ZOOLOGIJA

Pripremio: Mićo Tatalović

Hibridne životinje

Grolarni medvedi i kojvukovi

Biološka raznolikost se ubrzano smanjuje jer žive vrste izumiru širom sveta. Biolozi kažu da je ovo izumiranje jedno od najvećih u istoriji planete, slično onome kada su izumrli dinosauri. I dok brojne vrste izumiru, malobrojne se prilagođavaju promenama: neke životinje koje su postale različite vrste pre više hiljada godina, sada se ponovo spajaju u jednu vrstu međusobnim parenjem - hibridizacijom - da bi se prilagodile novim životnim prilikama

Iako se različite životinjske vrste u principu ne razmnožavaju međusobno - što je deo definicije bioloških vrsta - neke bliske vrste se mogu razmnožavati. Npr. konj i magarac mogu proizvesti mulu i mazgu, sličan primer je i spoj lava i tigra liger (od engl. lion+tiger).

Brojni su primeri hibrida nastalih čovekovim mešanjem u životinjski život. Donedavno se mislilo da takvi hibridi u prirodi ne postoje. Biolozi su smatrali da se u prirodi divlje životinje retko ili nikada međusobno pare i da, ako i dode do parenja, njihovi potomci ostaju sterilni, što je evolucijski ćorsokak. Ali, novija istraživanja ukazuju na to da se i u prirodi odvija hibridizacija vrsta i da čak igra važnu ulogu u evoluciji životinja omogućavajući im da se prilagode novim uslovima života i novim staništima.

Jedan medved umesto dva

Tokom 2006. zabeležen je prvi primerak hibrida dve vrste: grizlija (Ursus arctos horibilis) i polarnog medveda (Ursus maritimus). Pronađen je u divljini kada su ga odstrelili lovci u Kanadi. Analiza DNA je pokazala da je životinja imala karakteristike grizlija i polarnog medveda. Hibrid je dobio ime pizzly, polizzly i grolarni medved. Čak je predloženo i ime nanulak (od kombinacije eskimskih imena za polarnog medveda (nanuk) i grizlija (aklak). Iako se znalo da grizliji i polarni medvedi mogu da se pare u zoološkim vrtovima - 17 hibridnih medveda postoji u zoo vrtovima u svetu - ovo je prvi put da je takav primer otkriven u prirodi. Uslovi života u zoološkim vrtovima su drugačiji pa niko nije očekivao da bi se te dve vrste medveda, različitog izgleda i različitih životnih navika (grizli voli kopno, polarni medved voli led i vodu) mogli pariti i u prirodi.

U nemačkom zoološkom vrtu Osnabruck Zoo polarni medvedi i grizliji su držani u istom prostoru od 1980. Tek posle 24 godine našao se par koji se pario tako da je ženka grizlija okotila dva grolarna medvedića. Zoolozi su ih odvojili od roditelja da bi proučavali ponašanje i razvoj ovih vrsta i 2009. godine objavili studiju u stručnom časopisu Der Zoologische Garten.

Polarni medvedi su veći od grizlija, a grolarni medvedi su po veličini u sredini između grizlija i polarnog medveda. Imaju dugačak vrat sličan polarnim medvedima, i grbu na leđima kao grizliji. Glava im je deblja od polarnog medveda ali uža od grizlijeve, imaju vidljiv rep kao polarni medvedi. Polarni medvedi imaju krzno na stopalima koje ih štiti od hladnoće arktičkog leda a grizliji nemaju dlake na stopalima. Grolarni medvedi imaju dlake na stopalima, ali znatno manje od pravih polarnih medveda. Njihovo krzno je spoj karakteristika krzna roditelja pa su obično beli sa smeđim mrljama.

Po ponašanju, grolarni medvedi su sličniji polarnim - kao što se polarni medvedi uzdižu na zadnje noge da bi prednjim stopalima udarali o led dok ga ne razbiju i dođu do plena, tako i grolarni medvedi instinktivno grabe i tresu plen pokretima glave sleva nadesno, kao polarni medvedi, po čemu su drugačiji od grizlija.

Preživeti i na ledu i na kopnu

Polarni medvedi i grizliji su se odvojili u dve različite vrste pre 200-300.000 godina. Polarni medved je verovatno evoluirao od mrkog medveda, a grizli se menjao prilagođavajući se životu na Arktiku. DNA analize su pokazale da su polarni medvedi slični mrkim medvedima, da je jedna populacija mrkih medveda na Aljasci genetički sličnija polarnim nego drugim populacijama mrkog medveda. To znači da polarni medvedi verovatno potiču od populacije mrkog medveda na Aljasci, da su deo koji se odvojio, uputio na Arktik i tamo prilagodio drugačijem životu.

Od te dve vrste, polarni medvedi su sada na hladnom Arktiku, a grizliji u planinskim šumama i tundrama. Ipak, ponekad se grizliji odvaže na led; obzirom na globalno otopljavanje i topljenje leda na Arktiku, mnogi zoolozi misle da će polarni medvedi sve češće zalaziti tamo gde je do sada boravio grizli - u kopnena staništa. Neki smatraju da će se, ako se led ne otopi prebrzo, polarni medvedi prilagoditi životu na otopljenom kopnu, dok drugi smatraju da će izumreti jer neće imati vremena da se prilagode drugačijem načinu života.

Treća opcija je da će, ako su hibridi polarnog medveda i grizlija sposobni da se ramnožavaju, dakle ako su plodni (hibridi izmedu životinjskih vrsta obično nisu plodni, za razliku od biljnih vrsta gde je hibridizacija čest i normalan način specijacije i nastanka novih vrsta biljaka) nastati vrsta grolarnog medveda koja će se prilagoditi novim uslovima života. Dakle, klimatske promene će direktno uticati na evoluciju ovog velikog sisara pa će se specijacija odviti hibridizacijom dve sada odvojene vrste. Takva nova vrsta bi mogla da preživi i na ledu, kao polarni medved, i na kopnu, kao grizli.

Dok će grizli verovatno opstati kao vrsta u delovima staništa koji se ne poklapaju sa polarnim medvedom, pitanje je hoće li polarni medved uopšte opstati kao vrsta, naročito ako se arktički led otopi. Ali, umesto da se trag ovoj vrsti sasvim izgubi, ona će izgleda postojati kao grolarni medved.

Između vuka i kojota

Drugi primer uspešne hibridizacije opisuje studija objavljena u časopisu Biology Letters u 2009. Reč je o mešancu vuka (Canis lupus) i kojota (Canis latrans) na severoistoku SAD-a. Veći od kojota a manji od vukova, ti mešanci su nazvani kojvukovi (coywolves engl. ‘zaigrani vukovi'). Imaju veću glavu od kojota i šire telo, što im omogućava da love srne koje su inače prevelik plen za kojote. Pošto su ljudi potamanili vukove u tim delovima Amerike i igrali važnu ekološku ulogu, otvorila se biološka niša koju su ranije ispunjavali vukovi. Kojoti su bili premali da bi lovili kao vukovi, ali su posle hibridizacije sa vukovima postali dovoljno veliki da preuzmu njihovu ekološku ulogu.

Ranije su biolozi mislili da su kojvukovi samo veći kojoti, rezultat takozvane fenotipske plastičnosti: kao što su neki ljudi veći, tako i neki kojoti mogu više narasti. Ali, novo istraživanje DNA i morfologije njihovih kostiju i lobanje u New Yok State Museum ukazuje na to da su veći zbog hibridizacije s vukovima i vukovih gena.

Kojoti se lako prilagođavaju ljudima pa žive i po gradovima, dok se vukovi drže dalje od ljudi. Mešanjem kojota i vukova, nastali su hibridi koji imaju sposobnost kojota za suživot sa ljudima i snagu i spretnost vukova za lov na srne kojih ima mnogo otkada nema vukova koji su ih lovili u prošlosti. Njihovi hibridi imaju još jednu prednost: mogu da se razmnožavaju. Zasad nisu nova vrsta jer hibridizacija još uvek traje - kojoti se pare sa kojvukovima, kojvukovi sa vukovima i vukovi sa kojotima tako da, umesto jedne nove vrste, izgleda da nema jasne granice između vukova i kojota - kao da su jedna vrsta (iako vukovi često napadaju i jedu kojote). Ovo znači da se geni vukova i kojota, a i pasa, mogu mešati njihovim parenjem.

Kojvukovi imaju prednost nad vukovima koji ne vole staništa u blizini ljudi, ali i nad običnim kojotima koji ne mogu da love velike životinje. To je kojvukovima omogućilo da se šire Amerikom u nova staništa pet puta brže nego što to čine kojoti. Ovo upućuje na zaključak da su se kojoti genetski poboljšali i postali super-kojoti mešajući se sa vukovima.

Kojoti se šire Amerikom oko Velikih jezera: severoistočno, dužim putem iznad jezera, i istočno, kraćim putem ispod jezera. Severoistočnim pravcem se šire pet puta brže jer su tamo došli u kontakt sa kanadskim vukovima s kojima su se parili stvarajući bolje prilagođene hibride.

Kako će ljudi prihvatiti kojvukove? Mogu li oni da zamene vukove i preuzmu njihovu ulogu u prirodi? Ili ih treba istrebiti i ponovo naseliti vukove u njihova stara staništa? Spoj vukove hrabrosti i kojotskog urbanog života omogućava da se kojvukovi često pojavljuju u predgrađima gradova Kanade i Amerike gde plaše ljude i ponekad jedu kućne ljubimce i domaće životinje.

Mićo Tatalović