ISTORIJA MEDICINE

Dvadesettrogodišnji fetus

U “kabinetima čuda” u 16. i 17. veku nalazili su se neobični suveniri koje su evropski misionari i drugi putnici doneli iz Novog sveta i sa istoka. Tu su bile preparirane ptice jarko obojenog perja, morske školjke veće od ljudskog tela i mumije pronađene u afričkim pustinjama. Ali, kako je otkrio francuski lekar Pjer Dionis, ponekad u sopstvenom dvorištu možete otkriti najčudnije stvari. Kad je Dionis naleteo na hrapavi objekat nalik fetusu, odlučio je da utvrdi istinu o njegovom poreklu. Da li je moguće da je taj deformisani objekat proizvod trudnoće koja je trajala 23 godine?

Godine 1678. Dionis, lekar s dvora kraljice Marije Terezije, pratio je svog čuvenog pacijenta na hodočašće ka Pont a Mousson-u, malom selu na severoistoku Francuske. Tamo je kraljevsku povorku pozdravio sveštenik, otac Babilar, čovek koji je voleo da sakuplja suvenire širom sveta. Babilar je silno želeo da pokaže šta ima pa se, posle izbegavanja skeleta koji su visili sa tavanice i stubova koji su pripadali rimskim ruševinama, pojavio sa plenom za koji je bio siguran da će zaintigirati kraljicu i njenog pratioca.

Sveštenik je podigao veliku teglu sa destilovanom alkoholnom tečnošću. Unutra se nazirao hrapavi objekat u obliku lopte. Kraljica i Dionis su se približili da bi bolje videli… U pitanju je bio jezivo deformisan fetus. Dionis je kasnije objasnio da su ruke, noge i kičma fetusa bili toliko isprepletani da je bilo nemoguće razdvojiti ih a da je lice bilo crveno-braon boje. Sveštenik je ponosno objasnio da je dete izvađeno iz majčinog stomaka posle njene smrti - i to posle trudnoće duge 23 godine.

Kraljica je naredila Dionisu da ispita tačnost sveštenikovih tvrdnji. Koliko je Marija Terezija bila fascinirana anatomijom ljudskog tela, dobro je poznato. Njen muž, Luj XIV, imao je kolekciju egzotičnih divljih životinja, a kada bi neka od njih uginula ona bi pozvala lekara da je secira. Ona nije osećala odvratnost prema anatomskim demonstracijama kao što je to ženama svojstveno.

Trag života posle smrti

Kraljičinom lekaru medicinski kurioziteti nisu bili strani. U Versaju je često vršio autopsije da bi odredio uzrok smrti kada bi neki od plemića podlegli bolesti, poginuli u nesreći ili bili žrtve kriminala. Tematika rađanja i reprodukcije mu takođe nije bila nepoznata. Kralj je postavio Dionisa za profesora anatomije kraljevske porodice. U kraljevskim vrtovima su secirane trudne žene čija su tela skinuta s vešala, ili tela dvorskih dama koja su služila za razna izučavanja.

Dionis je nadugačko i naširoko ispitivao Babilara, a on, mada obično veoma raspoložen za razgovor, nije hteo ili nije želeo da mu kaže više. Čvrsto rešen da istraje, Dionis je nastavio s pritiskom. Trudnoće koje su trajale deceniju već su bile spominjane u doba renesanse. U stvari, priče o dugotrajnoj trudnoći su se uveliko prepričavale u to vreme, pre pojave carskog reza i ultrazvuka.

Lekar je znao priču o čuvenom “Fetus of Sens”. Godine 1582. Kolombe Četri, šezdesetosmogodišnja žena, umrla je posle 28 godina trudnoće. Kad su doktori rasporili njeno telo, pronašli su monstruozno, ukočeno dete. Ispostavilo se da je u pitanju bila devojčica. Kasnije, 1678. godine u Tuluzu, šezdesetčetvorogodišnja Margaret Metju je umrla a fetus star 25 godina je još uvek bio u njenoj materici.

Biološkog objašnjenja ovih slučajeva nije bilo a Dionis nije obraćao pažnju na prazne priče o vešticama i magiji. Iako su suđenja vešticama već jenjavala u Evropi, trudne žene su još uvek upozoravane na babice koje su se bavile crnom magijom. Babice su bile osobe koje su u isto vreme bile neophodne i kojih su se ljudi plašili. U slučaju Margaret Metju, veruje se da je ona odbila usluge jedne babice koja je zbog toga bacila čini na dete.

Dionis se pripremio za takva objašnjenja pošto je počeo da ispituje stanovnike sela. Saznao je da je majka fetusa zaista bila trudna pune 23 godine, pošto je nekoliko dece rodila bez ikakvih problema. Razlog njene smrti bila je bolest a ne trudnoća. Posle njene smrti zatražena je autopsija. Otkriven je fetus koji je kasnije postao vlasništvo oca Babilara.

Mešanje telesnih tečnosti

Utemeljivač kliničke medicine i grčki lekar Hipokrat i rimski lekar i filozof grčkog porekla Klaudije Galen, smatrali su da je začeće rezultat mešanja muškog i ženskog semena u toku seksualnog čina. Pojavljivanje mikroskopa je vodilo ka otkriću ljudskih jajnika 1672. i sperme pet godina kasnije. Ovo je značilo da vekovima održavana teorija pada u vodu.

Ubrzo su se pojavile dve teorije: odgovornost za reprodukciju pala je ili na ženske jajnike ili na mušku spermu, ali ne na oboje u isto vreme. “Ovisti” su smatrali da čovečanstvo zavisi od jajnika, “animakulisti” su tvrdili da zavisi od spermatozoida. Skoro čitav jedan vek, teorije da se ljudi formiraju u jajniku ili spermi dominirale su nad embriološkom teorijom. Tek početkom 1780. javlja se pojam epigeneze u medicini.

Dionis je bio ovista, ali je bio zapanjen tvrdnjama da seksualni čin nije neophodan za začeće. Na jugu Francuske, pojavila se “apsurdna glasina” o mladiću koji je ostao u drugom stanju zbog izostanka ejakulacije u toku seksualnog čina. Nekoliko sati kasnije, mladi čovek je osetio probadajući bol u jednom od testisa. U toku narednih osam ili devet meseci, testis je natekao do veličine jaja ćurke i trebalo ga je amputirati. Unutar njega, doktori su pronašli “okruglu koštanu masu sa dve šupljine koje su bile pune vode”. Dok su neki tvrdili da je moguće da je čovek zatrudneo, Dionis je ostao pri zaključku da je njegova navodna “trudnoća” u stvari kancerogena masa.

Blizanac umesto fetusa

Rešen da otkloni misteriju dvadesettrogodišnjeg fetusa, Dionis se vratio u Babilarov kabinet kurioziteta i izvršio pritisak na sveštenika kako bi dobio još informacija. Babilar je nevoljno ispričao svoju verziju dugotrajne trudnoće. Žena nije bila trudna samo 23 godine, već ceo život. Fetus se nastanio u njenom abdomenu još dok je bila u materici svoje majke. Fetus, dakle, nije bio njeno dete, već njena sestra ili brat blizanac.

Dionis je odbacio sveštenikovo mišljenje: on je smatrao da je čovek u zabludi kao i oni koji su govorili o trudnoći muškarca. Lekar je nestrpljivo objasnio Babilaru da su “semena isparenja”, koja se oslobađaju u toku seksualnog čina, kroz matericu stigla do jajovoda. Semena isparenja su prouzrokovala da minijaturni fetus u jednom od jajovoda počne da raste. Umesto da putuje kroz jajovod do materice, gde bi se blagovremeno razvijao, fetus je “skliznuo u stomak”, gde je ostao sve do smrti svoje majke. Sveštenik nije hteo da poveruje u Dionisovo izlaganje pa je odustao od daljeg ubeđivanja.

Dionisova teorija bi se danas nazivala abdominalnom trudnoćom. No, da li je sveštenik u potpunosti pogrešio? Njegovo objašnjenje liči na teoriju “fetus in fetu” (fetus unutar fetusa), koja je poznata pod nazivom “parazitski blizanac”. Ova retka pojava prvi put je uočena u 19. veku. Stvrdnuta masa u obliku fetusa se nalazi u telu drugog dok su oba u materici.