TEMA BROJA

Pripremio: M. Rajković

INTERNET

Računarski centar Univerziteta u Beogradu - čvorište Akademske mreže Srbije AMRES

Čudo u Kumanovskoj

Tim mladih inženjera elektrotehnike sa prof. Zoranom Jovanovićem na čelu, za petnaest godina rada doprineo je da se Srbija uvede u red zemalja sa razvijenim informacionim tehnologijama. Skok preko pretećeg “digitalnog jaza”, izveden uz podršku države i stranih donatora, opisan je kao “srpsko čudo u Kumanovskoj ulici”, gde je u suterenu zgrade “Telekoma”, iza jednih neupadljivih vrata smešten Računarski centar Univerziteta u Beogradu (RCUB), centralno čvorište Akademske mreže Srbije. Tridesetak zaposlenih u ovoj obrazovnoj i naučnoistraživačkoj ustanovi, kažu, “jedva čekaju da svane” i “odu na posao”

Prof. Zoran Jovanović

Srpska informatička revolucija izvedena je, poput bitefovskih predstava, u adaptiranom podrumskom prostoru. Ali ona nije pala s neba. Imala je, kao sve značajno i veliko, svoju “avangardu”. Prethodila joj je ranija računarska revolucija, koja se sa istim vođom ali drugim akterima, zbila u Naučnom institutu “Vinča”: dr Zoran Jovanović, redovni profesor Elektrotehničkog fakulteta (predaje Konkurentno i distribuirano programiranje, Sigurnost i zaštitu računarskih sistema i mreža, Paralelno računarstvo), kaže da je u “Vinči” kao diplomac imao priliku da projektuje i realizuje mikroprocesorske uređaje, kada je ta oblast i u svetu bila u začetku, a zatim kao mlad inženjer dobije izazovni zadatak da za vojne potrebe napravi periferijski vektorski procesor (vrlo brzi računar), tada jevtiniju alternativu CRAY super kompjuterima.

- Prema tadašnjoj literaturi, na tome su jedino radili Amerikanci i Japanci, a mi smo bili treći - s ponosom se seća svojih pionirskih koraka i ambicioznog tima od 45 stručnjaka. - Za dve godine uspeli smo da razvijemo tri prototipa vektorskih procesora, koje smo predstavili tokom konferencije ETAN na Bledu, 1986. Bila je to svojevrsna senzacija, ali naša industrija nije mogla da pokrene njihovu proizvodnju. Radili smo i optičke računarske mreže, informacione sisteme u Windows-like okruženju (i pre nego što se Windows uopšte pojavio).

Znatan deo tog prvog Jovanovićevog tima danas predaje na prestižnim zapadnim univerzitetimana ili radi na istraživanju i razvoju u vodećim svetskim kompanijama, ali on sam se posle postdoktorskih studija na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu i ponude da radi na Univerzitetu Ajova vratio u zemlju. Dobio je mesto docenta na matičnom fakultetu, a ubrzo je imenovan i za direktora RCUB. Uoči raspada države IBM je Univerzitetu u Beogradu poklonio vodeno hlađeni mejnfrejm računar, koji je odmah instaliran.

- Postavili smo dvostruki cilj: da IBM računar koristi što više ljudi i da započnemo nove naučne, razvojne i komercijalne projekte. U tom kontekstu je rođena ideja da gradimo akademsku računarsku mrežu – veli prof. Jovanović.

AMRES deo sveta

Slavko Gajin, Branko Marović i Zoran Bolić

Sankcije koje je SR Jugoslaviji uveo Savet bezbednosti UN, čak i u nauci, 1992. godine, nisu nimalo išle naruku ostvarenju takve zamisli. Novi direktor RCUB se nije predavao. Znao je zbog čega je “poslan na svet” i potvrdio reči jednog kolege, slaviste, da je zaista “velika privilegija raditi sa studentima”, naročito sa darovitim mladim ljudima. A profesor Jovanović je imao retku privilegiju da predaje najboljim među najboljima i najdarovitijim među darovitima u oblasti informacionih tehnologija. Od svojih najboljih đaka, koji su bili voljni da ostanu u zemlji, formirao je novi “super tim”.

- U vreme najstrože primene sankcija, tri su zemlje najviše apsorbovale naše inženjere računarstva i informatike: SAD, Kanada i Australija. Evropa nije, a da čudo bude veće, uzimala je niskokvalifikovane kadrove. Kada je shvatila kakvu je grešku napravila, bilo je kasno.

Danas razvijena i respektabilna u ovom delu sveta, među boljim mrežama u Evropi i vodeća na njenom jugoistoku, Akademska mreža Srbije je građena strpljivo, korak po korak, pod stručnim, organizacionim i kreativnim nadzorom dr Zorana Jovanovića.

- Najpre smo umrežili tehničke fakultete. Bila je to prva optička mreža u zemlji, s brzinom od 16 megabita u sekundi, začetak akademske mreže i važan trenutak naše internet istorije. Vrlo brzo smo uspostavili (modemske) veze i sa ostalim našim univerzitetima, istina sporije od današnjih, ali u odnosu na svet bili smo još izolovano internet ostrvo.

Za internet u Srbiji, 27. februar 1996. bio je istorijski datum. Tog dana je Akademska mreža Srbije, istina polutajno, postala deo svetske mreže. Bio je to hrabar, zajednički korak “‘Telefonije - Beotelneta” i Računarskog centra. Do ovog datuma RCUB je za izlaz u svet koristio JUPAK mrežu preko Javnog preduzeća PTT Srbija (danas “Telekoma”), što je bilo niskog kapaciteta i veoma skupo, a služilo je uglavnom za elektronsku poštu.

- Zadatak Telefonije - Beotelneta je bio da unutar svojih prostorija napravi digitalni izlaz prema svetu i obezbedi komunikaciju preko satelita sa jednim provajderom u Norveškoj, a RCUB da uspostavi vezu do Akademske mreže, reorganizuje mrežu i preko norveškog provajdera obezbedi da ona u celosti postane deo svetske mreže. Satelitski komplet (firme NERA), koji je stigao uoči Dana Univerziteta, ekipa Telefonije - BeoTelNet je montirala čitavu noć, a signal se sa izlaza satelitskog prijemnika pojavio u sedam ujutru. Do 11.45 tadašnja AMREJ mreža je postala deo svetske mreže.

Osam meseci kasnije EUNET je doveo u Srbiju komercijalni internet sa dva provajdera, a RCUB je nastojao da u svim novim informacionim i komunikacionim tehnologijama zadrži vodeću ulogu.

Smeo korak napred

Ogroman trud Jovanovićevog “super tima” da poveća kapacitet “sa onih 64 kilobita” koji su na početku bili pravo otkrovenje, pratila su i nenadana iskušenja kao što je bio iracionalan pokušaj nekih zavidljivaca na da se RCUB praktično uništi. U jednom trenutku svi zaposleni u RCUB, na platnom spisku ETF, bili su od strane tadašnjeg dekana izbačeni s posla. Centar je, veli njegov direktor, opstao zahvaljujući razumevanju tadašnjeg rektora prof. Jagoša Purića, uglednog fizičara, koji je čitavo osoblje zaposlio na Univerzitetu.

Pomoć je počela da stiže i s drugih strana.

- Najpre su nam Grci pomogli da dobijemo prvu zemaljsku internet vezu prema svetu, što je zbog nekih tehnoloških osobina bio bitan korak napred. Nemački Institut ‘Maks Plank' je, posle političkih promena dvehiljadite, finansirao razvoj naše optičke mreže, što je omogućilo da pustimo u rad međugradsku gigabitsku vezu Beograd - Novi Sad (2002). Za to vreme, širokopojasni Internet takvih brzina za interne veze u Srbiji je bio nezamisliv. Za taj tehnološki iskorak bila je potrebna i doza hrabrosti, a kritičari su govorili da je suludo praviti mrežu s takvim performansama. U okviru ‘Maks Plankovog paketa' podigli smo i brzinu veze prema Nišu na 155 megabita u sekundi. Nijedan evro ove pomoći nije nenamenski potrošen. Bili smo prva balkanska zemlja koja je uspostavila međugradsku računarsku vezu na optičkim vlaknima. Evropa je tek tri godine kasnije u međunarodnim vezama masovno počela da koristi dark fiber mreže, kakvu smo mi tada uspostavili.

Sledeće godine uvedena je prva međunarodna MPLS (prosleđivanje paketa pomoću oznaka) veza Beograd - Atina, a 2004. prva međunarodna IPv6 veza (nova verzija Internet protokola) između ova dva grada. U internet istoriji Srbije 2005. je upisana kao godina u kojoj je uvedena prva međunarodna gigabitska veza prema Mađarskoj.

- Silom prilika sam počeo da radim nešto mnogo pragmatičnije i korisnije za društvo. Zahvaljujući Akademskoj mreži, koja je danas širokopojasni internet po najstrožim merilima, a kasnije i pojavi niza provajdera, kao i “Telekomu Srbije” koji obezbeđuje međunarodne internet veze velikog kapaciteta, danas imamo prilično raširen internet sistem u zemlji. ADSL, nekad “širokopojasni”, danas “srednjepojasni”, može se instalirati po veoma pristupačnoj ceni, ali od svega je važnija činjenica da je internet servis sve rasprostranjeniji.

U nekim segmentima na bazi internet tehnologije, smatra dr Jovanović, urađene su krupne stvari u drugim institucijama. Primer je KOBSON servis Narodne biblioteke Srbije. Ovaj veb-sajt omogućava istraživačima pristup svim naučnim časopisima i publikacijama na koje je naša država pretplatila akademske institucije, a kao tehnološku osnovu koristi Akademski internet. Tim prof. Jovanovića je pokrenuo uvođenje interneta u zdravstvo, a danas uvođenjem distribuiranih informacionih sistema se obezbeđuje podrška zdravstvenim ustanovama i Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje - RZZO.

- Na internet mreži RZZO nalazi se baza osiguranika. Bolnice mogu dobiti sve ažurne matične podatke, pa lekari imaju sve relevantne podatke o pacijentima, a medicinske sestre više ne moraju da prekucavaju deo podataka u svaku istoriju bolesti. Lekarski recepti se iz apoteka šalju Zavodu u elektronskoj formi što omogućava automatsku kontrolu prepisivanja lekova.

- Čvorište čitave AMRES mreže u Srbiji je Računarski centar Beogradskog univerziteta. Centar drži akademsku mrežu, koja ima 2.200 km optičkih vlakana, a povezuje 20 gradova. Mreža je svuda gigabitska, ali je moguće da se uskoro pojave zagušenja. Sada ulazimo u drugu fazu njenog razvoja koja to treba da predupredi. Donacijom grčke vlade kroz ‘Helenik plan' u iznosu od šest miliona evra, uz učešće naše države od 20 odsto, na mrežu ćemo moći da vežemo dvostruko veći broj gradova. S druge strane, udesetostručiće se kapacitet na glavnim pravcima i prema svetu, što omogućava praktično neograničenu brzinu u dobijanju informacija. U ovom trenutku Srbija ima jedan ključni pravac prema svetu - preko Mađarske, od jednog gigabita u sekundi, koji se ne povećava zbog uštede novca, dok se ne završi druga faza razvoja AMRES mreže. Na RCUB je vezana i Banjaluka, a kada bude završena druga razvojna faza, Srbija će biti povezana i s Bugarskom, Rumunijom, Hrvatskom, Crnom Gorom i Makedonijom. Sa neuporedivo većim kapacitetom veza, postaćemo centar za ovaj deo sveta.

Beograd - centar Balkana

- Brzina razvoja mreže u Srbiji je dovela dotle da se Beograd sve češće pominje kao središnja tačka Akademske mreže Jugoistočne Evrope, iako to, prvobitno, nije bio evropski politički stav. Jedan broj optičkih kablova ranije je zaobilazio, i još uvek zaobilazi Srbiju. Ali, pokazalo se da su inženjeri u našem centru preduzimljiviji i talentovaniji od onih koji bi trebalo da omoguće da Srbija bude zaobiđena. Upravo se oni ugledaju na nas, a ne mi na njih, i to nam sve više priznaju.

Naša akademska sredina ima sve uslove da efikasno koristi internet. Predavanja se pripremaju u elektronskoj formi, a na Elektortehničkom fakultetu više od polovine nastavnika predaje uz računarsku prezentaciju. Na mnogim fakultetima interakcija profesor - studenti ostvaruje se preko mreže (od zakazivanja ispita do audio snimaka predavanja).

- Ako treba da dam procenu korisnika u Srbiji, mislim da se taj broj bliži brojci od dva miliona onih koji na bilo koji način koriste internet. Teško je reći da li zaostajemo za svetom i koliko je to zaostajanje. Ključno je da svako dete treba da ima internet i u tom kontekstu potez ‘Telekoma Srbije' da se internet uvede u sve škole je za svaku pohvalu. Internet mnogo pomaže u obrazovanju, deca će naučiti da koriste internet dok su još mala i možemo očekivati da će čitava populacija koja se bude školovala uz internet postati i njegov korisnik. To je veoma važno za napredak zemlje. ADSL pristup internetu bi trebalo da bude još rasprostranjeniji, jer se oslanja na postojeću telefonsku infrastrukturu i najjeftiniji je.

A gde zaostajemo? Zaostajemo u dovođenju optičkih mreža do zgrada, što omogućava korisnicima praktično neograničeni kapacitet. Sada je i “Telekom” počeo da nudi Internet televiziju, koja se kao najkvalitetnija slika može preneti samo preko optičkih vlakana.

- Možda to u ovom času izgleda pomalo apsurdno, ali kroz desetak godina, skoro svaka kuća će, verovatno, umesto sadašnje kablovske, imati internet televiziju, zahvaljujući optičkom kablu dovedenom do kuće. Tada će značajan broj poslova raditi od kuće, umesto u kancelariji a za to je potreban i niz sigurnosnih servisa na mreži.

Na žalost, u ovoj oblasti nemamo odgovarajuću pravnu regulativu. Kasnili smo sa donošenjem i sprovođenjem zakona koji regulišu sigurnost podataka i generalno sigurnosne servise na internetu. Oni su sada uglavnom usvojeni, ali kašnjenje u pravnoj sferi je imalo za posledicu da su kasnili i svi servisi koji daju stopostotni identitet ličnosti s kojom komuniciramo putem interneta. Ovaj aspekt je veoma bitan za razvoja interneta u budućnosti, jer svi sigurnosni servisi, tzv. public key infrastracture (sigurnosna infrastruktura sa javnim ključem) omogućavaju digitalno potpisivanje sadržaja dokumenata koji se prosleđuju i neporicanje slanja i prijema poruka. Daljim razvojem sigurnosne infrastrukture, elektronsko poslovanje će biti na mnogo višem nivou nego što je to sada slučaj.

- Jedan element te sigurnosti su i lične karte sa čipom (koje uglavnom služe za identifikaciju ali ne i za digitalno potpisivanje), kao i zdravstvene knjižice sa čipom.

Pravo značenje uvođenja lične karte sa čipom prof. Jovanović ovako objašnjava:

- Većina zemalja je usvojila lična dokumenta s čipom. Mi, hteli ne-hteli, već živimo u pomalo orvelovskom svetu, iako naš realni svet pojavno ne liči baš u svemu onom iz literature, u kome vlada totalna kontrola nad ljudima. U savremenom svetu, međutim, postoji kontrola, pre svega, zbog međunarodnog terorizma. Onog trenutka kada su u bazu podataka uneti naši biometrijski podaci, ako nas je snimila kamera na ulici, softveri omogućavaju da automatski budemo otkriveni. Ovde još nismo svesni činjenice da se u razvijenim zemljama sve zna o svakom pojedincu i da postoje firme koje prodaju informacije o nekome onome kome su potrebne. Uvođenje biometrijskih dokumenata posebno pogađa prekršioce zakona jer bivaju trajno obeleženi i te obeleženosti se teško oslobađaju. Čip ima mnogo mana ali i prednosti. Naše društvo je poslednjih decenija beležilo slučajeve da pojedinac, kao rukovodilac, može pokrasti pet firmi a da prethodne krađe ne ostaju trajno zabeležene.

Kao najozbiljniju „tamnu” stranu interneta dr Jovanović navodi opasnost da diktatorska vladavina u nekom društvu može ovim putem uspostaviti zastrašujuću kontrolu nad ljudima. Postoje, međutim, i mehanizmi da se svaka zloupotreba interneta otkrije. Kao što omogućavaju da se sakupe svi relevantni podaci, računarski sistemi pomažu i da se otkrije ko je imao uvid u neki podatak. Ništa nije crno i ništa sasvim belo, ali moramo da se priviknemo na saznanje da su internet tehnologije promenile naš život i tek će ga promeniti. Život u “pametnim kućama” biće neuporedivo lepši i lakši nego u ovim današnjim. Čovek će biti rasterećen niza poslova jer će se oni udaljeno obavljati automatski na osnovu računarskih programa na lokalnoj mašini ili poslatih komandi preko Interneta.

Internet u budućnosti

- Razvoj tehnologije se odvija nezavisno od nas i mi se teško navikavamo na to. Ni ja u jednom trenutku, kada smo uvodili internet u Srbiju, nisam mogao da sagledam šta će se dogoditi u narednih dvanaest godina. Nisam mogao da predvidim da će pretraživači postati toliko moćni da na portalima mogu da nađem šta god mi padne na pamet, niti da shvatim da će se to dogoditi na nivou čitave svetske baze podataka (Google i Yahoo). Činilo se da je to nemoguće - kaže dr Jovanović, napominjući da “mi jednostavno više ne znamo koje su sve mogućnosti interneta i kakava će biti njegova upotreba u budućnosti”.

Prema nekim predviđanjima, internet će se 2012. koristiti 75 puta više nego što se koristi danas. Dr Jovanović veli da se te procene prave na osnovu dosadašnje brzine razvoja intereneta. Kina doživljava bum o kome nema dovoljno informacija. Na početku globalne krize govorilo se o usporavanju rasta, a ona je tada beležila rast od blizu deset odsto, dok su svi njeni konkurenti padali u debeli minus. Sa sadašnjom internet ekspanzijom, Kina je na najboljem putu da za 30 godina postane prva super sila.

- Ono što je dosad apsolutno neviđeno to je eksponecijalna brzina rasta interneta. Kada smo uveli internet za celu Srbiju 1996. mreža je imala 64 kilobita, imali smo satelitsku vezu, smatralo se to neverovatnim dometom. Sada uvodimo 10 gigabita, što je 200.000 puta veći kapacitet.

Pored akademske mreže, navodi prof. Zoran Jovanović, kod nas postoji niz drugih provajdera.

- ‘Telekom Srbija' je naš ključni partner, jer raspolaže značajno većim resursima od drugih. Koristimo ‘Telekomova' optička vlakna, a inženjeri RCUB i univerziteta u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu upravljaju celom mrežom.

M. Rajković