ANTROPOLOGIJA
Muškarci su pametni, jer su žene pametno birale
Eva »pala« na Adamovu mudrost!
Može li se inteligencija ljudskog roda objasniti pretpostavkom da su prve žene radije birale pametne nego zgodne muškarce? Naučnici tvrde da se odgovor nalazi u jednom jedinom hromozomu
Ma koliko to nekim muškarcima zvučalo neverovatno žene su zaslužne za inteligenciju ljudske rase. Prema jednoj kontroverznoj teoriji, naši ženski preci su bili dovoljno mudri da prilikom izbora partnera prednost daju intelektu, a ne fizičkoj snazi ili izgledu. Sa prezirom su odbacivale mačo tipove, Herkulese i Adonise i odlučivale se za one muškarce koji su zračili unutrašnjom snagom i lepotom. Na takvom izboru, čovečanstvo, a posebno muškarci, duguju zahvalnost ženskom rodu. Da su se, pak, odlučile za kršne momke rumenih obraza, ljudska vrsta bi se, umesto sa kosmičkim tajnama, još uvek nadmetala sa šimpanzama i antilopama.
 |
Kako nas je jedan hromozom naveo da sagradimo piramide, odemo na Mesec i u bioskopu plačemo od radosti ili tuge? |
Ova teorija je nastala na osnovu pomnih istraživanja rezultata testova inteligencije. Prosečan IQ kod muškaraca i žena je uglavnom jednak. Ali, ako se bliže pozabavimo inteligencijom kod različitih polova uočićemo neke neobične razlike. Prvo, raspon IQ kod muškaraca je mnogo veći. Kod muškaraca je broj jedinki sa niskim IQ mnogo veći, ali je veći i broj genija. Ovaj odnos se nije menjao od vremena kada su obavljena prva merenja inteligencije. Drugo, veća je verovatnoća da će majka, a ne otac, preneti detetu i svoje mentalne nedostatke. Ovi pokazatelji su Roberta Lerkea iz Državne bolnice u Brejnerdu, u Saveznoj državi Minesota, SAD, naveli na zaključak da su mnogi geni odgovorni za ljudsku inteligenciju smešteni u X hromozomu.
Grupa nemačkih genetičara je nedavno pokušala da dokaže da je on bio u pravu. Međutim, njihova otkrića su dovela do nove senzacije. Ne samo da su došli do zaključka da X hromozom igra glavnu ulogu kada je u pitanju inteligencija, već smatraju da to dokazuje da su žene generacijama birale pametne muškarce. Time što su davale prednost inteligenciji nad fizičkom snagom naši ženski preci su pokrenuli proces koji je vremenom doveo do vrlo moćne umne mašine kakav je ljudski mozak
Ideja da su izbor partnera, ili seksualna selekcija, uticali na pravce evolucije stara je koliko i Darvin. Darvin je bio uveren da se neobične osobine životinja koje nemaju nikakve veze sa prednostima pri preživljevanju, poput paunovog repa i lavlje grive, mogu objasniti samo kao rezultat kriterijuma na osnovu kojih su ženke birale partnere prilikom parenja. Ovi živopisni ukrasi, navodno, treba da ukažu ženkama na to da se radi o »dobroj prilici« za parenje. Ipak, pomisao da ljudski mozak može biti »ukras« koji seksualno stimuliše stvara mnogo više kontroverzi.
Biolog Džefri Miler sa Univerziteta Savezne države Novi Meksiko, u Albukerkiju, koji se bavi evolucijom, je ovu postavku izneo pre nešto više od jedne decenije u knjizi »Um koji se pari«. Stiven Rouz sa Otvorenog univerziteta, međutim, njegovu teoriju opisuje kao »potpuno neprihvatljivu« i »u suštini, pornografsku«.
 Osnovu za nova istraživanja čini postavka prema kojoj X hromozom igra posebnu ulogu u seksualnoj selekciji. Svako od nas ima po 23 para hromozoma: 22 autozoma koji ne određuju pol i dvadeset i treći, dodatni par, koji ima upravo taj zadatak. X hromozom i mnogo manji Y hromozom u stvari i nisu par. Muškarci imaju jedan X i jedan Y hromozom, a žene dva X hromozoma. I tako, dok žene imaju po dve kopije svakog gena sadržanog u autozomima, muškarci imaju samo po jednu kopiju gena sadržanih u X hromozomu.
Evolucija se događa kada genska mutacija za posledicu ima pojavu neke karakteristike koja osobu čini uspešnijom, a time se povećava i mogućnost da gen koji je mutirao bude prenet na potomstvo. Međutim, većina mutacija su »recesivne« – kada se mutirani gen ukrsti sa normalnom verzijom istog gena njegov uticaj izostaje. Zbog toga se mutacije na autozomnim genima retko pojavljuju. Pošto nema prepoznatljive osobine koja može biti odabrana, mutacija će vremenom nestati iz genetskog koda. Kada je reč o mutaciji na X hromozomu, nazvanoj X-veza, stvari stoje drugačije. Ova mutacija se javlja kod svih muškaraca koji je poseduju, čak i ako je recesivna, jer nema odgovarajućeg gena na Y hromozomu koji bi je poništio. Muškarci koji imaju mutirani gen razlikovaće se u nečemu. Ako, pak, žene to primete i dopadnu im se takvi muškarci, gen će dobiti priliku da se reprodukuje i nastavi život.
Ako su naši mozgovi evoluirali na ovaj način bilo bi logično da na X hromozomu postoji višak gena odgovornih za inteligenciju. Horst Hamajster i Ulrih Cehner sa Univerziteta u Ulmu, u Nemačkoj, i njihove kolege tvrde da su uspeli da dođu do takvih gena (»Trendovi u genetici«, sveska 17, strana 697). Nemački tim odlučio je da se posebno pozabavi genima koji kada mutiraju uzrokuju mentalne hendikepe, verujući da oni u normalnim okolnostima, dakle kada nisu mutirali, doprinose inteligenciji jedinki.
Pregledajući izvode iz baze podataka poznate kao Internet prezentacija Mendeljejevog nasleđa kod čoveka (»Online Mendelian Inheritance in Man«), skraćeno OMIM, koja predstavlja katalog ljudskih gena i genetskih poremećaja, tim je našao 958 poremećaja, od kojih su 202 povezana sa X hromozomom. To znači da X hromozom nosi 21 odsto gena odgovornih za mentalnu retardiranost, iako se na njemu nalazi samo 4 odsto ukupnog broja ljudskih gena. Istraživači su, međutim, uvek bili oprezni kada je reč o višku bilo kojih gena na X hromozomu zbog toga što je mutirane X-veze mnogo lakše identifikovati nego mutacije na drugim hromozomima. Hamajsterov tim je morao da dokaže da njihovo otkriće nije, u stvari, samo anomalija.
Međutim, da li ovi geni zaista imaju veze sa inteligencijom? Za neke od njih, koji jasno utiču na strukturu mozga, postoje ubedljivi dokazi. Najmanje tri gena od navedenih su povezani sa putevima koji regulišu aktivnost porodice proteina nazvane GTP-aze. Holis Klajn, iz laboratorije Kold Spring Harbor u Njujorku, je dokazala da GTP-aze utiču na dendrite, razgranate završetke na krajevima nervnih ćelija (časopis »Nature«, publikacija »Neuroscience«, sveska 3, strana 217). Formiranje veza na nervnim završecima je najvažnije za učenje i pamćenje. Kod mnoge dece čija je mentalna retardiranost prouzrokovana X-vezom, mreže dendrita su veoma zakržljale, što jasno ukazuje na povezanost strukture mozga i sposobnosti za učenje.
Pored navedenog, ova tri gena nalaze se u grupi gena koji kada mutiraju izazivaju mentalnu retardiranost koja nema drugih dijagnostičkih simptoma (vidi dijagram). To su geni za koje Hamajster i njegove kolege veruju da kada su u svojoj normalnoj formi utiču na inteligenciju. Džozef Gec, iz Bolnice za majku i dete u Severnoj Adelaidi, u Australiji, ekspert za mentalnu retardiranost prouzrokovanu X-vezom, deli njihovo mišljenje i dodaje da je 10 ovih gena već pronađeno na X hromozomu, dok na autozomima nije pronađen ni jedan. Dakle, gena koji imaju najveći uticaj na inteligenciju izgleda najviše ima na X hromozomu.
Ipak, Gec upozorava da ako neko ima više kopija tih gena to ga neće učiniti genijem. »Ako na nekom uređaju imate ručicu i njenim povlačenjem ga možete zaustaviti, to što ćete ugraditi još dve dodatne ručice ne znači da ćete ubrzati njegov rad«, objašnjava Gec.
Što se tiče drugih gena na koje upućuje istraživanje koje su sproveli Hamajster i njegove kolege, njihova povezanost sa inteligencijom nije toliko jasna. Jedan od njih, koga su nedavno identifikovali italijanski naučnici, utiče na metabolizam masnih kiselina (časopis »Nature«, publikacija »Genetics«, sveska 30, strana 436). Drugi nose kodove za receptore koji šalju signale molekulima ćelijskih membrana. »Ako smo na početku mislili da ćemo pronaći nešto što je zajedničko svim tim genima, ispostavilo se da nismo bili u pravu«, kaže Gec. Ipak, većina genetičara veruje da je nemački tim otkrio pojavu pri kojoj zaista postoji – višak gena sa X-vezom koji utiču na inteligenciju. Ova pojava je u genetici nazvana veliki efekat X hromozoma. Mnogi, uključujući i Dženifer Maršal Grejvs, su ubeđeni da je to rezultat načina na koji su žene birale partnere.
Međutim, postavlja se pitanje gde su dokazi za to da su žene za partnere sa kojima će imati decu birale pametne muškarce? Neko će reći da to treba pitati frustrirane neudate žene koje još uvek tragaju za svojim partnerom. Džefri Miler u svom istraživanju ističe koliko napora muškarci ulažu u poduhvate kojima žele da pokažu koliko su inteligentni i dodaje da oni ne bi gubili toliko vremena pišući sonete, komponujući i praveći razna umetnička dela koja nemaju neke očigledne koristi za preživljavanje ljudske rase, da ih to ne čini privlačnijim za suprotni pol. Takođe, ako žene zaista biraju pametnije i sposobnije muškarce da budu očevi njihove dece, onda bi bilo logično očekivati da im takvi muškarci budu naročito privlačni tokom nekoliko dana kada ovuliraju. Rezultati eksperimenta koji Miler trenutno vrši na studentkinjama Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu pokazuju upravo to: da žene koje u vreme eksperimenta nisu uzimale kontraceptivne pilule, u toku plodnih dana biraju inteligentne i kreativne muškarce, dok se ostalih dana u mesecu pre odlučuju za one koji su imućniji.
Možda niste znali, ali žene nisu jedine koje više vole inteligentne partnere. Džefri Miler veruje da ovaj fenomen važi i kada su muškarci u pitanju i da je to razlog zbog koga su oba pola jednako inteligentna. Dok su naši muški preci koristili svoje sve veće mozgove da bi se pravili važni pred potencijalnim partnerkama, ženama je, pak, inteligencija bila potrebna da prepoznaju one prave, šarmiraju ih, zavedu i ubede da ostanu kraj njih i pomognu im u teškom i zahtevnom poduhvatu podizanja dece.
Miler prihvata mišljenje da inteligencija pruža i druge prednosti kod preživljavanja osim pukog privlačenja partnera. On, međutim, veruje da je to samo dodatna potvrda njegovih argumenata, jer evolucija ljudskog mozga ne prati obrasce koje nalazimo kod drugih »ukrasa« koji seksualno stimulišu, poput paunovog repa. Način na koji ženke pauna biraju partnera utiče na to da mužjakov rep stalno biva sve lepši i veći, a na kraju takav rep postaje teret – mužjaci više nisu stanju da pobegnu od mogućih neprijatelja. Ovo je primer kako seksualna i prirodna selekcija daju suprotne rezultate od onih o kojima smo govorili, a sve u cilju da rep zadrži svoju funkciju. Međutim, kada se radi o inteligenciji, kod koje oba procesa funkcionišu u tandemu, ništa ne ometa evoluciju. Prirodna selekcija i izbor partnera zajednički pokreću točak evolucije napred, što je za posledicu imalo trostruko uvećanje ljudskog mozga tokom poslednjih 2,5 miliona godina.
Možda čudi Milerov oprezan stav o vezi između inteligencije i X hromozoma: »Dobro je što je genetika krenula ovim putem i pronašla ovu vezu«, kaže on. »Međutim, ja nisam rad da svojom reputacijom stanem iza tvrdnje da je to očigledan dokaz moje hipoteze.«
Stiven Rouz, pak, ne vidi ni jedan dokaz za ovu hipotezu i naziva »krajnje patetičnim« tvrdnju da je veličina i moć ljudskog mozga rezultat žudnje žena u Paleolitu za muškarcima koji su slikali na zidovima pećina. On kaže da spomenuta otkrića u genetici nemaju odgovore na glavne nedostatke ove teorije. Na primer, ne pružaju odgovore na pitanja: zašto su žene birale muškarce sposobnije da uče i pamte, zašto nema dokaza da se prosečan mozak kod žena razlikuje od onog kod muškaraca i zašto nema dokaza da postoji razlika između prosečnog IQ kod žena i prosečnog IQ kod muškaraca? Zatim, tu je i činjenica da, bar što se današnjih ljudi tiče, inteligentni muškarci nemaju više dece, već »činjenice, u najmanju ruku, dokazuju suprotno« – tvrdi Rouz. On, međutim, prihvata da ako su geni koji imaju veze sa sposobnošću za učenje i pamćenje zaista koncentrisani na X hromozomu, to verovatno govori nešto o evoluciji i smatra da je to zanimljivo i vredno izučavanja. »Ali, principijelno se protivim svakoj preuranjenoj spekulaciji«, dodaje Rouz.
Pored toga, ne vodi li cela ova rasprava o genima koji određuju seksualno ponašanje i inteligenciju ka priznavanju postojanja genetičkog determinizma? »Nikako«, kaže Hamajster. »Čovekova okolina ima značajan uticaj na ove složene ljudske osobine«, tvrdi on i ukazuje na to da nije čudno da postoje geni koji upravljaju našim seksualnim sklonostima ili navikama kada je reč o produženju vrste. »Postoje geni koji regulišu sve ostale aspekte ljudskog života.. »Garantujem da postoje stotine gena koji utiču na seksualno ponašanje. Ali je takođe očigledno i da smo u stanju da nadvladamo svoje genetsko nasleđe. To je jedna od sjajnih stvari koja je deo onoga što nas čini ljudima.«
Na polnim hromozomima se ne nalaze samo geni koji utiču na inteligenciju. Godine 1999. Šarat Čandra i Mustafa Saifi sa Indijskog naučnog instituta u Bangaloru dokazali su da se na X hromozomu nalazi i višak gena koji utiču na seks i reprodukciju (»Ekspozei kraljevskog društva«, B, sveska 266, strana 203). Horst Hamajster smatra da nije reč o koincidenciji. Izučavajući ljudski genom u potrazi za genima koji utiču kako na mentalnu retardiranost, tako i na funkciju testisa, Hamajster i njegove kolege sa Univerziteta u Ulmu su otkrili da ovih gena na X hromozomu ima četiri puta više nego na autozomima.
»Isti geni koji su neophodni za funkcionisanje ljudskog uma utiču i na plodnost u testisima", kaže Hamajster: "Genetičari su oduvek pretpostavljali da su jednom muškarcu potrebni samo mozak i testisi." Džozef Gec se u postojanje dokaza za ovo mišljenje uverio u Bolnici za majku i dete u Severnoj Adelaidi, u Australiji. "U porodicama sa mentalnim hendikepima muškarci obično nemaju potomstvo. Najčešće imaju veoma male testise koji ne funkcionišu", kaže Gec.
Dakle, kako to da smo od naših predaka nasledili gene koji utiču kako na inteligenciju, tako i na plodnost? Hamajster ističe da su obe ove osobine veoma kompleksne i zahtevaju dobro kombinovane, prefinjene genetske mreže i da su najverovatnije evoluirale istovremeno. Ako je on u pravu, birajući inteligentne muškarce, žene zapravo biraju one koji su plodniji. Činjenica da prerana menopauza, ili rana menopauza, imaju veze sa genima na X hromozomu ukazuje na to da kod žena inteligencija upućuje na dobar genetski materijal kada je reč o genima za seks i reprodukciju.
Prema Džefriju Mileru, sve ovo zadire u srž pitanja: zašto je inteligencija privlačna? Miler tvrdi da je inteligencija snažan indikator opšteg zdravlja osobe, jer se na osnovu nje lako mogu uočiti mutacije koje utiču na naše ponašanje. Dakle, inteligentna osoba podariće svom potomstvu celokupne, dobre gene – uključujući i one koji utiču na plodnost.
Ako naši veliki mozgovi nisu samo »ukrasi« koji seksualno stimulišu, kako su onda evoluirali? Teorija ima mnogo, ali su najprihvatljivije one kojima je zajedničko to da se pozivaju na pozitivnu prošlost i njome objašnjavaju eksploziju veličine ljudskog mozga koja se dogodila tokom 2,5 miliona godina, kao i činjenicu da nijedna druga vrsta nije razvila tako neverovatan stepen inteligencije.
Moguće je da su faktori spoljašnje sredine bili pokretači ovog procesa. Promena okoline je možda naše pretke naterala da oslonac potraže u raznim oruđima, što je dovelo do razvoja njihove spretnosti, a to je, pak, omogućilo konstruisanje sve komplikovanijih oruđa i izradu sve složenijih rukotvorina.
Drugi teoretičari veći naglasak stavljaju na društveno okruženje. Po njima, ljudski um je evoluirao kako bi bolje mogli da razumemo društvo u kome živimo i tačnije predvidimo kretanja u okviru njega. Psiholog Nikolas Hamfri je prvi izneo ideju »društvene inteligencije«. On tvrdi da je od trenutka kada su društvene sposobnosti ljudi postale važne pokrenut točak intelektualne evolucije, koja je za cilj imala porast ukupnih intelektulanih sposobnosti ljudske rase.
Mali je korak između razumevanja svojih saplemenika i mogućnosti da ih prevarimo. Baš tu na scenu stupa ideja o »Makijavelističkoj inteligenciji«. Endrju Vajten i Ričard Birn sa Univerziteta u Sent Endrjusu su prikupili primere lukavstva naših najbližih rođaka – primata. Oni veruju da su naši mozgovi evolurali kako bi bili u stanju da manipuliramo drugim ljudima. Kao alternativa ovim teorijama pojavila se jedna još mračnija, prema kojoj je rivalstvo između grupa naših predaka rezultiralo »trkom u naoružanju« u cilju osvajanja »sve savršenijih tehnologija« i ovladavanja sve komplikovanijim strategijama ratovanja. Dakle, po njima su mozgovi predstavljali oružje, a ne »ukras« koji seksualno stimuliše.
Priredio: J. Milević. |
