NAUKA KAO žIVOT

Pripremio: Miloslav Rajković

Predrag Piper, slavista, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i dopisni član SANU

Jezik je sredstvo stvaranja

Gospod daje mudrost, iz njegovijeh usta dolazi znanje i razum (Prič. 2, 6)

Kada bi trebalo sačiniti diptih najboljih učenika škole Ivićevih u srpskoj lingvistici šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka među njima bi visoko bilo ime Predraga Pipera. Sam Piper veli da se nikada nije osećao kao “tipičan predstavnik neke škole”, ali “novosadske godine” smatra “važnim” u svom profesionalnom formiranju. „Novi Sad je, u vreme kada sam tamo studirao, postajao vrlo inspirativna sredina za buduće lingviste i slaviste”, veli. U Rusiji se kasnije uverio koliko se “pripadnost određenoj naučnoj školi” pretpostavlja “naučnoj samoukosti”.

Od detinjstva ka slavistici

Sklonost ka slavistici Piper je nasledio od oba roditelja. Očev ujak, akademik Ljubomir Jovanović, bio je istoričar, ministar u tri srpske kraljevske vlade i član uredništva Akademijinog Rečnika srpskog književnog i narodnog jezika, stric Vaso Piper, doktor prava; majčin ujak Jakob Šolar bio je poznati slovenista i član redakcije velikog Rečnika slovenačkog jezika, sestra od tetke Mila Stojnić profesor slavistike i prevodilac ruskih pisaca. Otac Jovan, najmlađe dete Vuka i Marice Piper, rođen u Dubrovniku, iako skromnog obrazovanja “umeo je lepo da govori”, majka Ivanka, Slovenka, strastven čitalac, “zaslužna za prve pojmove o životu i lektiri (David Koperfild, Srpska trilogija, Ja, Klaudije Roberta Grejvsa).

Piperi su poreklom od Popovića iz Stijene piperske. Izbegli su u Risan 1762, posle ubistva nekog Turčina, promenivši prezime i krsnu slavu (ranije Aranđelovdan). Opisao ih je u svojoj studiji o Boki Cvijićev đak Savo Nakićenović. “Iako volim Crnu Goru, i geografski i istorijski, ne osećam se Crnogorcem, niti se iko moj tako osećao. Kada su moji preci otišli iz Pipera, Piperi nisu bili Crna Gora, a ni Boka u koju su došli”.

Snaga Rusije Za zasluge u nastavi ruskog jezika prof. Piper je u Kremlju primio Orden prijateljstva među narodima. Kao rusista i srbista o srpsko-ruskim vezama kaže: “Na Rusiju se Srbi jedino mogu osloniti šta god mi o njoj mislili. Rusija snažno zrači pozitivnom snagom. Prema Rusiji može imati rezerve samo onaj ko u njoj nije bio ili je u nju došao i tamo boravio s neizlečivim predubeđenjima. Rusi imaju poslovicu Pred velikim brodom je veliki put, a Kremlj je i spolja i još više iznutra izraz tog uverenja. Nedavno me je jedan austrijski novinar pitao zašto svi Srbi iracionalno vole Ruse. Odgovorio sam mu da u tom pitanju ima preterivanja – niti svi Srbi vole Ruse, niti je to uvek samo iracionalno, niti je isključiva racionalnost uvek pozitivna, ali za razliku od većine evropskih zemalja Rusija nas nikada nije vojno napala, a često nas je branila. Postoji i osećanje kulturne, etničke, verske i jezičke bliskosti, uzajamnosti i solidarnosti. Srpsko-ruske kulturne veze su veoma stare i bogate. Rastko Nemanjić, Sveti Sava, najveća ličnost u celoj srpskoj istoriji, otišao je u Svetu Goru s ruskim monasima, najstariji pomen o Kosovskom boju ostavio je ruski monah Ignjatije iz Smolenska, o prisutnosti Rusa u srpskoj istoriji najrečitije svedoči Srpski biografski rečnik 1-4 (5-10 u pripremi)”.

Školovanje je počeo u Beogradu (“Živeli smo u Kneza Miloša 93, u kući moje kume na krštenju”), nastavio u Sremskoj Kamenici, “idealnom mestu za lepo detinjstvo”, gde je majka dobila posao defektologa, i u Zmajevoj gimnaziji u Novom Sadu. Još kao osnovac je stvorio „sliku o sebi da nešto može”, imao „zdravu ambiciju za dokazivanjem”. Kako je bio „očajan” kada je na prvom pismenom u Kamenici, o berbi kukuruza, dobio dvojku („Nisam znao ni šta je kukuruz a kamoli sta se bere”). U sedmom ili osmom u pismenom o budućem pozivu objavio je da će biti slavista. “Sada se ne mogu setiti šta sam pod tim podrazumevao ni kako sam za slavistiku uopšte saznao: možda od nastavnika, možda iz Politikine kulturne rubrike koju sam tada rado čitao ili od svoje sestre Mile”.

Na prelazu iz osnovne u srednju školu skuplja ruske (ali i latinske) reči, ispisuje nazive cveća, drveća i druge, pravi “tematske rečnike”. U maturskom radu obrađuje Čehovljeve priče koje je još kao osnovac čitao. Uporedo svira gitaru u grupi Apači („prema nazivu jedne popularne instrumentalne kompozicije Shadows-a kojom smo počinjali igranke, koji je naš pevač kasnije preimenovao u Ambasadori”). Drugar Toma Kon ga nagovara da upiše ekonomiju ali je, posle jednog časa ruskog jezika, poslušao profesorku Vjeru Vuletić. “Kaže šta ću ja na ekonomiju i izađe iz učionice. Zaista, upitah se, šta ću ja tamo? Eto kako neko sa dve reči, za delić sekunde, može da nam promeni smer života”. Na fakultetu se odriče muzike; pored rusistike, studira i srbistiku, uči engleski („Bilo mi je važno da ispite položim u prvom roku”). Na trećoj godini je napisao prvi lingvistički rad ‘Nomina agentis u ruskom i srpskohrvatskom jeziku'”.

Arhaista i novator

Profesor Piper je uporedo gradio univerzitetsku i naučnu karijeru, prihvatajući se i bezbroj dužnosti (rukovodećih, mentorskih, uredničkih) na fakultetu, u SANU, Matici srpskoj, u slavističkim organizacijama (potpredsednik Međunarodne asocijacije profesora ruskog jezika i književnosti), kapitalnim edicijama (Studije o Srbima, Srpska enciklopedija). „Kada je nekome životni poziv zagledanost u jezik”, reći će jednom, „onda je on uvek na poslu ma gde bio, ma šta radio, i to ne shvata kao obavezu nego kao način života. Jer reči su kao vazduh, svuda oko nas i u nama”. Na tom časnom i svet(l)om putu imao je „sreće s? ljudima” i neizmerno razumevanje i podršku supruge Ljilje (kršteno Milanke), profesora srpskog jezika, i ćerki Danice (pravnik) i Milice (ekonomista).

Počeo je kao asistent za rusku fonetiku na Univerzitetu u Novom Sadu, zatim predavao morfologiju, sintaksu, istoriju književnog jezika, konfrontacionu analizu, uvod u lingvistiku..., bio gostujući profesor na univerzitetima u Moskvi, Petrogradu, Minsku, Voronježu, Seulu, Nišu, Zadru. I u nastavi i u nauci P. Piper je, da upotrebimo termine J. Tinjanova, i arhaista i novator, držeći da je najdelotvornije ako tradiciju ukrštamo s novim saznanjima i metodološkom praksom. Svoju naučnu i nastavnu “poetiku” implicitno je izložio u mnogim člancima (Tradicionalno i moderno u srpskoj lingvistici, Pogledi Jovana Sterije Popovića na srpski jezik u svom i našem vremenu, Srpski jezik na početku veka, studija o De Kurteneu, knjizi razgovora Tragom Reči, 2009).

Na Hankuk univerzitetu u Seulu (gde je otišao na predlog akademika Svetozara Petrovića) uveo je u korejsku univerzitetsku slavistiku predavanja iz slovenačkog i makedonsog jezika, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Funkcionalnu gramatiku, kada se u svet o njoj tek počelo govoriti (u proučavanju jezika sa stanovišta govornika bio je prvi u srpskoj i ostao “stalno u krugu najaktuelnijih traganja u svetskoj slavistici” veli M. Ivić), na BU Uvod u slavistiku (koji nije ograničen samo filološkim pitanjima). Metodologiju lingvističkih istraživanja na postdiplomskim (sada master) i Istoriju i teoriju proučavanja slovenskih jezika na doktorskim studijama. Metodologija se ranije nije predavala na našim univerzitetima, a podsticaj je mogao dobiti od velikog Sosirovog prethodnika Boduena de Kurtenea, čije je Lingvističke spise preveo saruskog i poljskog (1988). U predgovoru piše da lingvistička metodologija može da “napreduje” samo ako se bavi i istraživanjem sopstvene istorije i teorije, kao „meta-metodologije”.

Prelazak na Beogradski univerzitet (1986) bila je “potvrda” da se ono “što je uradio u struci ocenjuje kao dobro”, prilika da uradi “i nešto više” a izbor u Akademiju „najveće priznanje” onome što je dosada „dobio kao slavista i lingvista”.

Teorija semantičkih lokalizacija

Prvom naučnom raspravom Predlozi sa prostornim značenjem u Prilozima i proučavanju književnosti (1977) Piper je položio temelj istraživanjima kojima se istrajno bavi više od tri decenije. “To je i danas jedan od mojih najboljih radova, sistematizacija predloga dva jezika, jedna dvojezična građevina, u koju sam ugradio i treći, metajezik, prema kome sam poredio srpski i ruski. Time sam počeo temu prostor u jeziku koju i danas razvijam, a potom metaforizacija prostora u jeziku”, kaže.

Piper na „izuzetan način sjedinjuje opštelingvističko znanje i temeljno i pouzdano znanje sinhornih jezičkih fakata iz praktično svih slovenskih jezika” (I. Antonić). Ta uporedna proučavanja srpskog i drugih slovenskih jezika, najčešće s ruskim, poljskim, češkim, makedonskim, lužičkosrpskim, pretočio je u knjige: Zamenički prilozi u ruskom, poljskom i srpskom jeziku (1988, prvo tipološko istraživanje slovenske leksike u srpskoj slavistici), Ogled srpske morfosintakse u poređenju sa makedonskom (1997), Gramatika ruskog jezika u poređenju sa srpskom (2005), u radove objavljene u Moskvi (1984), Varšavi (1989, 1991), Sofiji (1998). Knjiga Zamenički prilozi (gramatički i semantički status), 1983, visoko je ocenjena u inostranim prikazima. Veoma su mu važne i drage knjige: Sintaksa savremenog srpskog jezika: prosta rečenica (2005), Uvod u slavistiku (1990, 2008). Jezik i prostor (1997, 2001)ć. Piperova bibliografija je narasla na više 350 naslova i 124 udžbenika i priručnika za osnovnu i srednju školu.

U radovima iz istorijske lingvistike i metodologije Piper od samog početka izgrađuje originalan teorijski model koji je dobio “najzaokruženiji lik” u teoriji semantičkih lokalizacija (TSL) ali je još uvek, veli, “više skica nego uobličen sistem” (Jezik i prostor). Reč je o posebnoj lingvističkoj teoriji “u okviru koje se pojedine semantičke pojave opisuju i objašnjavaju u vidu izomorfnosti i izofunkcionalnosti semantičkih kategorija, čiji su oblici ispoljavanja mnogobrojni slučajevi izražavanja neprostornih značenja sredstvima sa primarno prostornim značenjima, npr. na Božić, na početak kao na sto, na krov” (Načela teorije semantičkih lokalizacija, 2001:57). Iako ima dodirnih tačaka s nekim od temeljnih principa (metaforizacija prostora, npr.) kognitivne lingvistike, Piper je svoju teoriju uobličavao uporedo sa ovom savremenom disciplinom “i nezavisno od nje, ako ne i pre nje”.

TSL je i jedna verzija “antropocentričnih viđenja jezika, u kojima centralno mesto imaju ‘čovek', odnosno ‘lice' ili ‘biće'”. Autor smatra da se “izuzetno bogatstvo i raznolikost prostornih metafora u prirodnim jezicima može objasniti pre svega činjenicom da je čovek jednom važnom stranom svoga bića deo prostora (menjajuči stalno uloge lokalizatora, objekta lokalizacije i orijentira s obzirom na odnos koji ima prema drugim delovima prostora govorne situacije)”. Ova tema ima dugu tradiciju (vizantijski gramatičar M. Plandus još u XV veku proučava prostorna i neprostorna padežna značenja) ali je način na koji je istražio ovo pitanje P. Piper bio prvi. Ogled srpske morfosintakse (Seul, 1997) je prvi pokušaj “da se u jednom gramatičkom opisu srpskog jezika ostvari sinteza elemenata savremene teorije semantičke sintakse, funkcionalne gramatike i teorije semanatičkih lokalizacija” (M. Ivić). Piper je znatan deo svoje teorije ugradio u drugi deo Sintakse 1 na način da u jednoj opisno-normativnoj knjizi “ne deluje kao neka teorija”.

Tragom reči i Reči

Sintaksa 1 (nagrada „Pavle Ivić”) je, kao i Asocijativni rečnik srpskog jezika, Piperovo koautorsko delo. Kao „glavni organizator na njoj”, piše redaktor M. Ivić, on je „zaslužan i za izbor autora, i za ustrojavanje predloženih tekstova, kao i za njihovo međusobno usaglašavanje (...) Sadržina ove knjige ostaje potonjim generacijama ne samo kao autentični dokument izražajnih mogućnosti predstavnika standardnog srpskog jezika naše epohe, nego i kao podsticaj da se takvo ‘dokumentovanje', preuzeto kao svojevrsna obaveza domaće stručne sredine, nastavi i u budućnosti”. U toku je rad na Sintaksi složene rečenice, Obratnom asocijativnom rečniku...

Opšte prilike u kojima se našao srpski narod i njegov jezik na razmeđi vekova uticale su da se P. Piper više okrene srpskim jezičkim problemima i istoriji srpske filologije (“jer je bilo sve vidljivije da je potreba za radom na proučavanju srpskog jezika ispred svega drugog u srpskoj slavistici”). Zbirka ogleda Srpski između velikih i malih jezika bavi se odnosom jezika i njegovog okruženja (Veliki i mali jezici u svetlu ekolingvistike,Srpstvo između srbovanja i antisrbizma, O srpskoj govornoj kulturi danas Dezintegracija države i degradacija jezika). Tragom Reči je knjiga duboke zagledanosti u jezik, istoriju i biće srpskog naroda, u onostrani „svet suština”. Osmišljena verom. Naslov se može čitati i “filološki (radni vek ispunjen proučavanjem reči i onoga što se iza njih otkriva) i teološki, jer nas pažljivo proučavanje reči može približiti Reči, kao jednog od imena bespočetnog i večnog Boga”. Autor u jednom odgovru veli: pravi filolozi su kao ljudi koji tragom Reči tragaju za smislom svog postojanja (143).

U tom kontekstu prof. Piper smatra da „najvažnije delo”, o jeziku kao „izrazu čovekove duhovnosti i sredstvu koje čoveka povezuje s Bogom, čime se bavi teolingvistika”, nikada neće napisati. „I najtvrđi ateista nosi veru u sebi, priznao on to ili ne. Kasno sam počeo da razmišljam o ovoj temi, biću najsrećniji ako na tom putu odem što dalje”. Jan Boduen de Kurtene kaže: “Jezik nije ni organizam izdvojen od svega ostalog, ni nedodirljivi idol: on je oruđe i delatnost”. Za Pipera “jezik je, pre svega, ne sredstvo komunikacije, nego sredstvo stvaranja. Kreativni elementi su suština jezika, a kreacija suština čoveka koja mu je data odozgo”.

Miloslav Rajković