TEMA BROJA

Pripremio: Vladimir Milojević

INTERNET

Mreža svih mreža

Godine 1969. „hladni rat“ bio je u punom jeku. Dva suprotstavljena bloka su neprekidno radila na razvoju novih oružja i tehnologija. Danas se zna da nijedna strana nije upotrebila najopasnije oružje koje je posedovala: atomsko. Ipak, u ono vreme je potencijalno delovanje veoma razornim nuklearnim oružjem tretirano kao sasvim realna opasnost

Ekipa koja je učestvovala u projektu ARPANET sa starom slikom

Pošto je za svaku stranu koja učestvuje u sukobu od presudnog značaja da ne dođe do prekida u njenim vojnim komunikacijama, pred naučnike u istraživačkim centrima Pentagona postavljen je veoma složen zadatak. On je podrazumevao najpre definisanje principa a zatim i praktičan razvoj sistema kojim bi se omogućilo da računarski terminali često fizički udaljenih instituta, angažovanih da rade za vojsku i na njenim tajnim projektima, funkcionišu bez prekida i u slučaju produženih, višestrukih nuklearnih napada. Takav sistem imao bi arhitekturu «neuništive mreže» kroz koju bi se odvijala razmena informatičkih podataka. Podaci namenjeni nekom udaljenom računaru «primaocu» slali bi se preko najbližih čvorišta (terminala) u sastavu mreže. U slučaju «ispadanja» nekog terminala usled kvara, smetnji ili uništenja, adresirani podaci bi se automatski preusmeravali drugim putem i preko alternativnih čvorišta se dostavljali «primaocu».

dr. Leonard Klainrok

Na projektu američkog Ministarstva odbrane radilo je nekoliko univerziteta i istraživačkih centara, najviše Kalifornijski univerzitet, u Los Anđelesu - UCLA, zatim Stanford istraživački centar - SRI, Kalifornijski institut u Santa Barbari i Univerzitet u Juti. Prvi korak je bio da se ostvari uspešna veza i razmena podatake između bliskih računara-terminala u laboratorijskim uslovima. Istorijski trenutak se dogodio 2. septembra 1969. godine. Toga dana su dva računara, smeštena na UCLA, međusobno razmenila naizgled besmislene podatke, pod budnim okom dr Leonarda Klainroka.

Princip komutacije paketa

Profesor Klainrok je 1961. na jednom predavanju na Univerzitetu u Masačusetsu prvi put predstavio osnove «packet-swiching» tehnologije: komutacije paketa. Komutaciju paketa je u praksi ostvarila kompanija Rand Corporation već sledeće, 1962. godine. Ovaj princip podrazumeva da se komunikacija između udaljenih računarskih terminala ne obavlja direktnim prenošenjem celovite informacije u izvornom obliku već njenom podelom na manje delove, tzv. «pakete», od kojih svaki ima svoju adresu, delove koji služe za proveru grešaka i deo koji predstavljaju «korisni» podaci. Osnovna prednost komutacije paketa je da paketi poslati sa različitih računarskih terminala mogu deliti jedinstvenu komunikacionu vezu, kao i činjenica da paketi po kojima su raspoređeni delovi konkretne (celovite) informacije ne moraju da imaju istu rutu do odredišta, već do njega mogu da stignu i putevima preko različitih čvorišta. Moguće je odabrati dužinu paketa i odgovarajući oblik i veličinu mreže kroz koju bi se oni prenosili. Ukoliko bi računar koji prima podatke pomoću kontrolnih brojeva ustanovio da nešto sa nekim primljenim paketom nije u redu, on bi «pošiljaocu» poslao novi zahtev za slanje tog istog paketa. Praktično, mogućnost gubitka nekog od paketa je bila svedena na minimum. «Packet-swiching» tehnologija je bila ključni element za razvoj «neuništive» vojne komunikacione mreže.

ARPANET- prethodnica Interneta

Mosaic browser

Tačno pre četrdeset godina, 29. oktobra 1969. godine, u 22.30, student Čarli Klejn je, uz superviziju profesora Klainroka, sa računara na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu poslao kratku «poruku» koju su preko svog terminala primile kolege u Stanfordovom istraživačkom centru. Samo nekoliko nedelja kasnije, sa ovim ustanovama su se spojili Kalifornijski institut u Santa Barbari i Univerzitet u Juti. Tim povezivanjem je 5. decembra nastala prva funkcionalna računarska mreža, koja je nazvana ARPANET (Advanced Research Projects Agency Network). Tada je već bio formiran tzv. «ARPANET tim», grupa koja je okupljala mlade istraživače i stručnjake koji su se bavili razvojem i arhitekturom ove mreže. Na čelu tima je bio dr Lorens Roberts.

ARPANET je mreža u potpunosti bazirana na «komutaciji paketa». Nju su u tom trenutku činila četiri mala IMP (Interface Message Processor) računara. Oni su skladištili i preusmeravali «pakete», a međusobno su komunicirali pomoću modema brzine 50 kbita u sekundi, bit-serijskom vezom.

ARPANET, prvenstveno tretiran kao vojni projekat, zahvaljujući snalažljivim entuzijastima sa različitih univerziteta, početkom sedamdesetih godina, lagano otvara vrata civilnoj upotrebi. Pod izgovorom da to olakšava razmenu i pristup za nauku i istraživanja važnim podacima koji su arhivirani u udaljenim računarima, čime se na neki način ostvaruje i značajna novčana ušteda uz poboljšanje kvaliteta nastave, mnoge visokoškolske ustanove u Americi počinju da se povezuju pomoću ARPANET-a. Godine 1973. ARPANET prelazi Atlantik i stiže u Evropu, tačnije u Veliku Britaniju i Norvešku.

Mrežni protokoli

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, usavršavaju se različiti mrežni protokoli (standardi koji omogućavaju komunikaciju računara putem mreže). Dobri protokoli poboljšavaju parametre i kvalitet veze, sigurnost i količinu uspešno prenesenih podataka i iskorišćenost mreže. Najvažniji trenutak po ovom pitanju se dogodio 1983. godine, kada se sa do tada uobičajenog NCP protokola (Network Control Protocol), prešlo na TCP/IP protokol (Transmission Control Protocol/ Internet Protocol). To se događalo u vreme kada se ARPANET iz vojnog u značajnoj meri već transformisao u javni istraživački projekat i kada je njime već bilo umreženo nekoliko stotina računara širom sveta.

TCP/IP protokol je bio znatno napredniji od NCP-a. Njegovi tvorci su bili Vinton Cerf i Robert Kan. Na njemu su radili skoro deset godina. Kada se započelo sa postepenim prelaskom na novi standard, Cerf i Kan su izjavili da su stvorili protokol namenjen velikim mrežama sa ogromnim brojem računara, protokol koji će nositi Internet budućnosti. Već u to vreme je bilo jasno da će Internet biti mreža koja će biti sastavljena od velikog broja manjih mreža. TCP/IP protokol je stvoren da bude fleksibilan, kako bi omogućio da različite mreže budu funkcionalne u zajedničkom okruženju.

Evolucija u Internet

TCP/IP nije međutim lako prihvaćen jer su postojale struje koje su predlagale neke druge protokole. Da je njegovo usvajanje ipak bio mudar potez, govori i to da ga koristi i Internet 21. veka. Prelazak na TCP/IP je trajao skoro pet godina, skoro do 1989. godine. Ta godina je iz još jednog razloga veoma značajna za istoriju Interneta jer se tada prvi put pojavljuje pojam WWW (World Wide Web) adrese. Važna je i 1993. godina kada se pojavio prvi prilagođen Internet pretraživač (browser). Zvao se Mosaic a razvijen je na Univerzitetu u Ilinoisu. Mosaic je podržavao grafičko prikazivanje, jednostavan izborni meni i pristup prenesenom sadržaju pomoću miša. Njegovom pojavom je ispunjen softverski uslov da se Internet učini pristupačnim najširem krugu korisnika, koji se nikada nisu stručno bavili računarima i nisu poznavali često složene i čudne naredbe do tada neophodne da bi se poslala ili primila jednostavna elektronska pošta.

Krajem osamdesetih godina u Srbiji je postojala važna računarska mreža po nazivom YUPAK, ali ona je bila isključivo službenog karaktera i nije bila dostupna individualnim korisnicima. Prvo otvaranje ka svetskom Internetu u Srbiji se dogodilo februara 1996. godine, preko provajdera BeoTelNet. Iste godine počinju sa radom još neki domaći komercijalni provajderi.

ARPANET je osamdesetih godina prošlog veka lagano evoluirao iz vojnog u ekonomski veoma isplativ, najšire rasprostranjeni globalni projekat, doživevši transformaciju u pravom smislu reči globalnu mrežu. Iako je umesto planirane vojne doživeo široku civilnu i komercijalnu primenu, cilj njegovih projektanata je ostvaren: «mreža svih mreža», Internet je po svemu sudeći praktično neuništiv.

Vladimir Milojević