OKEANOGRAFIJA

Pripremio: I.Jakšić

Tajanstvena dubina mora
Nepoznati nedohvatljivi svet

Duboko more je najveće stanište živih bića. U isto vreme, to je to i najmanje gostoljubiv prostor. Ekstremno je hladno, mračno, sadrži veoma male količine kiseonika a pritisak je i hiljadu puta veći nego na površini, tako da u potpunosti menja biohemiju.

Uprkos tome što ove činjenice otežavaju život na dnu mora i tome što posedujemo samo jedan procenat uzorka s morskog dna čak i u najistraženijim regionima, polako shvatamo da je morsko dno dom različitih vrsta organizama.

Čudan svet

U čudne stanovnike morskog dna spadaju: ajkule koje žive u dubinama, zmijozub zlokobnog izgleda, iz čijih očiju izbija crvena svetlost. Zatim, priličan broj biluminiscentnih riba, celakanta (ili latimerija), morskih krinova, raznih vrsta lignji, oktopusa koji svetle u mraku, meduza u obliku zvona širokih jedan metar, raznovrsni puževi i smrtonosni meduzin rođak koji svojim fluorescentnim pipcima vreba plen.

Najdramatičnije stvorenje je svakako džinovska lignja dugačka 13 m, latinskog naziva Architeutis i još opasnija i veća lignja veličine do 15 m, koju niko nije video živu. Glavate uljarke, vrsta kita koja se ranija nazivala i spermokit, kao i antarktička ajkula su jedine životinjske vrste koje bi mogle da se izbore sa ovim plenom s morskog dna.

Živa bića se mogu naći i u formi bakterija, crva i ljuskara, koji se u velikom broju nalaze u ravnoj oblasti morskog dna na dubini od 3.000 do 6.000 m. Oni se hrane ostacima organskih materija koje stižu odozgo. Ranije se smatralo da život nije moguć ispod morskog dna. No, naučnici su 2003. godine otkrili mnoštvo bakterija u sedimentima koji se nalaze 300 m ispod dna Pacifika. Te bakterije hrane se sedimentima starim nekoliko miliona godina.

Korali koje možemo sresti u ovim dubinama još su spektakularniji. Oni se nalaze na dubinama od 6000 m u vodi temperature od oko 2 stepena Celzijusa. Uprkos ovome, korali se mogu upoređivati sa svojim srodnicima iz tropskih plitkih voda što se izgleda i raskoši tiče. Ove životinje sporog rasta sada se mogu naći od Irske do Novog Zelanda. Otkrivene su čak i na naftnim bušotinama. Ali tek kad su korale počeli da uništavaju ljudi bacanjem mreža prilikom lovljenja ribe, postalo je jasno koliko su oni rasprostranjeni. Najveći poznati koral pokriva 100 kvadratnih kilometara a otkriven je 2002. godine.

Hidrotermalna čuda

Jedan od najfascinantnijih ekosistema morskog dna nalazi se oko hidrotermalnih otvora gde veoma topla voda, bogata hemikalijama, kulja iz morskih grebena s jakom vulkanskom aktivnošću. Ovde se bakterije hrane metanom i sulfidima, a njima se, pak, hrane veće životinje kao što su džinovske školjke, čudne ribe, ogromni crvi dužine do 2 m, kao što je Riftia pachyptila.

Otkrivene su i fotosintetičke bakterije koje opstaju na osnovu slabe svetlosti otvora, dok ostale uspevaju u vodi temeperature veće od 121 stepen Celzijusa. Ovakvi otvori su često izolovani, a vrtlozi vode u vidu letećih tanjira prenose bakterije u druge otvore.

Ovi otvori, poznati pod nazivom „crni pušači“, prvi put su otkriveni 1977. godine uz pomoć podmornice. Otkriće čitavog ekosistema na dubini od 2.000 m, koje ne zavisi od fotosinteze, u potpunosti je promenilo naše shvatanje života. Znamo da se ovi ekosistemi mogu naći na području između Skandinavije do Pacifika. Oni se formiraju duž morskih grebena, od relativno plitkih do voda dubokih i nekoliko kilometara.

Neki veruju da je život na Zemlji počeo na mestima gde se pomenuti otvori nalaze. Drugi, pak, misle da život postoji u zaleđenim jezerima sa sličnim geološkim obeležjima na Zemlji i na drugim planetama i satelitima, kao što je Jupiterov satelit Evropa.

Hidrotermalni otvori nisu jedine oaze života na dnu okeana. Godine 1984, biolozi su otkrili „hladne otvore“. To su oblasti na dnu okeana gde se nalazi hemijski bogata voda. Tu dolazi do curenja hidrogen sulfida, metana i drugih hemijskih supstanci pa je moguć opstanak brojnih organizama. Ovakve oblasti se uglavnom nalaze na ivicama kontinenata.

Još jedna bogata zajednica organizama uspeva na ogromnim leševima kitova koji se zadržavaju na dnu okeana i tu raspadaju nekoliko decenija. Uginuli kit koji je težak i do 160 t može da nahrani preko 400 vrsta, počevši od slepulje i ajkula do crva i bakterija.

Podvodne planine

Postoje i takozvane podvodne planine s vulkanskom aktivnošću čiji se vrhovi nalaze ispod površine okeana. One predstavljaju podvodni ekvivalent ostrvima. Pojedine vrste uspevaju samo na ovakvim lokacijama. Iako čovek lovi ribu blizu sto hiljada podvodnih planina u okeanima, detaljno poznajemo samo neke od njih. Najveći podvodni planinski venac formiran je od morskih grebena i prostire se dužinom od oko 70.000 km.

Istraživanje morskog dna započeto je tridesetih godina 20. veka. Američki okeanografi su se spustili na dubinu od 1000 m u privezanoj čeličnoj lopti. Švajcarac Betaskejp je prva i poslednja osoba koja se 1960. spustila na dubinu od 11 km kod Marijanskog grebena. Ovo mesto je najdublje mesto na površini Zemljine kore. Nalazi se na zapadu severnog Tihog okeana, istočno i južno od Marijanskih ostrva. Dno rova je dublje ispod nivoa mora nego što je Mont Everest iznad njega.

Nova generacija podvodnih tehnologija pomaže da se rasvetli misterija okeanskog dna. U ove uređaje spada i “kaiko”, japansko vozilo na daljinsko upravljanje (ROV). Ovo plovilo se uspešno spustilo na dno Marijanskog grebena, ali je kasnije izgubljeno. Zatim, postoji i zamena za ALVIN, uređaj koji će moći da se spusti na 99 procenata čitave površine okeanskog dna, nekoliko podvodnih vozila koji više podsećaju na borbene avione nego na podmornice, mrežu robotizovanih podmornica i autonomne laboratorije na samom dnu okeana.

I.Jakšić