je i ovo jedna vrsta rada u oblasti vrhunskih tehnologija – to ipak nije onaj naučno-istraživački rad koji smo imali u Vinči. S druge strane verujem da ovo sada, u suštini, mnogo više doprinosi društvu nego projekti koje smo radili u Vinči.

Računarski centar Univerziteta u Beogradu je danas centralno čvorište akademske mreže u Srbiji, na koje su »nakačeni« svi univerziteti u Srbiji i Crnoj Gori. Odavde se vodi i tehnološki razvoj te mreže, ali ne samo to – ovde je, praktično, prvi put počela da funkcioniše mreža u Jugoslaviji. Taj posao je završio naš tim, a Telefonija je odradila deo posla sa satelitskom antenom.

Imamo oko 300 000 korisnika interneta, a od toga su preko 100. 000 na akademskoj mreži. Mi u suštini otvaramo novu tehnologiju prema novim generacijama, a akademska mreža im to obezbeđuje besplatno. Iza svega stoji država, pre svega Ministarstvo za tehnologije, nauku i razvoj Srbije i Ministarstvo prosvete. Oni to finansiraju. Na mrežu je povezano oko 150 instituta, fakulteta, viših škola... pri čemu svaka od njih ima vlastitu kablovsku infrastrukturu. Ta mreža će uskoro biti raširena i na sve osnovne i srednje škole. Trenutno radimo na razvoju nove mreže ogromnog kapaciteta. Već sada sistem funkcioniše prema Novom Sadu, a uskoro će raditi prema svim univerzitetima u zemlji.

Privatno, moj život je prilično nekonvencionalan. Posle prve godine elektrotehnike – kada sam u junu dao sve ispite – redovno sam upisao i teorijsku fiziku na PMF-u, i pritom mnogo vremena trošio na košarku i šah. Zatim sam se prvi oženio u svojoj generaciji i tokom studija dobio sina.

Moja supruga je tada studirala medicinu. Novonastale prilike njeni roditelji shvatili su kao tragediju jer je i ona bila dobar student.Mislili su da nikada neće završiti fakultet. Međutim, tada sam se uozbiljio, odbacio i šah i košarku i počeo da fantastičnim tempom dajem ispite na oba fakulteta. Hteo sam da pokažem da se ne šalim. Posle rođenja sina dao sam 30 ispita sa visokim ocenama. .

Fiziku, na žalost, nisam završio. Ostala su mi četiri ispita. Iz praktičnih razloga sam otišao na elektrotehniku, ali sam ljubav prema fizici »izgurao« kroz uporedno studiranje.

Razlika između prvog i drugog sina je osam godina. Nismo smeli da žurimo sa drugim detetom. Naravno, imali smo veliku podršku roditelja sa obe strane. Da izguramo sve magistrature i doktorate, supruga i ja ne bismo mogli bez te pomoći. Danas smo oboje profesori na Univerzitetu. Nismo obični profesori. Svako od nas ima i drugih obaveza – ja vodim Računski centar Univerziteta, vodim akademsku mrežu Srbije, a vodio sam strategiju za informaciono – komunikacione tehnologije za Vladu Srbije koja tek treba da bude usvojena. Supruga je trenutno direktor pedijatrije u Dečijoj bolnici u Tiršovoj.

Uvek smo bili u strahu da će nagomilane obaveze ugroziti normalan razvoj naše dece. Međutim, sve je teklo u najboljem redu. Oni su uspešno završili matematičku gimnaziju. Zanimljivo je da su ukupno 6 puta bili na saveznim takmičenjima, uglavnom iz fizike. I ja sam se zabavljao povremeno radeći sa njima zadatke.

Supruga i ja radimo veoma mnogo, tako da se susrećemo 2 do 3 sata dnevno. Ovo pomalo deluje apsurdno – ali smo navikli. Navikla su se i naša deca. Deca u pubertetu obično odbacuju svoje roditelje. Kod nas se desilo suprotno. Naša deca su nas bila željna. Nisu odlutala u pogrešnom pravcu. Naravno, sve ostalo ne bi imalo smisla da su deca »odlutala«. Ne mogu sa sigurnošću da kažem šta je tu bilo presudno. Dok mi je prvi sin bio mali, dosta sam čitao o roditeljstvu. Primenjivao sam ono što sam smatrao logičnim. Voleo sam da se igram i pratim psihološki razvoj svoje dece. Nalazio sam zabavu u tome da otkrivam dokle sežu njihove intelektualne sposobnosti. S druge strane, možda je važan lični primer. Kada roditelji rade toliko puno, deca to prihvate kao normalan način života.

Mislim da je aktuelnost računara i činjenica da su imali računar kod kuće ono što je presudno uticalo na njih. Praktično su učili slova na računaru. Već početkom srednjoškolskog obrazovanja počeli su da prave ozbiljne kompjuterske programe.

Mnogo sam, naravno, nasledio od svojih roditelja. Oni su na neki način forsirali moju samostalnost. Imali su divan, stabilan brak. To su ljudi koji su se izuzetno voleli. Verujem da je u u tome ključ čitave priče.

Iako su bili uspešni u svojim karijerama – nisu bili preterano ambiciozni. Nisam ni ja preterano ambiciozan. Radio sam svojim tempom i radio sam ono što volim.

Postojao je, ipak, preloman trenutak. Roditelji su otišli u inostranstvo kada sam bio u srednjoj školi. Tek sam završio prvi razred. Živeo sam sa sestrom. Kada se deca rano osamostaljuju, mogu ili da skrenu na pogrešnu stranu ili da steknu dodatnu vitalnost i zrelost. Mislim da je i to uticalo da se neke stvari kasnije lakše savladaju. Možda zbog toga imam zrelost potrebnu da čovek vodi timove ljudi. Ne verujem u školovanje za menadžment – mislim da je u tome presudan talenat.

Nemam hobi. Verovatno da sam u nedostatku vremena izgubio ta interesovanja. Sada, na žalost, više ništa ne stižem jer imam malo slobodnog vremena i stalo mi je da ga što više provedem sa porodicom.

Moj tim trenutno dovršava ranije započete poslove, a šta ćemo raditi sutra – to uglavnom krijemo. Ja posmatram društvo kao tri celine. Postoje ljudi-stvaraoci, koji guraju napred. Ljudi koji posmatraju sa strane i svaka promena im smeta, svemu staju na put. I treća kategorija ljudi – oni koji su indiferentni. Na žalost, ova grupa kočničara je suviše brojna.Taj proces traje decenijama bez ikakvih posledica po te ljude. Shvatio sam da je jedina odbrana od takvih da ćutimo dok ne završimo posao.

U mojoj karijeri bilo je i teških godina. Raznih maltretiranja. Doživljavali smo da nisu hteli da nam isplate platu – iz čiste pakosti. Potpuno neverovatne stvari, od pokušaja da se rasformira Računski centar do izbacivanja sa Elektrotehničkog fakulteta.

Uvek sam nastojao da nađem put kako da prepreke zaobiđem sa što manje štete. Glavom kroz zid se ne može – mora se naći zaobilazni put. Treba osmisliti taj put da bi se preživelo. Uvek sam ih nalazio. Moji saradnici bili su svesni puteva kojima smo zajedno prolazili. Smejali smo se na taj račun, ali smo sve vreme bili jedinstveni i uporni. Tajna uspeha je bila u izolaciji u odnosu na okruženje, jer su iz okruženja uglavnom dolazili štetni, a ne pozitivni uticaji.

Sasvim drugačije iskustvo imao sam u saradnji koju je inicirao Maks-Plank Institut iz Nemačke. Fizičari iz Nemačke su, želeći da pomognu našim fizičarima, »progurali« donaciju kod svoje vlade. Kao epilog, dobili smo opremu sa kojom smo mogli da izgradimo kičmu računarske mreže kroz Beograd i vezu prema Nišu i Novom Sadu.

Sa svoje strane Ministarstvo za nauku i tehnologiju je dalo još toliko para. Odjednom smo iskočili u odnosu na druge balkanske zemlje. Sada imamo mrežu koja je za tri klase bolja od mreža u Bosni, Makedoniji, Albaniji... ali je još uvek zaostala u odnosu na razvijene mreže Evrope.

Oni su nam otvorili oči. Rekli su da ne idemo na privremena, brza rešenja. Mi sada samostalo završavamo to »dugoročno« rešenje. Ono što je mene impresioniralo je njihov odnos prema nama – hteli su da pomognu. Toliko su bili bezrezervni, s jedne, i profesionalni, s druge strane. Bili su strogi prema nama da se ne bi obrukali pred svojom vladom. Postali smo prijatelji.

Naknadno smo dobili još 40 000 evra, a pokrenuta je i inicijativa u Evropskoj uniji za povezivanje balkanskih zemalja u evropsku mrežu – u stvari, mi smo inicijatori da se sve to pokrene. Za sve je potrebno milion i 300 000 evra.

Sreća je da imamo i stvaramo dobar naučni podmladak, bez obzira na nevolje kroz koje smo prošli poslednjih godina. Ko završi Elektrotehnički fakultet – računarsku tehniku i informatiku taj zaista može da bira posao i da ima vrlo visoku platu za naše pojmove. Početničke plate su preko 500 evra za mladog čoveka, ukoliko iole vredi. Veliki broj njih odlazi u svet. Postoji i nešto što je »polusiva ekonomija«, da je tako nazovem, a koja potiče od stranih firmi u našoj zemlji. U njima ljudi mogu veoma pristojno da zarađuju. Ja i tu vidim mogućnost da se zadrže ljudi, da postanemo zemlja gde će se softver razvijati za svet. Mnogi su već saznali da su naši potencijali vredni pažnje i da se sa nama vrlo skoro može ozbiljno računati.

J. Dimitrijević

Fotografije: Zdenko Štromar