ASTROFIZIKA

Kosmos u energetskim »paketima«

Kada je kosmičke objekte u našem okruženju, uključujući i čoveka, Marjanović »spakovao« u kvantne pakete, mogao je da izračuna gustinu energije kojom svako od njih raspolaže. Rezultat je crno-beli svet u kome samo Zemlja i Sunce čine izuzetak

Od početka sveta i veka red se bori sa haosom. Zbog postojanja ogromnog mnoštva veoma različitih objekata u Prirodi trebalo je da protekne mnogo vremena dok nije došlo do otkrića da pored kontinuiranih postoje i skokovite promene. To se, na primer, dešava kod apsorpcije i emisije svetlosti. Da bi objasnio zakonitosti zračenja jednog idealno zamišljenog tela (crnog tela), Maks Plank je početkom prošlog stoleća postavio temelje kvantne fizike, koja je ubrzo dovela do revolucije u nauci.

Trijumf kvantne teorije bio je kolosalan u tumačnju fenomena koji se dešavaju u mikrosvetu. Strukture i ponašanja atoma, atomskih jezgara i elementarnih čestica mogli su da se objasne samo zakonitostima kvantne fizike. Bila je to jedna od najvrednijih tekovina uma koja je utkana u modernu nauku.

Ovaj dijagram pokazuje zavisnost mase objekta (M) od njegovog poluprečnika (R). Sledi da je: M=R2n, gde je n prirodni broj

Prirodno je zato da je veliki broj, kako naučnika najvišeg ranga, tako i ljubitelja nauke koji nisu fizičari po struci, pokušao da kvantiranost pronađe i u stvarima makroskopskih razmera, tj. da je »provuče« kroz celokupni pojavni svet, od elementarnih čestica do Svemira.

Takav poduhvat učinio je i inženjer Goran Marjanović koga je interesovala sudbina Svemira. Da bi se približio odgovoru na pitanje šta će se sa Svemirom u budućnosti desiti, on je na »papir« stavio sve glavne aktere, objekte koji ga sačinjavaju. Krenuo je putem stvaranja jedinstvene slike sveta koja bi se zasnivala na kvantiranosti osobina njegovih ključnih elemenata.

Pošto Svemir u najvećoj meri čine stabilni objekti (oni koji dovoljno dugo opstaju u odnosu na vreme tokom koga su nastali) Marjanović je uzeo »reprezentativne uzorke« iz mikro, makro i megasveta i izračunao kolikom gustinom energije raspolaže svaki od njih. Pritom se služio i drugom velikom tekovinom moderne fizike, Ajnštajnovom Specijalnom teorijom relativnosti, po kojoj je E=MC2 (gde su: E energija koja odgovara telu mase M, a C je brzina svetlosti u vakuumu). Kada je posmatrao aktere talasnog kretanja, da bi dobio odgovarajuće mase, on je shodno de Broljijevom učenju o dualizmu talas-čestica koristio: h x f = MC2 (gde su: »h« Plankova konstanta, a »f« frekvencija, tj. učestanost talasa).

Koristeći podatke iz prikazane tabele, Marjanović je formirao dijagram u kome su po x-osi nanete odgovarajuće talasne dužine datih objekata u metrima , a po y-osi njihovi poluprečnici, takođe u metrima. Treba uočiti da se radi o eksponencijalnoj podeli i po x i po y-osi, sa skokovima od po jednog reda veličine za svaki dalji »korak« na osi.

Vrlo je interesantno i vredno dublje analize da se svi objekti u dijagramu nalaze na pravoj M=R2, ili u njenoj neposrednoj blizini. Pri tome su mega-objekti (Zemlja, Sunce, galaksije... Svemir) u drugom kvadrantu. Mikročestice (proton, elektron..) su u trećem, a čovek na preseku drugog i trećeg kvadranta! Oblast četvrtog kvadranta, po Marjanoviću, odgovara elektromagnetskim talasima, uključujući tu i čovekove moždane talase.

Sled objekata na pravoj M=R2, posmatran u smeru od dole-desno ka gore-levo predstavlja hod razvoja Svemira sve do tačke dolaska u »oblast crnog«. Tada mehanizam crne rupe ovu fazu prostorne ekspanzije postepeno preobraća u fazu kolapsa, tj. prostornog sažimanja. Na taj način raspored objekata dobija oblik elipse.Izuzetak, kao što se vidi, predstavljaju Zemlja i Sunce. To sigurno važi i za super kondenzovane oblike materije, na primer za neutronske zvezde i crne rupe. Neutronska zvezda bi morala da se »iskaže« kao »džinovski neutron«, koji bi imao poluprečnik od par kilometara! Takvi ekstremni oblici materije zaslužuju posebnu pažnju.

Sazvežđe »Konjske glave«

Izuzetan značaj na dijagramu predstavljaju oblast »belog« i oblast »crnog«. Prave koje definišu granice tih oblasti su veoma važne. Iz «bele oblasti» mogli bismo da očekujemo »uskakanje« materije u naš realni svet. Suprotno tome, iz našeg sveta »odlazila bi« materija u »crnu oblast«.

Iz Marijanovićevog dijagrama dobija se još jedan interesantan podatak. Presečna tačka prave M=R2 sa graničnom pravom «crne oblasti» definiše uslove pri kojima bi došlo do kolapsa Svemira u tačku, singularitet – u najveću od svih mogućih »crnih rupa«. Ona bi, prema Marijanoviću (hipoteza o večno oscilujućem Svemiru), mogla da iznedri novi svemir ili bi predstavljala definitivan kraj svih kosmičkih tvorevina kojima se čudimo i divimo.

Marjanović smatra da Svemir redom prolazi kroz sledeće faze: prostorne ekspanzije, crne rupe, prostornog sažimanja, bele rupe, pa ponovnog prostornog širenja, i tako redom bez kraja. Pri tom svaka od ovih faza je jednakog trajanja. Jedan kompletan ciklus (jedna puna oscilacija Svemira, kao da se radi o oscilovanju klatna) traje 3,15x1021 sekundi. Međutim, ono što je interesantno kod Marjanovićevog večno oscilujućeg Svemira je to da se može govoriti o njegovoj »ovostranoj« i »onostranoj« suštini.

U njegovom modelu, večno oscilujući Svemir (VOS) je direktna posledica postojanja kvantiranih gustina energije. To svojstvo činilaca Svemira, pa i njega samog kao entiteta, ukazuje da se, po gustini energija, mogu poistovetiti objekti korpuskularne i talasne prirode. Na primer, elektronskog neutrina sa iks-zracima, i dalje, da se na isti način sa materijalnim mogu tretirati i duhovni sadržaji ili svojstva, kao što su svest, emocije i drugo.

Ovaj neobičan naučni poduhvat Gorana Marjanovića zaslužuje pažnju i temeljnu kritičku analizu jer ukazuje na dejstvo kvantizacije u najširem opsegu, obuhvatajući i oblike materije kosmičkih razmera.

Prof. dr Vladimir Ajdačić